Evropska unija i reforme u Srbiji

U ovom tekstu pokušaću da dam svoje viđenje trenutnih perspektiva za uključivanje Srbije, ali i Jugoslavije (odnosno državne zajednice Srbije i Crne Gore) u Evropsku uniju. Da bi se napravio odlučan iskorak prema evropskoj integraciji, treba videti koja su glavna ograničenja i izazovi koji nam stoje na tom putu. Povezano s tim, ukazaću i na neke zablude koje se u javnosti čuju u vezi sa tzv. Beogradskim sporazumom.

Što se tiče napretka u ekonomskim reformama, Srbija se definitivno kvalifikovala da otpočne proces stabilizacije i pridruživanja Evropskoj uniji. Navešću samo neke podatke, kao deo šire pozitivne dinamike. Prvo, zaustavili smo inflaciju, možda mnogo brže nego što je bilo ko očekivao. U maju 2002. mesečna inflacija iznosila je svega 0,5 odsto, što je najniži rast cena u poslednjih pet godina, a kumulativno za prvih pet meseci ove godine inflacija je bila 3,8 odsto tj. negde oko 9,5 odsto na godišnjem nivou. Čak i ova stopa je još uvek visoka, ali u odnosu na one nivoe koje smo ranije imali, to je značajno usporavanje inflacije. Dinar je postao konvertibilan u svim tekućim transakcijama s inostranstvom, nakon samo godinu i po dana od početka reformi. Sledeća veoma važna vest je da se u prva četiri meseca ove godine uočava jasan trend oporavka izvoza, posebno u aprilu, kada je izvoz u Srbiji porastao za 27 odsto, po regionima – u Centralnoj Srbiji za 17 odsto, a u Vojvodini čak za 55 odsto.

S druge strane, Crna Gora se suočava s velikim ekonomskim teškoćama. Tako je npr. u aprilu u ovoj republici zabeležen dramatičan pad izvoza od preko 80 odsto u odnosu na april prošle godine. Kumulativno posmatrano, u prva četiri meseca ove godine, izvoz Crne Gore je opao za oko 30 odsto, dok je istovremeno u Srbiji porastao za oko 7 odsto (u Vojvodini čak za oko 30 odsto) u odnosu na isti period prošle godine. Dakle, u poslednjih godinu dana Srbija se u svakom pogledu mnogo brže razvija u odnosu na Crnu Goru, o čemu govore praktično svi ekonomski pokazatelji. Čak je i inflacija u Crnoj Gori ove godine znatno viša nego u Srbiji, bez obzira na to što je Crna Gora uvela euro, a Srbija ima dinar! Plate su takođe znatno porasle u Srbiji, aprilske neto plate su dostigle nivo od oko 280 nemačkih maraka, u odnosu na nivo od 80-ak maraka pre godinu i po dana. Rast plata u Srbiji je znatan i u realnim izrazima, u odnosu na rast troškova života, i iznosi oko 50 odsto u odnosu na oktobar 2000. godine. Nasuprot tome, u Crnoj Gori realne plate u najboljem slučaju stagniraju već godinu i po dana.

Mislim da je i u ostalim segmentima koji su veoma bitni za uključivanje u Evropsku uniju, kao što su ukidanje smrtne kazne, poštovanje ljudskih prava i drugi važni aspekti društvenih reformi, Srbija uspostavila odgovarajuće zakone i efektivno ispoštovala ono što je potrebno da bi se kvalifikovala za otpočinjanje pregovora. Pretpostavljam da i Crna Gora zadovoljava preduslove u ovoj oblasti.

Ali, glavno pitanje ostaje otvoreno. Problem granica i nedefinisanog statusa države postaje ograničenje za dalju brzinu pregovora oko stabilizacije i pridruživanja Evropskoj uniji. Paradoksalno, praktično sve ono što jedna „normalna zemlja“ ima kao ograničenje za ubrzanje pregovora, Srbija je već ispunila i prevazišla. Ali zato Srbija ima ograničenje koje nema nijedna druga država, a to je da zapravo ne zna u kojim granicama i s kim pristupa Evropskoj uniji. To je problem koji je dobrim delom izvan domašaja kreatora ekonomske politike, više u domenu iracionalnog nego u domenu racionalnog.

