Rezultati istraživanja, u tabelama, su u foto galeriji
U Srbiji se često čuju tvrdnje koje se uzimaju kao neupitne, a oni koji ih izriču nemaju ni potrebe da se pozivaju na činjenice, podatke. Uzimaju se kao izraz „zdravog razuma“. Jedna od tih je da je religioznost, makar u Srbiji, povezana sa tvrdokornim nacionalističkim stavovima te da je vernik nužno antievropski nastrojen. Uopšte, teme vezane za religiju u Srbiji još su nedovoljno istražene, a čitava crkva, odnosno verske zajednice, olako se identifikuju sa upečatljivim pojedincima i uvreženom slikom onoga kako vernik navodno izgleda i misli.
Da li je Srbija sekularna država? Da li verske zajednice usporavaju demokratske procese? Koji je odnos vere i nacije? Mnoga pitanja su stalno otvorena, a odgovori često nedorečeni. U popisu od 2002, 95 odsto ispitanih izjasnili su se kao vernici. Iako je reč o ogromnom broju, često se ističe da je tu više reč o pripadnicima različitih konfesija koji više poštuju tradiciju.
Hrišćanski kulturni centar, Fondacija „Kondrad Adenauer“ i Centar za evropske studije sproveli su, u periodu od juna 2010. do februara 2011, istraživanje na temu „Religioznost građana Srbije i njihov odnos prema evropskim integracijama“.
Evropska unija često se posmatrala kao katoličko-protestantski klub kojem Vizantija, odnosno pravoslavlje nije pripadalo. A islam još manje.
U samoj Srbiji veruje se da postoji snažna bojazan od gubljenja nacionalnih i verskih obeležja ulaskom u EU. „Posle Hrvatske koja će postati član EU sredinom 2012. godine, ostale zemlje Zapadnog Balkana su većinski pravoslavne (Srbija, Crna Gora i Makedonija), muslimanske (Albanija) ili multikonfesionalne (BiH)“, kazao je na predstavljanju istraživanja profesor Fakulteta političkih nauka Predrag Simić, dodajući da i, s druge strane, „u zapadnoevropskim zemljama postoje vidne rezerve u pogledu kompatibilnosti ovih zemalja s preovlađujućim religijskim, kulturnim, socijalnim, ekonomskim i političkim obeležjima EU.“
Prema pomenutom istraživanju, 93 odsto stanovnika se izjašnjavaju kao vernici, s tim da je kod manjinskih zajednica taj broj još izraženiji. Od toga 90 odsto praktikuje verske obrede koji su pretežno stvar tradicije, a više od polovine verski opredeljenih u bogomolje odlazi samo nekoliko puta godišnje. Zanimljivo je da skoro 60 odsto ispitanih smatra da crkva treba da učestvuje u javnom životu.
Kao iznenađujuć podatak može se zapaziti da su priključenju u Evropsku uniju najviše naklonjeni tradicionalni vernici. Skoro 89 odsto njih želi da se Srbija priključi EU. Posle njih, ali u manjem broju, slede ambivalentni prema Crkvi (61,5%), pa potom ubeđeni ateisti (57,6%) čijih podržavalaca EU ima samo za četiri procenta više nego kod religioznih (53,8%).
Polovina vernika pravoslavne crkve želi da se Srbija priključi EU, 69 odsto katolika ima isti stav, kao i blizu 90 odsto pripadnika islamske veroispovesti.
„Većina vernika u Srbiji samorazumevaju sebe kao ličnosti koje ne samo geografski već i kulturno i duhovno pripadaju Evropi (…) Postoje strahovi i nepoverenje prema Evropskoj uniji, ali i prihvatanje svega onog velikog i pozitivnog što je Evropa dala svetu“, smatra profesor Pravoslavno bogoslovskog fakulteta Radovan Bigović.
Istraživanje takođe pokazuje da skoro 62 odsto pravoslavnih vernika ne smatra da će Srbi izgubiti verski ili nacionalni identitet priključenjem EU, kao i 75 odsto pripadnika katoličke manjine i 88 odsto muslimana. Kada je reč o poverenju, odnosno nepoverenju u Evropsku uniju, podaci pokazuju da odgovori nemaju veze sa verskom pripadnošću. Iako je većina za evro-integracije, nepoverenje prema EU se kreće oko 70 odsto, kako kod verujućih tako i kod onih drugih, dok je oko 19 odsto onih, iz „oba tabora“, koji Evropi veruju.
Natpolovična većina građana Srbije koji se izražavaju kao pravoslavni vernici prihvata moderne sekularne vrednosti, demokratiju, liberalizam, kapitalizam, ravnopravnost polova, građansko društvo, dok je taj broj kod pripadnika Katoličke crkve 66 odsto, a Islamske zajednice 57,1 odsto.
Iako je mnogo toga sada otvoreno za dalja tumačenja, istraživanja i razrade, ova studija upućuje na jedan pogled na stvari, ponešto drugačiji od uobičajenog. Naime, određene grupe u društvu koje se pozivaju na „čistokrvnu“ veru, izjednačavajući veru i naciju, a njih zajedno sa tvrdokornim nacionalizmom, nisu većina, odnosno ne predstavljaju većinsko mišljenje vernika u Srbiji. Ako je suditi po dobijenim rezultatima, većina vernika pravoslavne veroispovesti smatra da odnos vere i nacije jeste uzajaman, ali jako je malo broj onih koji misle da je nacija izbor religije ili obrnuto. Takođe, iako postoje strah i zazor od Evrope, on je slično rasprostranjen kako među vernicima tako i među onima koji nisu religiozni. Daleko je od ksenofobičnog poriva za samoizolacijom, potrebom da se ponište bilo čija prava ili da se prekine dijalog. Nažalost, ponekad su oni koji stavljaju monopol na „ispravno“ shvatanje vere i nacije toliko glasni da deluju kao znatno brojniji.
