Predsedničkih i lokalnih izbora će sigurno biti, ali ni posle najnovije razmene stranačkih probnih balona još nije sasvim sigurno da će to biti na proleće sledeće godine – što je u utorak, u vreme nastajanja ovog broja „Vremena“, delovalo kao najverovatniji termin.
Cinici su, međutim, dobili uverljive razloge da uživaju u činjenici da su signali međustranačkog razumevanja po pitanju raspisivanja izbora počeli da stižu nakon postizanja dogovora o raspodeli rukovodećih mesta u lukrativnim javnim preduzećima.
Tako je, recimo, Nada Kolundžija, šefica poslaničke grupe Demokratske stranke, sa potpunim razumevanjem reagovala na stav Vojislava Koštunice, lidera Demokratske stranke Srbije, da bi odluku o tome da li će do kraja godine biti raspisani izbori ili promenjen Ustavni zakon trebalo doneti nakon 10. decembra, roka određenog za donošenje odluke o Kosovu. Ona je saopštila da je DS spreman da prihvati argument da nije dobro održati izbore u decembru, ukoliko postoji procena da su pregovori o Kosovu u završnoj fazi, ističući naravno da nije u pitanju „nikakvo popuštanje“ te stranke pred zahtevom manjeg koalicionog partnera. I nije se bavila malom logičkom nedoslednošću, u vidu činjenice da se DSS istovremeno zalaže za produžavanje pregovora o Kosovu i nakon 10. decembra i za odlaganje izbora za vreme posle 10. decembra, sve pod izgovorom da je kampanja nedopustiva u vreme donošenja konačne odluke o Kosovu.
Ni idealisti, međutim, nisu ostavljeni na cedilu. Paralelno sa stranačkim prvacima koji veruju u uspešno postizanje dogovora, drugi partijski funkcioneri nastavili su da se uporno zalažu za mnogo puta ponovljene oprečne „principijelne“ stavove – da izbora ne sme biti u vreme rešavanja kosovskog pitanja (DSS), odnosno da oni moraju biti raspisani, a najbolje i održani do kraja godine, u skladu sa Ustavnim zakonom (DS). Potpredsednik DS-a i ministar pravde Dušan Petrović tako je u ponedeljak još jednom izrazio „duboko uverenje“ da izbore – i to i predsedničke i lokalne i pokrajinske – treba održati do kraja godine. Petrović veruje da nije problem ni činjenica da zakoni neophodni za održavanje izbora nisu doneti, i da je ostalo dovoljno vremena i za obavljanje tog posla i za izbornu kampanju.
Prema Ustavnom zakonu, naime, predsednički, lokalni i pokrajinski izbori trebalo bi da se raspišu do 31. decembra, odnosno najkasnije 60 dana nakon usvajanja određenih zakona. Oliver Dulić, predsednik Skupštine Srbije (i član DS-a), saopštio je krajem prošle nedelje da je petnaestak dana ranije ministrima uputio pismo kojim ih podseća da su dužni da u skupštinsku proceduru pošalju zakone na koje ih obavezuje Ustavni zakon. Dulić je od vlade tražio i informaciju o tome dokle se stiglo sa pisanjem ključnih zakona, ali, bar do utorka, nikakvog odgovora nije bilo. Cinici s početka teksta, međutim, verovatno bi ocenili da, bar kad je najinteresantniji od iščekivanih zakonskih predloga u pitanju (zakon o predsedniku Republike), ne bi trebalo sumnjati da će on biti gotov čim se donese politička odluka za to. Pisanje tog zakona, naime, u pouzdanim je rukama – o njemu se stara Zoran Balinovac, direktor vladinog Sekretarijata za zakonodavstvo, član DSS-a, bivši član JUL-a i jedan od autora najrepresivnijih zakona iz vremena Slobodana Miloševića (o informisanju i o terorizmu).
Pojavila se i informacija da bi ključne političke odluke vezane za izbore trebalo da se donesu u paketu sa odlukom o budućem sastavu nedostajećeg Ustavnog suda, i to „na najvišem nivou“. A to bi trebalo da se desi dosta brzo, jer bi već napisani zakon o Ustavnom sudu pred poslanicima mogao da se nađe krajem sledeće sedmice. Paket će, u svakom slučaju, biti pozamašan – u njemu bi, recimo, trebalo da se nađe i rešenje o izbornom sistemu po kome će se održati lokalni izbori, kad jednom i na njih dođe red. Ministar za lokalnu samoupravu i državnu upravu Milan Marković (DS) već je saopštio da je gotov predlog zakona koji propisuje većinski izborni sistem – sa čim se koalicioni partneri DSS i G17 plus nikako ne slažu. Tu će, naravno, biti i dogovor o tome kome bi od dva zainteresovana koaliciona partnera (DS i DSS) trebalo da pripadne mesto gradonačelnika Beograda. Sva je prilika da će se gradonačelnik Beograda, za koga se obično tvrdi da je treći čovek u zemlji, ubuduće birati u Skupštini, a ne na direktnim izborima, čime bi vladajuća koalicija trebalo da izbegne neprijatnost izbornog sukoba sa radikalom Aleksandrom Vučićem.
U iščekivanju konačnog dogovora na „najvišem nivou“ (možda i uz učešće radikalskog šefa Tomislava Nikolića, za šta se zalažu DSS i radikali) izborna kampanja je, reklo bi se, već počela. Najavljuju se kandidature (pored odavno zainteresovanog Velimira Ilića, kandidaturu je najavio i Čedomir Jovanović), objavljuju se rezulati istraživanja o popularnosti stranaka i predsedničkih kandidata, pripremaju se nove nòvine, razmenjuju uvrede, puštaju razni probni baloni i „hvataju“ odgovarajuće predizborne pozicije.
Ključni potez je, reklo bi se, na Tadićevom DS-u: ta stranka bi morala u narednim danima da nađe neki uverljiv način da demantuje ocenu koja se odmah posle pomirljive najave odlaganja odluke o izborima za 10. decembar pojavila u medijima i koja, zapravo, predstavlja samo ažuriran već raširen stav o nesposobnosti demokrata da se nose sa Koštunicom. „Tadićevci po treći put u poslednjih godinu dana pretrpeli politički poraz od DSS-a“, pisao je u utorak tabloid „Press“, podsećajući na činjenicu da je Tadić prvo krajem prošle godine neuspešno tražio da se u decembru 2006. održe i predsednički i parlamentarni izbori, pa je posle izbora neuspešno tražio mesto premijera za svoju stranku, najjačeg partnera u koaliciji, da bi, sada, pred propašću bio njegov zahtev da se predsednički izbori održe do kraja godine.
Postoji, naravno, još jedna teška opcija – da, ukoliko se dogovor ipak ne postigne, predsednik Skupštine iskoristi svoje ovlašćenje i zakaže izbore do kraja godine. Rizik od bojkota tako raspisanih izbora možda i ne postoji (radikali su najavili da će učestvovati na izborima kad god oni budu raspisani, iako smatraju da je bolje da to bude sledeće godine), ali bi Tadić, kao predsednički kandidat, najpre morao da preuzme rizik teške borbe sa Nikolićem u koju bi verovatno ušao bez (u vreme formiranja koalicije obećane) podrške DSS-a. U tu računicu spadaju i rizik od osporavanja legitimiteta rezultata tako održanih izbora, rizik od razvrgavanja vladajuće koalicije, rizik gubitka pozicija u javnim preduzećima…