Beogradski sporazum i zablude

Da postavim stvari sasvim jednostavno. Sadašnja situacija je takva da Crna Gora zapravo nije u sastavu Jugoslavije, po svim obeležjima normalnog definisanja države, s obzirom na to da ima sopstvene zakone (ne poštuje savezne zakone), ima sopstveno tržište, carine, sopstvenu valutu. Jedina oblast gde se jasno ne vidi ta samostalnost jeste u zvaničnom političkom predstavljanju Crne Gore u međunarodnim organizacijama, kao što su međunarodne finansijske organizacije i Ujedinjene nacije. Mada, čak i tamo Crna Gora ima svoja predstavništva i neformalne misije. S druge strane, imamo saveznu vladu koja deluje samo na teritoriji Srbije, ali u kojoj ne učestvuju samo predstavnici Srbije već i predstavnici Crne Gore koji su igrom slučaja u ovom trenutku opozicija u svojoj republici. Sve ovo zajedno stvara situaciju kojoj se teško može naći poređenje u istoriji i društvenoj praksi.

Beogradski sporazum je sklopljen s ciljem da reši ove paradokse. Međutim, čini mi se da je ovaj sporazum, onako kako ga je tumačila većina njegovih sastavljača, već u startu stvorio jednu veliku zabludu – da je moguće napraviti jednu državu s dva ekonomska sistema. Istina, nju je moguće napraviti, jer je sve moguće napraviti, ali tako nešto ne može da funkcioniše u praksi bez štete za one koji žive u takvoj državi. U tome je i najveći problem ove zamisli koja je sumnjiva čak i u teorijskom smislu. Uveren sam da neće biti ozbiljnih pomaka u uključivanju naše zemlje u Evropsku uniju sve dok se ovo pitanje ne razreši na racionalan način.

Pitanje jedinstvenog tržišta buduće zajednice je ključno, iako se možda nije takvim činilo u kratkoročnom političkom horizontu u kome je operisao gospodin Solana do 14. marta, kada je zaključen Beogradski sporazum. Ovo pitanje je, međutim, veoma važno Evropskoj komisiji, koja faktički opredeljuje tempo, dinamiku i pravce uključivanja bilo koje zemlje u Evropsku uniju. Na osnovu dosadašnjih zahteva Komisije, sada je već jasno da, ako se Srbija i Crna Gora odluče za zajednicu, ma koliko labavu, nova Ustavna povelja mora predvideti veoma jaku saveznu administraciju, u smislu punih ovlašćenja za međunarodne pregovore, kako političke tako i ekonomske. Brzi pregovori s Evropskom unijom su nemogući sa koordinacionim telima na zajedničkom nivou, gde pregovarači svaki čas zovu Podgoricu, odnosno Beograd da pitaju za mišljenje svoju bazu. Takva pozicija ne samo da bi usporavala ceo proces već bi i trajno slabila našu pregovaračku snagu. Dakle, ne može biti fiktivne savezne vlade ili fiktivne zajedničke države. Ako zajednička država ipak bude uspostavljena, onda savezna vlada mora imati makar nekoliko veoma operativnih ministarstava i, još važnije, ta ministarstva moraju imati puna ovlašćenja za pregovore i moraju biti institucije gde se meritorno mogu donositi odluke. Naravno, biće neophodne i prethodne interne konsultacije savezne administracije s republikama, ali ono što će Evropsku uniju jedino zanimati jesu kvalifikovani pregovarači na saveznom nivou.

