Glavobolja sa četiri zvezdice

Za prosečnog građanina Srbije mnoge su stvari u proteklih nekoliko godina postale luksuz. Tržište nekretnina je podivljalo, ništa bolja situacija nije ni sa cenama stanarine u većim gradovima, a čik pokušajte da odete u kupovinu namirnica bez gledanja cena i hvatanja za džep. Troškovi života velika su boljka većine onih čije zarade ne mogu da isprate neprestani porast rashoda. Iako se građanima sa različitih strana servira bajka o životu boljem nego ikad, ekonomskom tigru i kvantnom skoku u budućnost – realnost prosečnog čoveka je drugačija.

Inflaciju svake jeseni na sopstvenoj koži osećaju roditelji čija se deca vraćaju u školske klupe. Taman pošto otplate udžbenike, sveske, rančeve, pernice, tempere, bojice i druge školske potrepštine, stiže nova glavobolja – ponude za izlete, rekreativne nastave i ekskurzije, koje mezimci i mezimice donose roditeljima molećivo ih gledajući dok na anketi ne bude zaokruženo: “Da, saglasan sam da moje dete ide…”.

POLOVINA PLATE ZA ORAŠAC

Koliko vas daleko može odvesti 46.990 dinara? Roditelji dece prvog razreda jedne beogradske osnovne škole toliko će platiti sedam dana rekreativne nastave u Orašcu, selu od Beograda udaljenom sat vožnje automobilom.

Zvanično, prosečna plata u Srbiji za avgust 2024. godine iznosila je 96.649 dinara, podaci su Republičkog zavoda za statistiku. Dakle, roditelji će, kako bi njihova deca sedam dana provela u prirodi, morati da izdvoje gotovo polovinu jedne prosečne plate.

Trebalo bi, ipak, odmah naglasiti: školski izleti i ekskurzije nikada nisu bili jeftini. Jedan deo troška odlazi na sam put, ali je, osim toga, potrebno dete i adekvatno opremiti i obući, te mu dati i nešto novca za džeparac. Sa druge strane, nikada ranije nije bilo toliko pritužbi na paprene cene školskih putovanja.

Ana Dimitrijević iz Foruma beogradskih gimnazija kaže za “Vreme” da iako agencija “apsolutno mora da ima svoju zaradu”, upitno je na šta novac roditelja odlazi.

“Zašto bi oni organizovali putovanje a da od njega ne prihoduju? Ipak, smatram da su ekskurzije po Srbiji jako skupe. Inostranstvo, kada pogledate cene, verovatno i ne možete dobiti za manji novac. Ali kad sve proračunate, više vas košta jedan dan u Srbiji nego u inostranstvu. Agencije to uvek nečim pravdaju, ali generalno, to je jako skupo za naše prilike. Ljudi ne žive tako dobro, a ekskurzije su veliki izdatak. Da li može da bude jeftinije? Mislim da može”, smatra Ana Dimitrijević.

UPIRANJE PRSTOM

Međutim, da bi se pronašao način da školska putovanja pojeftine, prvo se mora pronaći krivac za visoke cene – što je, samo po sebi, mukotrpan posao. Roditelji upiru prstom u agencije ili škole, agencije tvrde da su njihovi troškovi ogromni, dok se škole pozivaju na pravilnike o izvođenju đačkih putovanja, koje izdaje Ministarstvo prosvete. Rezultat je klupko optužbi kome je vrlo teško naći početak i kraj.

Prvi korak u planiranju đačkih putovanja preduzima škola, koja usvaja plan rekreativnih nastava i ekskurzija kao deo godišnjeg školskog plana. Na ovaj plan, zatim, saglasnost daje Savet roditelja, a katkad se i deo uzroka visoke cene može naći u njihovim prohtevima. Ovo za “Vreme” potvrđuju neki od članova Saveta roditelja pomenute osnovne škole, koji su tražili da ostanu anonimni.

