Da je Gavrilo promašio Ferdinanda, neko bi drugi nekoga negde pogodio, da bi mogao da izbije Svetski rat, dotad najveća klanica koju su mnogi želeli i za koju su svi bili spremni. Posledice tog metka koji nije promašio bile su, dakle, tolike da se neizbežno nametalo traganje za uzrocima jednako krupnim. Srušilo se ne jedno carstvo, nego ceo dotada poznati svet kojem je očito bio istekao rok trajanja. Vekovima stare imperije i dinastije koje su izgledale od boga stvorene, sudarale su se, stropoštavale i raspadale; zatim je postignuto kratkotrajno primirje, da bi se onda Evropa i svet ponovo još jače razgoreli.
Skoro ceo vek odjekivao je taj sarajevski, vidovdanski pucanj Evropom. Izgledalo je nemoguće da iza svega nije stajalo ništa više od usijanih glava nekoliko bosanskih đaka. Zar nije samo proviđenje pridržalo i usmerilo Principovu od straha drhtavu ruku? Apis, „Crna ruka“ i ko zna koje sve tajne službe velikih sila morale su negde ostaviti svoje tragove da bi taj atentat dobio ikakvo razumljivo značenje, da svetska istorija ne bi izgledala toliko nepodnošljivo besmislena. Ali, sada znamo da je taj atentat čudom uspeo, da je mnogo sitnih slučajnosti uticalo na smrt Nadvojvode, a stari svet bi i bez toga svakako našao razloga i načina da propadne.
Hrabrost i spremnost na žrtvu kod mladog Principa su neporecivi, ali to ga ne čini izuzetnim, ni u našoj istoriji ni u Evropi onog doba. Bilo je zaverenika i atentatora i pre i posle, bilo je heroja, mučenika i podvižnika, ali nikad se niko nije jednim gestom toliko umešao u istoriju sveta. Gavrilov lik je opisan, kao i njegova porodica; znamo kako je izgledalo njegovo rodno mesto, znamo kuda je putovao, koga je poznavao, šta je čitao. Ni tu nema ničega posebnog, osim tog imena. Princip. Nije bilo moguće tek tako preći preko tog imena. Prevideti uzvišenost koju ono daje Gavrilovom činu. Ne znam koliko je staro to ime, ali ono je ubistvom Nadvojvode postalo nešto kao naknadno zasluženi nadimak. Gavrilovi preci nosili su ga nepotrebno, ne znajući da to ime čeka svoje opravdanje.
Sam atentat spada u onu vrstu o kojoj nikad neće biti postignuta istorijska saglasnost. Za Austriju, onda i danas, kao i za dobar deo Evrope, pogotovu danas, to je ipak teroristički čin. U svetu u kojem se množe, očajnici, fanatici i teroristi-samoubice, neminovno raste neodobravanje prema sličnim delima makar iz dalje prošlosti, makar bila počinjena iz razloga plemenitih, nesebičnih i narodnooslobodilačkih.
U Jugoslaviji je, međutim, bilo jednako neminovno da se na Principa gleda znatno bolje, prosto zato što je bilo očito da je atentat imao neke veze sa potonjim stvaranjem te države. Pucajući u aneksionu (okupacionu) silu, on je verovao da deluje u ime Bosne, srpstva, slobode, jugoslovenskog ujedinjenja, sveopšte pravde, svetlosti, istine… Po svoj prilici, on nije pravio veliku razliku između srpstva i jugoslovenstva, a po nastanku prve Jugoslavije ni mnogi drugi nisu mnogo marili za tu razliku.
Za Jugoslovene, to što je uradio Princip morala je biti vrsta podviga koji se ne sme ponoviti. On je pokrenuo ono što je postalo oslobođenje i ujedinjenje o kojem se sanjalo, ali ko je mogao učiti decu da se dive ubistvu? Problem je bio upravo u tome što se jedan veliki gest nikako nije mogao pretvoriti u princip. A, opet, kako u ovom slučaju, kad se neko čak tako i zove, ne osetiti makar nelagodu, jer je ovde možda u pitanju nakakav vrhovni princip, onaj koji ukida sve druge?
Za nas ovde, kao što se pokazalo mnogo puta, prava opasnost preti od suviše lakih i čestih pokušaja da se u istoriju uđe na velika vrata i jednim potezom, to jest metkom. U istorijama srećnijih naroda takve stvari su retke. Od onolikih kraljeva u Engleskoj je ubijen samo jedan, a sigurno ih je bilo još koji nisu bili ništa bolji. Tamo im to nije prešlo u naviku. A srpska istorija vrvi od pobuna, ubistava, atentata, ustanaka i revolucija, čak se i obični izbori po pravilu dočekuju kao šansa za prevrat i za osvetu.
Gavrilo Princip bio je samo jedan, to jest najuspeliji od svih sličnih. Možda je bio premlad i previše pun ideala, ili je prosto imao veće i bolje razloge nego bilo ko drugi ko je potegao oružje. I bio je spreman da odmah umre. Takve nećete naći na optuženičkim klupama današnjih sudova, iako će nekima od njih svakako pasti na um da se pozovu na Gavrilov princip. Ali, Ulemek i njegova banda ubica nalaze se, naravno, na potpuno suprotnom kraju moralne skale.
Kao što reče antički mudrac, „svaka stvar se vremenom pretvara u svoju suprotnost“. U ovakvim slučajevima to je, kao što smo videli, opasno. To znači da sve što možemo da uradimo sa Sarajevskim atentatom jeste da ga gurnemo duboko u istoriju i da Principa ostavimo da počiva u miru. Naša istorijska navika da se neprestano od nekoga i nečega oslobađamo postala je suviše štetna u svetu u kojem nema ropstva, to jest ono ima sasvim drugačije oblike.
Ne treba da se brinemo da će neko pomisliti kako ne umemo da se branimo i da ubijemo ako treba. Pre će se desiti da se neko pita da li umemo išta osim toga. Od Principa do Ulemeka, u Evropi smo njčešće pominjani povodom nekakvih egzekucija. A to što na tržištu današnje Evrope više nisu na ceni stručnjaci tog profila nije razlog da je preziremo. Moguće je da je Princip uradio nešto što je bilo vrhunski izraz našeg „kolektivnog bića“, možda je njegov pucanj najbolje sažeo sve što smo ikad imali da kažemo. Ali ako je sve tako dobro rečeno, to samo znači da moramo da naučimo da se izražavamo i na druge načine i o manjim stvarima.
(Vreme 703)