Mislim da je ideja po kojoj je moguće napraviti neku labaviju državnu formu od postojeće, koja bi formalno bila jedan entitet, a u praksi imala dva potpuno različita tržišta – zapravo najveća zabluda koja je prisutna na obe strane. Čini mi se da je druga zabluda sadržana u jednoj relativno rasprostranjenoj ideji koja se uglavnom forsira iz Crne Gore, a ima izvesnu podršku i u Srbiji, a po kojoj je harmonizaciju između dva ekonomska sistema moguće izvesti sporo i postepeno, tokom procesa asocijacije i stabilizacije Evropskoj uniji. Ova ideja je u najmanju ruku problematična. Naime, sadašnje raspoloženje predstavnika Evropske komisije jeste da jednostavno ne žele ozbiljno da pregovaraju o konkretnim stvarima dok prethodno ne vide zajedničko tržište, zajednički carinski i spoljnotrgovinski režim, pa i zajedničku valutu kao osnovni simbol jedne države.

Dakle, mnogo je realnije očekivati da će pravi proces uključivanja i pregovora o pridruživanju u Evropsku uniju otpočeti tek nakon uspostavljanja jedinstvenog tržišnog prostora, bilo u okviru nove zajednice, bilo u okviru novouspostavljenih posebnih država. Drugim rečima, mada i na zakonodavnom planu treba još mnogo toga da se uradi u obe republike, glavna prepreka bržem uključivanju u EU biće nepostojanje jedinstvenog tržišta. Međutim, pri rešavanju ovog problema, pozicija Srbije je sasvim drugačija u odnosu na poziciju Crne Gore. Očigledno je da Crnoj Gori nije stalo da se ovaj proces ubrza, dok Srbiji jeste. Zašto Crna Gora može da čeka? Zato što Crna Gora ima potpuno različitu privrednu strukturu od Srbije i svoj razvoj ne zasniva na izvozu roba (izuzetak je aluminijum – berzanski proizvod), već na izvozu usluga, pa zbog toga i nema nekih naročitih koristi od preferencijalnog tretmana koji bi se mogao dobiti za izvoz roba na tržište EU-a.

Pristup Evropskoj uniji

S druge strane, srpskim izvoznicima je veoma stalo da imaju normalan i lak pristup tržištu Evropske unije. Primer s odbijanjem Evropske komisije da s našom zemljom zaključi Sporazum o tekstilu je najdrastičniji i nažalost samo prvi u nizu. Dok se ne zaključi ovaj sporazum, srpska tekstilna industrija neće moći da pod povoljnim uslovima izvozi svoje proizvode na tržište EU-a i biće nekonkurentna u odnosu na veliki broj drugih zemalja koje su takav ugovor već zaključile. Srbija je zainteresovana da se ovaj sporazum što pre zaključi, dok Crnu Goru on uopšte ne zanima. Kao razlog zašto je odbila da s nama zaključi Sporazum, EU je navela upravo ono o čemu smo već govorili – nepostojanje zajedničkog tržišta. Ovo je samo jedan primer koji ukazuje da bi nerešeni ekonomski odnosi u zajednici u budućnosti mogli veoma lako postati izvor sve većih tenzija, pa i ozbiljnih političkih konflikata.

Drugi razlog koji Crnoj Gori omogućava da razvlači pregovore o zajedničkoj državi, ali i o uključivanju u EU, izvire iz njene realne pozicije koja je mnogo komfornija u odnosu na poziciju Srbije, jer to je mala republika s malim brojem stanovnika i gotovo beznačajnim tržištem, zbog čega joj integracija u EU ne bi donela neke spektakularne koristi. Kao manji i slabiji partner u zajedničkoj državi, Crna Gora s pravom očekuje da će stalno moći da računa na simpatije Evrope i sveta, koji će je lišiti bilo kakvih međunarodnih političkih pritisaka, te da će po principu „nevinog deteta“ uvek uspevati da ih preusmeri na „starijeg brata“. Načelno, kada imamo dve veome nejednake jedinice koje bi trebalo da tvore zajedničku državu – a u našem slučaju ta nejednakost je ogromna, 5 odsto prema 95 odsto – problemi su veliki čak i u atmosferi savršenog razumevanja i ljubavi, a kamoli u situaciji kada iracionalni motivi političkih elita nadjačavaju one racionalne.