“Ponekad roditelji zaista pomalo iskliznu u svojim zahtevima i očekuju da u okviru rekreativne nastave ili ekskurzije deca imaju ugođaj kao da su na luksuznom putovanju. Ono što ne bi tražili za sebe, očekuju da se njihovoj deci ugodi kada idu na nastavu. Znam da je ranije bilo slučajeva i zahteva da smeštaj ne bude ispod četiri zvezdice. Potpuno apsurdno”, objašnjava za “Vreme” jedan roditelj.

Međutim, iako ovakvi zahtevi postaju trend proteklih godina, oni i dalje nisu dovoljno česta pojava da bi im se mogla pripisati apsolutna zasluga za rastuće cene aranžmana.

Kada se plan formira, na osnovu njega se raspisuje javna nabavka. Dok se u planu propisuju lokacija, trajanje i drugi elementarni uslovi putovanja, u javnoj nabavci se oni konkretizuju. U slučaju putovanja u Orašac, na primer, nije bilo velikih zahteva roditelja, već su uslovi, mahom, svedeni na ono što propisuje pravilnik Ministarstva.

To su, između ostalog: prevoz autobusima visoke turističke klase (klima, TV, DVD), koji ispunjavaju uslove propisane odredbama Pravilnika o načinu obavljanja organizovanog prevoza dece, smeštaj na bazi šest punih pansiona u objektu u Orašcu, cela grupa u jednom objektu, pratnja licenciranog turističkog vodiča za svaki autobus, usluge rekreatora, usluge lekara – pratioca nastave u prirodi, osiguranje svih putnika, kao i naknada za brigu o deci za odeljenskog starešinu, po odluci Saveta roditelja u neto iznosu od 1000 dinara po detetu, po danu putovanja.

Na osnovu ovih zahteva, školi je stigla ponuda agencije koja im nudi smeštaj u objektu sa četiri zvezdice – za sedmogodišnju decu. Koji, između ostalog, ima bazen i salu za bilijar. Uz to, kao usluge obuhvaćene ponudom, navode se, pored drugih stvari, fudbal, košarka, odbojka, “prenošenje dečjeg prtljaga do hotela i nazad” i obilazak seoskog domaćinstva.

foto: milovan milenković

ŠKOLA SVE RADI PO ZAKONU

Nakon raspisane javne nabavke, sve što preostaje školama je da čekaju ponude agencija, nakon čega se formira rang lista ponuđača. Škola je dužna da odabere ponudu sa najpovoljnijom cenom, koja istovremeno ispunjava sve uslove propisane u konkursu. Tu su, ističu sagovornici “Vremena” školi vezane ruke.

“Nakon što se ceo proces završi, ako nema nikakvih žalbi, predstavnik roditelja za konkretni razred prisustvuje otvaranju nabavke za taj razred i potpisom konstatuje da je javna nabavka urađena kako treba. Zatim se potpisuje okvirni sporazum sa agencijom koja je najbolji ponuđač. Agencija onda, na osnovu ponude, preko škole šalje anketu roditeljima, da bi se videlo da li su roditelji zainteresovani da decu šalju po tim uslovima. Svaki roditelj pojedinačno daje ili ne daje saglasnost na to”, objašnjava jedna majka.

Ona ističe da je to važan momenat u kom se gnev roditelja često pogrešno usmerava.

“Roditelji se neretko ljute na školu kada dobiju tako visoku ponudu. Ipak, škola je dužna da to učini. Ona ne može da odluči da roditeljima ne prosledi ponudu koja je ispunila kriterijume konkursa. Roditelji bi tu zaista mogli da reaguju i istu odbiju. I tu dolazimo do problema da oni najčešće, bolećivi, jer ne žele da se njihova deca izdvajaju, prihvataju sve”, naglašava sagovornica “Vremena”.

SUMNJA U KONKURENCIJU

I dok članovi ovog Saveta roditelja ističu da krivica ne bi trebalo da se svaljuje na školu, oni istovremeno sumnjaju u poštenje samih agencija. Kako objašnjavaju za “Vreme”, s vremenom su, na osnovu sopstvenog iskustva i razgovora sa drugim roditeljima, počeli da se pitaju da li na tržištu postoji prava konkurencija.

