Doktorati su u modi

Da je nekim slučajem „Vreme“ modni časopis, kao obavezan modni detalj za ovo leto preporučilo bi – doktorat. Pošto je „Vreme“ ipak politički nedeljnik, zadržaćemo se na praćenju političkih trendova. Šta je ono što ove sezone svaki političar mora da ima u ormanu? Pa, doktorat. Taj uradak, lepo odštampan i ukoričen, sa zlatnim slovima na prednjoj korici, na kojoj elegantno svetluca naslov doktorske teze i ponosno ime doktoranta, postao je obavezan modni detalj za svakog političara koji drži do sebe. Jezikom modnih časopisa – ultimativni „must have“ aksesoar, nezaobilazni dodatak.

Kažu da, ako imate dobru torbu i cipele, ostatak odevne kombinacije ne mora da bude reprezentativan da biste izgledali elegantno. Izgleda da je slično i u politici: ako imate jaku partiju i stabilnu političku funkciju, nije neophodno da doktorat bude spektakularno dobar, ni autentičan. No, dok je jasno zašto je odeća neophodna (štiti od hladnoće, toplote, prljavštine), doktorat nije nešto bez čega se ne može. Zadržimo se još malo na modnoj analogiji. Originalni, kvalitetno skrojeni i od vrhunskih materijala sašiveni modeli skupi su i nedostižni. Otuda cveta i industrija proizvodnje „lažnjaka“: ako sebi ne možete da priuštite original, evo sličnog proizvoda, oko laika neće uočiti razliku. Kod iskusnih poznavalaca nećete se baš lako provući, pa gledajte da izbegavate mesta na kojima se takvi okupljaju. Ali čemu lažni Luj Viton ili ne baš sasvim originalan doktorat, ako ne da se njime šepurite pred svima. No, baš su se na tome spotakli mnogi vlasnici lažnog para brendiranih čizama, ali i, vidimo u poslednje vreme, mnogi autori spornih doktorskih disertacija. Dočepali su ih se dobri poznavaoci. U ovom našem slučaju, ulogu Ane Vintur, dugogodišnje urednice magazina „Vog“, odigrali su ljudi iz takozvane intelektualne emigracije. „Naši“ ljudi koji su ostvarili uspešne akademske karijere na evropskim univerzitetima, provukli su doktorate trojice političara kroz istu proceduru koju prolaze studenti na ovim univerzitetima. Sva trojica su na tom testu – pali.

foto: betaphoto

Podsetimo, reč je o ministru policije Nebojši Stefanoviću, funkcioneru Demokratske stranke i predsedniku Opštine Novi Beograd Aleksandru Šapiću i gradonačelniku Beograda Siniši Malom. O diskutabilnim momentima i delovima njihovih doktorskih disertacija opširno je pisano u medijima, ali nije zgoreg ponoviti. Majske poplave izbacile su koješta muljavo na površinu, između ostalog i osnovanu sumnju grupe srpskih naučnika nastanjenih i akademski angažovanih u Londonu, da je doktorat ministra policije Stefanovića, odbranjen na Univerzitetu Megatrend – plagijat. Ceo slučaj pretvorio se u estradizovanu aferu u kojoj je briljirao vlasnik i, u to vreme, još uvek rektor Megatrenda Mića Jovanović. U pozadini medijskog cirkusa, gotovo svaka institucija obrazovnog sistema koja je iole mogla da pokrene pitanje autentičnosti doktorata proglasila se nenadležnom. U međuvremenu, i londonski doktorat Miće Jovanovića je osporen, to jest ispostavilo se da ne postoji, ali je „isplivao“ drugi, odbranjen u Sloveniji.

Poplavni talas se onda malo povukao, ali „odliveni mozgovi“ iz Srbije nisu sedeli mirni. Ista četvorka, u sastavu: dr Uglješa Grušić, dr Marko Milanović, dr Branislav Radeljić i Slobodan Tomić, pozabavila se doktoratom predsednika Opštine Novi Beograd Aleksandra Šapića.

