Doktor gvozdena pesnica

Vitalij Kličko je po mnogo čemu jedinstvena pojava u svetu boksa. On i njegov šest godina mlađi brat Vladimir, takođe višestruku bokserski šampion, srušili su ustaljene predstave o bokserima kao ljudima sa mnogo mišića i malo pameti – obojica su završili fakultet. Vitalij je diplomirao pedagogiju, a doktorirao na Kijevskom fakultetu za fizičku kulturu i sport, zbog čega mu je nadimak u bokserskom svetu „Doktor gvozdena pesnica“. Za boksera tako neobičan put duguje porodičnom vaspitanju.

Rođen je 19. jula 1971. u gradu Belovodsku u blizini Frunzea (današnji Biškek), glavnog grada Kirgistana, tadašnje sovjetske republike. Otac Volodimir Kličko bio je general sovjetske avijacije, a majka Nadežda učiteljica. Vitalij je pričao da su se brat i on visinom i snagom izdvajali od vršnjaka pa je bilo logično da se posvete borilačkim veštinama, ali da učenje nije smelo da trpi zbog sporta, jer im je otac stavio do znanja da je obrazovanje najvažnije u životu.

POČECI KARIJERE: Prvi put je stupio u ring sa trinaest godina, ali kao kik-bokser. Bio je uspešan u tom sportu, ali je boks ipak prevagnuo. Osvojio je srebrnu medalju na svetskom šampionatu 1995. godine u Berlinu, ali je na antidoping testu 1996. bio pozitivan, pa je bio suspendovan iz reprezentacije Ukrajine i nije otišao na Olimpijske igre 1996. u Atlanti. Vitalij je tvrdio da je pozitivan rezultat posledica lečenja povređene noge, ali ovaj događaj nije uticao na njegovu kasniju karijeru, a ni Ukrajina nije ostala bez zlatne medalje u Atlanti. Vladimir Kličko je prešao iz teške u supertešku kategoriju i uspešno zamenio brata.

Uz skor od 195 pobeda, od čega 80 nokautom, i 15 poraza, Vitalij je 1996. postao profesionalni bokser. Marketinški potencijal braće Kličko brzo je prepoznat, obojica su uskoro potpisali ugovor sa nemačkom firmom za promociju sporta Univerzum i preselili se u Nemačku, koja će postati njihova druga domovina.

Vitalijeva profesionalna karijera bila je meteorska. Prve 24 borbe dobio je nokautom ili tehničkim nokautom, a u svojoj 25. borbi je u junu 1999. pobedom nad Britancem Herbijem Hajdom postao svetski šampion u teškoj kategoriji u WBO verziji. Usledile su dve uspešne odbrane titule, a potom i prvi poraz i prvo veliko iskušenje.

Činilo se da je put prema objedinjavanju titula u svim kategorijama za Klička širom otvoren, ali je 1. aprila 2000. u meču protiv Amerikanca Krisa Birda bio prinuđen da baci peškir u ring posle devete runde. U pitanju je bila ozbiljna povreda ramena, ali se na Vitalija sručila lavina kritika. Ni publika ni sponzori ne vole odustajanje. Nije pomogla ni činjenica da je njemu samom sigurno bilo najteže, jer je u svih devet rundi ubedljivo vodio. Kličko je kasnije pričao da je nameravao da zbog povrede i razočaranja prekine boksersku karijeru, ali se vratio, i taj povratak smatra najvećom pobedom u životu.

PRVA PENZIJA: Niz od pet pobeda prekinut je u meču za titulu u WBC verziji protiv Lenoksa Luisa 21. juna 2003. u Los Anđelesu. Sudije su prekinule meč zbog obilnog krvarenja iz rasekotina iznad Vitalijevog oka, mada je Kličko insistirao da se borba nastavi. U trenutku prekida, vodio je u bodovima kod svih sudija. Lenoks Luis se povukao početkom 2004. godine, pa Kličko nije dobio priliku za revanš koji je uporno tražio. Titulu u WBC verziji osvojio je pobedom nad Južnoafrikancem Korijem Sandersom u aprilu 2004. Nova iskušenja za Vitalija su usledila u novembru 2005. godine, kada je objavio da se povlači iz profesionalnog boksa zbog teške povrede ligamenata koju je zaradio pripremajući se za odbranu titule protiv Hasima Rahmana. Kličko je objavio da prepušta svoju titulu, što je značilo da se za nju mogu odmah boriti drugi bokseri, na čemu mu je WBC bio toliko zahvalan da mu je ostavio mogućnost da bude prvorangirani izazivač ukoliko ikada odluči da se vrati.