“Imamo utisak da su agencije zapravo organizovane među sobom i da se jako dobro dogovaraju i dele tržište. Pravdaju se porastom cena na malo, inflacijom i slično, ali mi ovde imamo da cene ekskurzija rastu neproporcionalno u odnosu na ono što jeste inflacija i generalno troškovi života”, kaže jedan otac i dodaje da su jednom prilikom imali slučaj da su tri agencije poslale potpuno istu ponudu.

“Anegdotski je primer kada smo dobili ponudu od tri agencije za jednu istu pozorišnu predstavu. Isti dan, isto pozorište. Ponude se razlikuju u 50 dinara, a do te mere su identične da u njima postoje iste štamparske greške”, objašnjava on.

Slično uverenje deli i Ana Dimitrijević iz Foruma beogradskih gimnazija.

“U poslednjih nekoliko godina je vrlo čest slučaj da nam se javlja samo jedna agencija, eventualno dve. I mi mislimo da su agencije podelile teren tako da jedna drugoj ne uskaču u tanjir. I uvek se dešava da ta, uslovno rečeno, naša, ta koja se redovno javlja, ima bolju ponudu. Mi imamo sreće da je ta agencija prilično solidna i uslovi i cena su uglavnom korektni”, kaže ona za “Vreme”.

Oni za ove tvrdnje nemaju opipljivih dokaza osim ličnog utiska i iskustva. Njih bi, eventualno, mogla proveriti Komisija za zaštitu konkurencije. Iz Komisije za “Vreme” kažu da do sada nije bilo inicijative za ispitivanje povrede konkurencije na tržištu đačkih ekskurzija.

POREZI I DOPRINOSI

Međutim, ne žale se samo roditelji na visoke cene. Isti problem imaju i agencije, što je i razlog poskupljenja đačkih putovanja za deset odsto pre početka ove školske godine. Glavni uzroci rasta cena aranžmana su, kako ističu, nabavne cene usluga koje čine putovanja, prevoz, ishrana, smeštaj, ali i mnogi dodatni troškovi koji nisu uobičajeni ili ne postoje kod redovnih komercijalnih poslova, a tiču se obaveznosti primene po pravilnicima ministarstva – lekar, animator, vođe puta i slično, navodi Aleksandar Seničić. Uz to, tu su i takozvani gratisi – za nastavnike, vođe puta, lekare, animatore – koje roditelji plaćaju u ceni aranžmana.

Poseban kamen spoticanja uvek su dnevnice nastavnika, koje se kreću od 800 do 1.500 dinara po detetu, a na koje se obračunavaju porezi i doprinosi. Na neto iznos dnevnica agencija mora da plati i dodatni PDV od 20 odsto.

Ana Dimitrijević pak smatra da dnevnica za nastavnike ne bi trebalo da bude opravdanje za paprene aranžmane.

“Nekada su dnevnice uplaćivane na račun škole i nisu bile oporezovane. Prvo, treba da se zapitamo zašto nam država ne daje dnevnice, već roditelji. Drugo, ako je već to tako, zbog čega dnevnice ne mogu da se uplate na račun škole, u kom slučaju ne bi bile oporezovane? Činjenica je da kada te dnevnice idu preko agencije, na njih mora da se plati porez koji nije mali. Onda njih te dnevnice koštaju, odnosno smanjuju njihovu zaradu. Pošto oni neće da njihova zarada bude manja, povećaju cenu ekskurzije. I onda ispada da naše dnevnice podižu cenu ekskurzije. Podiže je sistem koji je tako napravljen”, naglašava sagovornica “Vremena”.

SOLIDARNOST RODITELJA

Naposletku, možda je i najjednostavnije – istovremeno i najteže – okriviti pogrešno uspostavljen sistem. Ukoliko je klupko takvo da mu se ne mogu pronaći početak i kraj, možda je vreme zameniti ga novim. Jasno je da trenutnom postavkom nisu zadovoljni ni nastavnici, ni agencije, a posebno ne roditelji, koji su, na kraju, ti koji svake godine sve dublje zavlače ruke u džepove.