Želeo bih da navedem još par praktičnih problema s kojima se danas suočavamo u fiktivnoj zajedničkoj državi, a od kojih je jedan od najvidljivijih – pitanje platnog prometa između dveju republika. Naime, iako privrednici iz obe republike to zahtevaju, u ovom trenutku nemoguće je olakšati platni promet između Srbije i Crne Gore, kada imamo dve različite valute u istoj državi. To je jednostavno tehnički nemoguće izvesti, i pored sveg znanja i dobre volje koja postoji u NBJ-u. Naime, u datim okolnostima već je postignut maksimum činjenicom da je NBJ omogućila da se platni promet između dveju republika obavlja u devizama. U suštinskom smislu danas nema razlike između tretmana platnog prometa između Srbije i Crne Gore i, na primer, Srbije i Novog Zelanda. Tehnički se on obavlja na potpuno isti način jer je drugačije rešenje nemoguće u situaciji kada Crna Gora ima euro, a Srbija dinar, iako se formalno nalaze u okviru iste države. To je zapravo još jedan dokaz da zajednička država danas praktično ne postoji. Ipak, život se odvija, pa je ukupan obim platnog prometa između Srbije, Crne Gore i Kosova u poslednjih godinu dana iznosio oko 350 miliona dolara, pri čemu je Srbija imala suficit od oko 250 miliona dolara. Moram reći da, usko posmatrano, NBJ nema ništa protiv takvog obavljanja platnog prometa jer je na taj način dopunila svoje devizne rezerve iznosom koji je prevazišao kredite MMF-a u istom periodu. Ali, globalno posmatrano, to nije povoljno za privrednike jer takav platni promet nije tako lak, brz, niti jeftin jer ide zaobilaznim putevima, preko korespondentnih banaka u inostranstvu. Međutim, ako hoćemo da imamo jednu normalnu državu, ta normalna država mora da ima jednu nacionalnu valutu, pa bi se i platni promet mogao mnogo jednostavnije obavljati.

Dodatni problem je i različit tretman banaka u Srbiji i Crnoj Gori, s obzirom na to da su na snazi dva potpuno različita zakona o bankama. Npr, cenzus u Crnoj Gori se tek od sledeće godine povećava na pet miliona dolara, dok je u Srbiji cenzus od pet miliona dolara već odavno na snazi, a od kraja sledeće godine podiže se na deset miliona eura. Danas imamo zahteve, koje bankari iz Srbije upućuju NBJ-u, da im na neki način pomogne da i posle 31. maja posluju u Crnoj Gori, s obzirom na to da ih Centralna banka Crne Gore prisiljava da se nakon tog datuma registruju prema njihovim propisima, kao nove banke, afilijacije ili predstavništva. Implikacija je da bi u svim slučajevima srpske banke morale ponovo da plate osnivački cenzus, bez obzira na to što su ga već jednom uplatile kod NBJ-a. Dakle, nepostojanje jedinstvenog tržišnog prostora dovodi do mnogih prepreka i nesporazuma i u oblasti bankarstva.

Zastupnici teze o postepenoj harmonizaciji između dveju republika, povodom toga postavljaju pitanje da li je moguće napraviti sporazum između NBJ-a i Centralne banke Crne Gore o uzajamnom priznavanju licenci za rad. Naravno, to bi bilo teorijski moguće kada bi u obe republike postojali istovetni zakoni o bankama i isti kvalitet supervizije njihovog rada. Međutim, ako bi na teritoriji zajedničke države delovao isti zakon o bankama, postavlja se logično pitanje – čemu bi služile dve centralne banke? Dakle, moj odgovor na prethodno pitanje je negativan, i pored sve dobre volje. Smatram da ne treba pokušavati da se jedna nenormalna situacija rešava nenormalnim merama jer bi se time samo povećao apsurd postojećeg stanja. Treba postupiti obrnuto – stvoriti uobičajena logična pravila koja su primerena svim normalnim zemljama.