AKADEMIJA VIKIPEDIJA, UNIVERZITET GUGL: Posle skoro tri meseca čekanja, novinari Centra za istraživačko novinarstvo uspeli su da dođu do doktorske disertacije Aleksandra Šapića, koja je tražena istovremeno kad i doktorat ministra Stefanovića, kažu ova četvorica autora u tekstu objavljenom na portalu Peščanik.net. Disertacija ima naziv „Karakteristične aktivnosti marketing odnosa u funkciji interesa individualnih potrošača“, a odbranjena je 2012. na Fakultetu za poslovni i industrijski menadžment Univerziteta Union. Konstatujući da je reč o plagijatu, autori kažu: „Ako išta drugo, g. Šapić utonuo je u akademsko blato našeg društva još dublje od g. Stefanovića, ne zbog svojih tetovaža ili (nesporno blistave) sportske karijere, već zato što je njegov plagijat ozbiljniji, obimniji, i besramniji od Stefanovićevog.“

foto: fonet

Dalje, oni navode da je veliki deo Šapićeve disertacije izravan prevod sa engleskog delova knjige autora Dejvida Džobera i Džefrija Lankastera Selling and Sales Management. Sama knjiga dostupna je u delovima na Internetu preko Google Books, servisa Amazon UK, i „na sajtu nekog opskurnog fakulteta iz tzv. Turske Republike Severni Kipar“. Da čitav cirkus bude još veći, nalazi četvorice autora ukazuju na mogućnost da je Šapićev doktorat, osim što je plagijat, takođe i – plagiran. Ili je posredi neki drugi, jednako bizaran scenario. Naime, postoji velika podudarnost teksta između delova Šapićevog doktorata i stručnog članka autora Gorana Dašića, „Vrednost potrošača u funkciji ostvarivanja konkurentske prednosti“ (2013), objavljenog u časopisu „Socioeconomica“ koji izdaje Naučno društvo za promociju i unapređenje društvenih nauka AKROASIS sa sedištem u Novom Pazaru, dok je autor, Goran Dašić, pomoćnik direktora i docent na Visokoj školi modernog biznisa u Beogradu. „Ono što ovaj primer čini interesantnim nije samo velika količina doslovce prepisanog teksta, već činjenica da je Šapićev doktorat odbranjen 2012. godine, dok je (po prvoj fusnoti iz samog rada) članak g. Dašića poslat časopisu „Socioeconomica“ 25. 5. 2013, posle odbrane Šapićevog doktorata“, stoji u tekstu grupe naučnika.

MALI MI JE OVAJ PLAGIJAT: Posle Šapićevog doktorata, bura se više nije ni stišavala. Na red je došao doktorat gradonačelnika Beograda Siniše Malog. Osim što je aktuelni gradonačelnik, Mali je bio i: bivši pomoćnik ministra za privatizaciju u DOS-ovoj vladi i direktor Centra za tendersko-aukcijsku privatizaciju, restrukturiranje i tržište kapitala Agencije za privatizaciju; 2013. godine je odbranio doktorsku tezu pod nazivom „Kreiranje vrednosti kroz proces restrukturiranja i privatizacije – teorijske koncepcije i iskustva Srbije“ na Fakultetu organizacionih nauka Univerziteta u Beogradu i tako stekao zvanje doktora nauka. U svojstvu „zviždača“ našao se Raša Karapandža, profesor finansija na European Business School u Vizbadenu. Domaćoj javnosti aktivnoj na društvenim mrežama, Karapandža je poznat i kao bloger, jedan od retkih koji, osim popularnosti, uživa i veliki kredibilitet: „Studentske radove čitam poslednjih desetak godina. To mi je posao. U svojoj karijeri nikada se nisam suočio sa količinom prepisivanja kakva je prisutna u doktorskoj tezi gospodina Siniše Malog.“ Za utvrđivanje autentičnosti rada, Karapandža je koristio program iThenticate. Na gotovo svim stranama disertacije postoji određeni procenat neoriginalnog teksta, a na više od jedne trećine strana svoje doktorske teze gospodin Siniša Mali je prepisao čak 33 odsto ili više teksta. Mali je, bez navođenja izvora, u velikoj meri koristio dokument „Novi model privatizacije u Srbiji“ koji su napisali profesori Boris Begović, Boško Živković i Boško Mijatović, a objavio ga je Centar za liberalno demokratske studije. No tu nije kraj. Čitave paragrafe Mali je preuzeo iz slobodne enciklopedije – Vikipedije, i to konkretno stranice posvećene privatizaciji. Kopiranje sa Vikipedije metoda je na koju sa neodobravanjem gledaju čak i urednici štampanih medija, a kamoli akademska zajednica. Osim toga, Mali je veliki deo svoje teze doslovce preveo sa engleskog, i to iz doktorske disertacije čija je tema privatizacija u Eritreji.

Navedimo ovde još jednu specifičnost doktorata Siniše Malog: za razliku od Stefanovića i Šapića, koji su doktorirali na privatnim univerzitetima, ovde imamo slučaj Fakulteta organizacionih nauka Univerziteta u Beogradu.