Pre svega, možda bi država trebalo da počne da uzima manji deo kolača, čime bi bili umanjeni troškovi agencija, a samim tim i roditelja. Sa druge strane, ako zaista postoje “dilovi” između određenih agencija kojima se veštački, mimo prirodnog zakona tržišta, povećava cena aranžmana, na šta sagovornici “Vremena” sumnjaju – postoje institucije koje bi to mogle da ispitaju.

Sistem je, međutim, ozloglašen po tome što se izuzetno sporo menja. U međuvremenu, roditeljima ostaje jedino – solidarnost.

“Kada bismo svi kao roditelji odbili, možda bi se neke stvari promenile. Ako ništa drugo, možda bi se neke stvari barem preciznije radile, pa bismo imali uvid u to šta zapravo plaćamo”, zaključuje majka koja je principijelno odbila da svoju sedmogodišnju ćerku pošalje na rekreativnu nastavu od 46.990 dinara.

Solidarnost je, za sada, ipak daleko. Jer, od čitavog odeljenja – u kom je većina roditelja prvobitno bila zapanjena cenom aranžmana – na rekreativnu nastavu neće ići samo petoro dece.

Netransparentni troškovi

Kao još jedan problem, roditelji navode činjenicu da često ne znaju na šta odlazi njihov novac prilikom plaćanja aranžmana. Pravilnikom Ministarstva prosvete nije propisano da je agencija dužna da roditeljima dostavi detaljne specifikacije troškova, kao ni šta bi se u njima našlo.

Predsednik Nacionalne asocijacije turističkih agencija “Juta” Aleksandar Seničić kaže za “Vreme” da su roditelji uključeni u čitav proces odlučivanja o programu putovanja, te da o prihvatanju ponude rešava Komisija u kojoj je obavezan član predstavnik roditelja u Savetu škole iz određenog razreda.

“Razredne starešine su u obavezi da roditeljima prezentuju plan putovanja, dok bi njihov predstavnik u Savetu škole mogao i morao da ima sve detalje. Najčešće se nakon odabira agencije i ne zahteva od agencije da prosledi taksativno sve troškove po stavkama iako moram da kažem da to i nije uobičajeno kada se radi o komercijalnim poslovima. Svakako da roditelji mogu to zahtevati i dobiti te informacije preko svog predstavnika u Savetu roditelja koji je član komisije za odabir programa i agencije koja izvodi ove programe putovanja”, ističe Seničić.

Roditelji, sa druge strane, navode da je traženje taksativnog cenovnika u praksi često neizvodljivo.

“Mi smo uglavnom u cajtnotu. Dostave nam anketu da se izjasnimo u roku od dva dana. Mi smo više puta pokušavali da dobijemo od ponuđača detaljnu specifikaciju troškova, ali to, i ako se desi, ne bude dovoljno detaljno. U tom trenutku, vi više nemate vremena za nove zahteve, već to ide po principu – uzmi ili ostavi”, naglašava majka iz Saveta roditelja.

Koliko koštaju animatori?

Jedan od troškova rekreativnih nastava na koje se roditelji često žale, a koji se u proteklih nekoliko godina ustalio, jeste rekreator, odnosno animator. Škola sa početka teksta je još u javnoj nabavci propisala postojanje rekreatora kao uslov za ponuđače. Ovaj zahtev, ipak, nije prisutan u svim javnim nabavkama. Uprkos tome, postao je ustaljena praksa agencija.

“Takva se praksa nametnula zahtevima za profesionalnim animatorima kroz poziv za Javnu nabavku. Neka prosečna cena rekreatora na dnevnom nivou je 50 evra, odnosno 6.000 dinara neto. U neka ranija vremena, deca su uglavnom boravila u objektima koji su bili i namenjeni za boravak dece, koji su u svom sastavu osim zajedničkih prostorija za učenje i boravak dece imala i lekare i animatore. Danas takvih objekata skoro i da nema. Praksa pokazuje da animatori koji su obučeni za rad sa decom zaista daju poseban kvalitet ovih putovanja”, kaže predsednik “Jute”.