Povreda je bila toliko teška da je malo ko verovao da će se Vitalij ikada više popeti u ring, ali on je još jednom pokazao da mu je volja jaka bar koliko i pesnice. Povratak je najavio u januaru 2007, a u velikom meču protiv Nigerijca Samjuela Pitera je 11. oktobra 2008. povratio titulu koju je ostavio tri godine ranije. Od tada do danas, Vitalij Kličko je branio titulu devet puta, poslednji put 8. septembra ove godine u Moskvi, protiv Nemca Manuela Čara. Pobedio je tehničkim nokautom u četvrtoj rundi. Pre meča, u dvorani se orila omiljena Kličkova pesma, Hell’s Bells australijske grupe AC/DC. Nekoliko dana posle meča pronele su se vesti da se Vitalij opet povlači u boksersku penziju, ali je on sam ubrzo to demantovao.

Sa 41 godinom života i 16 godina profesionalne karijere, Vitalij Kličko je ostvario spektakularne rezultate. Njegov skor je 45 pobeda, od toga 41 nokautom, uz samo dva poraza. Procenat njegovih pobeda nokautom u svim borbama je 87,23, što je drugi najbolji rezultat svih vremena – Roki Marćano je imao 87,76 procenata. Od kada se po drugi put vratio u oktobru 2008. godine imao je mečeve na svaka 4,4 meseca, što je za tešku kategoriju u modernoj bokserskoj eri neverovatan ritam. Kada je 2. jula 2011. Vladimir Kličko osvojio titulu u WBA verziji, braća Kličko su bili zajedno vlasnici titula u svim verzijama u teškoj kategoriji.

Braći su mnogo puta nuđene basnoslovne sume novca da boksuju jedan protiv drugog, ali do tog meča nikada neće doći. Još na počecima karijere oni su obećali majci da se nikada neće boriti jedan protiv drugog i tog obećanja se drže tvrdeći da ni milijardu dolara ne može da plati to što bi povredili majku. Inače, kada jedan od njih boksuje, drugi brat je uvek pored ringa, dajući podršku i savete.

POSLOVNI I DRUŠTVENI TRIJUMF: Uz boks je Vitalij Kličko pokazao i veliki talenat za biznis, koji vodi sa Vladimirom. Kada su shvatili da su prerasli nemački Univerzum, 2004. su odlučili da ne produže ugovor sa tom kompanijom i uzeli su menadžerski i marketinški posao u svoje ruke. Sami organizuju svoje mečeve preko svojih kompanija K2 Promotions i K2 East Promotions. Osim od boksa, zarađuju i u svetu mode kao suvlasnici lične modne linije u okrilju firme Hugo Bos. Sponzori se otimaju o njih, igrali su u jednom od nastavaka filma Igraj svoju igru, udružili su se sa Silvesterom Staloneom koji želi da u pozorištu postavi muzičku verziju filma Roki, izjavljujući da su počeli da se bave boksom kada su videli Stalonea u Rokiju. Imaju humanitarnu organizaciju „Fond braće Kličko“ koja pomaže školama, crkvama i deci, i kažu da su u životu imali sreće i da zato hoće da deo te sreće podele sa drugima. Od 2002. rade i za UNESKO. Šarmantni, elokventni, uspešni, sa tečnim znanjem nemačkog i engleskog (obojica govore još i ruski i ukrajinski), braća Kličko su u Nemačkoj prave zvezde, i u sportu i u društvenom životu. Nemačka ih je prihvatila kao da su domaći sportisti, Vitalij je dobitnik najvećeg nemačkog građanskog priznanja, Saveznog krsta zasluga, jedan od njegovih sinova dobio je ime Maks po predratnom nemačkom svetskom šampionu u teškoj kategoriji Maksu Šmelingu.

POLITIČKA KARIJERA: Uz sve nabrojane aktivnosti, Vitalij je odlučio da se oproba i u delatnosti koja se sigurno ne može nazvati plemenitom veštinom, a to je politika. Mada su pre ukrajinskih parlamentarnih izbora mnogi svetski mediji uveliko pisali o iznenađujućem političkom angažmanu bokserske zvezde, taj angažman je odavno počeo.

