Kandidat za predsednika FSJ-a
Zašto Piksi: Zbog crtaća, svojevremeno, kada je bio klinac, na TV su glavni dečji junaci bili izvesni Piksi i Diksi. On je postao Piksi, ili Pixi, kako su mnogo kasnije pisali stranci.
Zašto fudbal: A šta bi drugo klínac u Nišu mogao da igra? Košarka tamo nikada nije pustila korene, za rukomet je bio isuviše žgoljav, za odbojku se tada takoreći nije ni znalo…
Gde je počeo: U pionirima Radničkog, davne 1979. Imao je 14 godina (rođen 3. marta 1965). Posle samo dve godine, 7. avgusta 1981, potpisao je ugovor o stipendiranju. Još tada je počelo da se priča o „jednom malom“ koji će nadmašiti slavu Sovrovića, Ostojića, Anđelkovića, Jankovića, Cvetkovića i ostalih niških fudbalskih asova.
Kada je postao profesionalac: 16. marta 1983, sa tek navršenih 18 godina, obavezujući se na četvorogodišnju vernost.
Kada je postao reprezentativac: 28. oktobra 1980. u Zaječaru protiv Bugarske (1-0) u selekciji mlađih omladinaca.
Kada je debitovao u prvom timu Radničkog: Na prijateljskoj utakmici 8. jula 1981. u Negotinu protiv Hajduk Veljka (6-0), na prvenstvenoj 3. aprila 1982. u Nišu protiv Vardara iz Skoplja (2-1).
Kada je dao prvi prvenstveni gol: 3. aprila 1982. protiv zagrebačkog Dinama (1-1).
Kada je debitovao u „A“ reprezentaciji: 12. marta 1983. protiv Francuske u Zagrebu (0-0).
Koliko je puta igrao za reprezentaciju: Za „A“ 84 (15 golova), 26 za omladinsku, 4 za mladu i 22 za olimpijsku. Ukupno 136 puta u dresu sa državnim grbom. Apsolutni jugo-rekord.
Šta je osvojio sa reprezentacijom: Bronzanu medalju na Olimpijadi u Los Anđelesu 1984.
Šta je igrao sa reprezentacijom: Dva svetska prvenstva (1990. i 1998), dva evropska (1984. i 2000), dve Olimpijade (1984. i 1988).
Šta nije igrao sa reprezentacijom: EP 1992. u Švedskoj kada je Jugoslavija isključena, SP 1994. i EP 1996. kada Jugoslavija nije mogla da igra ni u kvalifikacijama.
Kada je prešao u Zvezdu: 1986, posle 70 prvenstvenih utakmica i 8 golova u dresu matičnog Radničkog. Ostao je četiri godine, odigrao 120 utakmica i dao 44 gola postavši peta i zasad poslednja Zvezdina zvezda (Mitić-Šekularac-Džajić-Petrović-Stojković).
Zašto je prešao u Zvezdu: Uprava je htela da ga proda Partizanu, ali mali je, kao zatrovani zvezdaš i kao momak sa čvrstim karakterom, obećao Džajiću da će doći „samo u Zvezdu“ i održao je reč.
Kada je krenuo u inostranstvo: 1990, u Olimpik iz Marseja. Tražili su ga Juventus, Milan, Barselona, ali se odlučio za Marsej. Kaže da se nije pokajao iako je proveo tri najgore godine u karijeri.
Šta nije mogao da zamisli: Da će u finalu Kupa šampiona igrati protiv Zvezde. A desilo se baš to, u Bariju 29. maja 1991. Na sreću Zvezde, trener Olimpika Rajmon Gutals ubacio je nedovoljno oporavljenog Piksija tek u drugom produžetku i odmah je napravio nekoliko paničnih situacija u odbrani Zvezde, ali nije bilo vremena da reši utakmicu koju je Zvezda dobila penalima.
Gde je još igrao: U Veroni 1991/92. sa statusom pozajmljenog igrača, ali bio je povređen i bilo je to obostrano mučenje.
Kada je otišao u Japan: 6. decembra 1994. Imao je već 29 godina i, oporavljen od teških operacija kolena krenuo je u osvajanje zemlje „izlazećeg fudbala“. Svih sedam godina odigrao je u Nagoji Grampus i nakupio kolekciju kola kao najbolji igrač „Ol-Star“ utakmica, najbolji asistent, najbolji ko će znati u čemu, da bi mogao da otvori mini-sajam automobila. Odigrao je više od 170 utakmica i postigao 54 gola.
Kako su mu se odužili: Jedan ulaz na novom stadionu u Nagoji koji je izgrađen za Svetsko prvenstvo zove se Piksi gejt, a jedan bulevar u Nagoji takođe nosi njegovo ime.
Da li će još igrati: Da, bar još tri oproštajne utakmice: u Nišu u meču Radnički–Vardar (protiv koga je debitovao u Prvoj ligi), u Nagoji u meču Nagoja–Zvezda i, verovatno, u meču koji će FSJ organizovati u čast njegovog oproštaja od plavog dresa koji je nosio više od 20 godina.
Kakav će predsednik biti: Kao što za velike igrače ne važi pravilo da automatski moraju biti i veliki treneri, ne mora da znači da će biti veliki funkcioner ali posrnuli jugoslovenski fudbal boljeg kandidata od njega nema. Danas niko u Jugoslaviji ne može da dobije poverenje kakvo u startu ima Piksi. I niko mu ga nije poklonio. Izborio se svojim autoritetom, inteligencijom, elokventnošću, nekonvencionalnošću.
Kakav će tandem biti sa Savićevićem: Ako se budu slagali kao na terenu, eto spasa našem fudbalu. Ako im rezultati budu kao na terenu – biće dovoljno razloga za zadovoljstvo.
Da li će biti nečija produžena ruka: Neće. Piksi je oduvek mislio svojom glavom.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