Za sada, to je jedini fakultet koji je odbio da pokrene bilo kakvu proceduru utvrđivanja autentičnosti ovog rada. Univerziteti Megatrend i Union tokom protekle nedelje najavili su formiranje nezavisnih komisija koje će se baviti utvrđivanjem autentičnosti doktorata Nebojše Stefanovića, odnosno Aleksandra Šapića. U Šapićevom slučaju najavljeno je i preispitivanje odgovornosti mentora prof. dr Vladimira Stojanovića.

JE L’ MORA TAJ DOKTORAT?: Otkrivena su, dakle, tri doktorata sumnjive autentičnosti. Jaka stvar, reći će neko, kilogrami takvih plagijata otkrivaju se svakodnevno. Ali, u ova tri slučaja postoji nekoliko specifičnosti. Prvo, reč je o trojici političara, koji su, igrajući se autentičnošću sopstvenih disertacija, doveli u opasnost sopstveni lični ugled i kredibilitet. Zato je zdravorazumski upitati se šta im je to uopšte trebalo, i čemu uz uspešnu političku karijeru još i insistiranje na akademskoj tituli. Na prvu loptu, odgovor bi mogao da se krije u onoj čuvenoj, nikad zaista realizovanoj kolektivnoj fantaziji o ekspertskoj vlasti, onoj koju čine stručnjaci, a ne političari. Od titule „dr“ uz ime i prezime, nema veće garancije o stručnosti. U aktuelnoj vladi, na prste jedne ruke mogu se nabrojati njeni članovi koji nisu doktori, masteri ili magistri.

„Ekspertska vlada ne sme da se poistovećuje sa ‘doktorskom vladom’. Ne morate da imate nikakvu akademsku titulu da biste bili stručnjak za neku oblast“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Vesna Rakić-Vodinelić, profesorka prava sa akademskom karijerom građenom na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i na privatnom Univerzitetu Union, na kom je Šapić doktorirao. Profesorka Rakić-Vodinelić smatra da, ako uzmemo primere iz jugoslovenske, pa i skorije srpske istorije, videćemo da su vlade koje su vodili ljudi sa nespornim naučnim karijerama bile vrlo neuspešne vlade: „Slobodan Jovanović je bio profesor univerziteta, pa nije bio uspešan kao političar. Ili, ako hoćete svežiji primer, mogu da pomenem Vojislava Koštunicu, nespornog doktora nauka, čoveka sa višedecenijskom akademskom karijerom. Čini mi se da su to ljudi koji se bave naukom, koji u politici traže potvrde naučnih teorija, i kao takvi nisu dobri kada je reč o praktičnim rešenjima. Akademska karijera, čak i kada je veoma uspešna, nije garancija da će neko moći uspešno da vrši vlast.“

Nije uverljiva ni teza da iza svega stoji nekakva politička igra sa namerom da se diskredituju protivnici, pre svega zato što su se na udaru našli predstavnici kako najveće vladajuće tako i najveće opozicione stranke.

Zapravo, ova tri slučaja specifična su po tome što je reč o ljudima koji su akademska zvanja stekli u vreme kada već imaju društveni uticaj, bilo kao političari, bilo kao ljudi na javnim funkcijama. „Imate primer Zorana Đinđića, koji je u politiku ušao nakon što je već izgradio akademsku karijeru i stekao zvanje doktora. Dakle, do sada smo imali slučajeve ljudi koji su se već iskazali u nauci, a onda prešli u politiku. Kada imate takvu situaciju, nema razloga da preispitujete autentičnost nečijeg doktorata. Ali, kada neko stekne akademsku titulu dok se nalazi na poziciji moći i uticaja, pitanje autentičnosti se prirodno postavlja.“

Na zdravorazumsko pitanje zašto su političari toliko zapeli da po svaku cenu imaju i akademske titule, nema zdravorazumskog odgovora. Ipak, situacija može biti poučna na nekoliko različitih nivoa. Pre svega, može da posluži za nauk ostalim pretendentima na javne funkcije koji bi voleli da imaju i „ukras“ u vidu akademske titule: pre ili kasnije naći će se neko ko će razotkriti da su akademski put prešli prečicom. Osim toga, insistiranje na ovoj temi može da stane na put dvema podjednako lošim tendencijama. Jedna je žalosna diskreditacija i obezvređivanje pravog naučnog rada i akademskog napora. Druga se provlači u pozadini, ali nije ništa manje pogubna: insistiranjem na tome da političari imaju akademska zvanja diskredituje se ideja demokratije u kojoj svako ima pravo da se kandiduje i bude izabran na javnu funkciju. Čak i ako nema ni dana škole.