Braneći titulu protiv Britanca Denija Vilijamsa 11. decembra 2004, Vitalij je obukao narandžastu odeću da bi iskazao svoju podršku „narandžastoj revoluciji“, koja se u to vreme valjala Ukrajinom. Pobedu protiv Vilijamsa je posvetio demokratiji u Ukrajini i predsedničkom kandidatu, kasnijem pobedniku izbora, Viktoru Juščenku, čiji je postao savetnik. Brz razlaz tadašnjih saveznika Viktora Juščenka i Julije Timošenko nije pokolebao Klička, koji se aktivno uključio u politiku u rodnoj zemlji posle prvog penzionisanja 2005. godine. Učestvovao je u trci za gradonačelnika Kijeva 2006. i zauzeo drugo mesto, ušao u gradsku skupštinu kao predvodnik bloka partija PORA-ROP na lokalnim izborima, mada njegov pokušaj da uđe u ukrajinsku skupštinu nije uspeo. Učestvovao je ponovo na izborima za gradonačelnika 2008, ali je opet izgubio. U toj kampanji je Vitalij angažovao bivšeg gradonačelnika Njujorka Rudija Đulijanija kao konsultanta, ali rezultati nisu bili spektakularni, naročito ako se ima u vidu ambicija čoveka koji je u svemu čime se u životu do tada bavio bio ekstremno uspešan. Ambicije sigurno nije zadovoljilo ni mesto u ukrajinskoj delegaciji pri Savetu Evrope, ali Vitalij nije odustajao.

Ime svoje stranke je 2010. iz Nova zemlja promenio u UDAR (Ukrajinska demokratska alijansa za reforme). Bila je očigledna asocijacija na uspeh koji je Vitalij postigao svojim pesnicama, takav je bio i slogan kojim je Kličko išao na izbore – „Vreme je za UDAR“. Ankete pre izbora su ukazivale da bi UDAR mogao biti najveće iznenađenje, treća, možda čak i druga po snazi stranka u ukrajinskom parlamentu koja bi bila odlučujući faktor za sastavljanje vlade. UDAR je osvojio 13 odsto glasova, ali će njegov uticaj biti daleko manji nego što se najavljivalo (vidi okvir).

Kličkovu šansu su prognozeri videli u njegovoj popularnosti kao sportiste, u nespornoj činjenici da je bogatstvo koje ima zaradio svojim rukama i svojom pameću, za razliku od političara koje većina stanovnika smatra korumpiranim. No, ono što je Kličko nudio od početka svoje političke karijere bio je manje-više skup opštih mesta: borba protiv korupcije, evropski standard, manji porezi da bi se stimulisala ekonomija, optužbe na račun predsednika Janukoviča i njegove vlade zbog nepoštovanja zakona i nelegalnog bogaćenja. Problem je što bi se slične optužbe mogle uputiti na račun gotovo svih faktora na ukrajinskoj političkoj sceni i što od proruskih ili proevropskih stavova pre i posle svih izbora u Ukrajini mnogo više odlučuju finansijski interesi aktera, što svedoče česta preletanja iz naizgled nepomirljivo suprotstavljenih tabora. Kličkov adut da je on novo lice na političkoj sceni poništila je činjenica da je i u njegovoj partiji poveliki broj pomenutih preletača. Što se tiče popularnosti koju ima kao sportista i ambicije da sledi put kojim je prošao Arnold Švarceneger, svetski šampion u bodibildingu, glumac i nekadašnji guverner Kalifornije, Kličko je posle ovih izbora valjda shvatio da sportisti u politici imaju mnogo manje uspeha nego glumci. Doduše, njegova partija je makar ušla u parlament, što nije uspelo partiji fudbalera Andreja Ševčenka, još jedne ukrajinske sportske ikone koja se obrela u politici.

Vitalij, strastveni igrač šaha, jednom je rekao da je razlika između boksa i šaha to što u šahu niko nije ekspert, ali da ga svi igraju, dok su u boksu svi eksperti, ali niko neće da se bori. Što se tiče politike, do sada je valjda uvideo da je to nadmetanje u kome su svi eksperti i svi se takmiče, a u borbi ima mnogo više udaranja ispod pojasa nego u boksu.