Mogućna rešenja

Konačno, koja su rešenja za budućnost Srbije i Crne Gore? Meni se čini da imamo dva moguća pravca rešavanja ovog zaista vidljivog i gorućeg problema. Prvi način je da se, povodeći se za trenutnim interesima političkih elita, napravi jedna nefunkcionalna zajednička država koja bi u nekoj neodređenoj vremenskoj perspektivi trebalo da se harmonizuje. To je verovatno i politička opcija koja je sada dominantna, a koja polazi od nefunkcionalne zajedničke države s dva tržišta, nakon čega se u neizvesnom roku ona harmonizuju, bez nekih striktnih mehanizama koji garantuju tempo i sadržaj takve harmonizacije. To nas vraća na prethodno izneti problem da se Srbiji žuri u ovaj proces, dok je Crnoj Gori praktično svejedno. Pokušaj da se to prevaziđe mogao bi biti da se od organa Evropske unije, pre svega od Evropske komisije, traži da takvu nefunkcionalnu tvorevinu podrže i da za nas osmisle neke specifične metode pregovaranja u procesu asocijacije i stabilizacije. To verovatno nije realno jer je teško pretpostaviti da bi Evropska komisija mogla da napravi presedan i promeni sve procedure koje su godinama primenjivane u procesu integracije drugih zemalja u Evropsku uniju, i sve to samo da bi izašla u susret iracionalnoj molbi dveju malih republika sa Balkana.

Pošto ne postoji velika šansa da ovakva nefunkcionalna zajednica efikasno zaživi u praksi, animoziteti između dveju republika još više bi se pojačali i tendencija odvajanja narasla bi ne samo u Crnoj Gori već i u Srbiji. Zahtevi republika za osamostaljivanje postajali bi sve jači, ukoliko bi se kroz razna iracionalna rešenja privrednicima i građanima pružilo više motiva za nezadovoljstvo, usled štete koju bi trpeli zbog nerešenog državnog pitanja. Izvesno je da bi na kraju tog procesa i Srbija i Crna Gora potpuno samostalno, kao posebne države, krenule u proces integracije u Evropsku uniju. Ovo je takođe legitimna opcija koja se u ozbiljnim analizama ne sme zanemariti.

Drugo rešenje, koje je po meni zapravo i jedino moguće ukoliko se iskreno želi formiranje zajedničke države, što doduše do sada nije iskazano s crnogorske strane, zahtevalo bi i od političkih aktera u Srbiji i u Crnoj Gori, ali i od međunarodne zajednice, da se odmah pristupi formiranju funkcionalne države. Sve odlike ovakve države morale bi u tom slučaju odmah da se uvrste i u sadržaj Ustavne povelje, čija izrada počinje ovih dana. To bi u praksi značilo da bi se puna harmonizacija ekonomskih sistema Srbije i Crne Gore morala dovršiti već do kraja ove godine! Istovremeno, vlada koja bi bila uspostavljena na saveznom nivou nakon izbora morala bi da ima puna ovlašćenja i legitimitet da meritorno pregovara s Evropskom komisijom. Ako bi se ostvario ovaj scenario, gubitak vremena u ozbiljnim pregovorima s Evropom zbog naših prethodnih internih srpsko-crnogorskih debata iznosio bi „svega“ šest meseci. U slučaju prvog scenarija, gubitak tempa za Srbiju bio bi jednak vremenu koje je njenoj političkoj eliti potrebno da se osvesti i shvati da nefunkcionalna država donosi isključivo štetu. Nažalost, ovakvo zaluđivanje neracionalnim opcijama može trajati godinama, a treći scenario danas praktično ne postoji.

Doduše, treći scenario teorijski postoji, ali se, zbog aktuelne volje političkih elita u obema republikama i u EU-u, u ovom trenutku čini praktično neostvarljivim, iako je verovatno najlegitimniji – da se nakon slobodno održanih referenduma i širokog izjašnjavanja građana u obema republikama odmah odluči da li u proces pristupanja EU-u kreće jedna funkcionalna zajednica ili se odmah formiraju dve nezavisne države koje samostalno krče svoj put ka Evropi. Za razliku od tehnokrata, političari se, međutim, ponekad lakše opredeljuju za komplikovanija rešenja, pa će tako verovatno biti i s našom sudbinom.