Dobitnici:
Aleksandar Vučić
Iako on lično nije pobedio ni na jednim izborima, štaviše, kao nosilac liste SNS ubedljivo je izgubio u Beogradu, godinu završava kao najmoćniji čovek u Srbiji; nakon povlačenja Tomislava Nikolića, postao predsednik vladajuće stranke, koordinator svih službi bezbednosti, personifikacija borbe protiv korupcije i političar sa najvišim rejtingom u zemlji; svi ga podržavaju i svi ga se plaše; neobičan spoj radikalske metodologije i evropske ideologije; novi miljenik Zapada u Srbiji; Vučić optužuje, hapsi i amnestira, spasava Zvezdu, dovodi Džajića, komponuje lokalne samouprave, diriguje medijima, postavlja direktore, kadrira unutar vlasti i unutar opozicije; verovatno najsposobniji čovek u vladajućoj garnituri i verovatno sam sebi najveći neprijatelj – sve ostale je savladao, ili je na putu da to učini.
Tomislav Nikolić
Pobedom na predsedničkim izborima iz petog pokušaja ostvario svoj životni san i omogućio preokret u postizbornom raspletu, odnosno faktički izborni neuspeh SNS-a pretvorio u postizborni trijumf; ispunio obećanje i povukao se sa mesta predsednika naprednjaka; zadužen za spasavanje „patriotskog obraza“ aktuelne vlasti i povremeno mirenje koalicionih rogova u vreći; kao da još ni sam nije raščistio da li da se zadovolji ulogom „engleske kraljice“ ili će ipak pokušati da bude „šef“ i arbitar iz senke – naravno u meri u kojoj ta stvar i odluka još uopšte zavise od njegove volje.
Ivica Dačić
Ostvario „samoispunjavajuće proročanstvo“ iz izborne noći da će biti predsednik vlade, ali je to platio gubitkom mnogo čega drugog; sladak ukus premijerskog mesta i rejting mogli bi ozbiljno da mu naruše direktni pregovori s Hašimom Tačijem i meteorski uspon Aleksandra Vučića; okrenuo leđa Borisu Tadiću, slično kao pre četiri godine Koštunici i Nikoliću, i zaigrao riskantan tango sa svojim „prvim potpredsednikom“, u odnosu na kog, za sada, deluje više kao „prva pratilja“; osuđen da čeka na pogrešan korak glavnog rivala, čuva vladu tako što postaje sve konstruktivniji prema Prištini, Briselu i Vašingtonu, računajući da oni neće dozvoliti rušenje vlade koja je tako „kooperativna“ po pitanju Kosova; paradoksalno, čini se da je bio moćniji kao drugi čovek u Tadićevoj vladi, nego kao prvi u „svojoj“ sopstvenoj.
Rasim Ljajić / Mlađan Dinkić
Politički preživeli potonuće DS-ovog „Titanika“ i našli se i u novoj vladi Srbije; institucionalno čak ojačani „mrsnim“ resorima, ali se stiče utisak da se ne osećaju najprijatnije i najprirodnije u aktuelnom političkom okruženju; trude se da ostanu aktivno neutralni u aktuelnim unutarkoalicionim sukobima „koji ne postoje“.
Vuk Jeremić
Jak kandidat za obe kategorije, ali se ipak ne može proglasiti gubitnikom neko ko je, uprkos protivljenju SAD i najmoćnijih zapadnih zemalja, ubedljivom većinom izabran za predsedavajućeg Generalnoj skupštini UN-a i zadržao rejting jednog od najpopularnijih političara u Srbiji; s druge strane, ostao je bez fotelje ministra spoljnih poslova (ostao bi bez nje čak i da su Tadić i DS bili u situaciji da formiraju vladu) i bilo kakvog uticaja u stranci; vrati li se u Srbiju i nastavi bavljenje politikom, mogao bi prilično da izmeša trenutni raspored političkih karata; odluku još nije doneo, ali ga, za svaki slučaj, povremeno provuku kroz medijsko blato ne bi li mu se ogadila ideja o povratku; svestan je da mu uz Đilasa i Vučića „nema života“, trenutno najbliži Nikoliću – i Ban Ki Munu.
Gubitnici:
Boris Tadić
Trostruki i takoreći apsolutni gubitnik u svim kategorijama; preuzeo na sebe preveliko breme institucionalne i vanistitucionalne odgovornosti, koje ga je na kraju slomilo; pomalo potcenio političke protivnike i unutarstranačku opoziciju, to jest nadao se da će mu, uprkos svemu, ipak poći za rukom da se nekako dokotrlja do još jedne pobede nad neatraktivnim Nikolićem, a da će se potom razračunati sa spoljnim i unutrašnjim oponentima – što je očigledno bio račun bez krčmara; previše verovao svojim koalicionim partnerima, saradnicima i „evropskim prijateljima“; propustio trenutak da se, kada je bio najjači, obračuna sa mangupima u sopstvenim redovima, i oni su mu konačno došli glave – Nikolić i Dačić su bili samo egzekutori; zbog statuta Vojvodine se zamerio Pajtiću, a zbog Pajtića izgubio Kneževića i politički uticaj u Vojvodini – da bi se na kraju, logično, obojica okrenula protiv njega; Dinkića, nakon rekonstrukcije Cvetkovićeve vlade ostavio politički poluživog-poluzaklanog, a on mu se, razume se, osvetio čim se malo oporavio; verovatno jedina osoba na planeti koja je iskreno verovala u politiku „i Evropa i Kosovo“; na kraju, za jedan deo scene bio preveliki, a za druge, pak, nedovoljan „izdajnik“, odnosno „patriota“, u svakom slučaju, konsenzualno neprihvatljiv i jednima i drugima; ponajviše smetao DSS-u, Miškoviću i „belim listićima“, koji su učinili sve da ga pošalju u političku penziju – pitanje je da li se i ko se od navedenih danas zbog toga najviše kaje.
Vojislav Šešelj
Izricanje kazne u Hagu se neprestano odlaže, dok, s druge strane, njegov SRS nije preživelo udar dvojca Nikolić–Vučić i, posle dve decenije, našao se ispod cenzusa i van parlamenta; ispostavilo se da je desetogodišnje odsustvo ipak prevelika prepreka za efikasno i operativno rukovođenje strankom, pogotovo kada joj toliko moćnih neprijatelja radi o glavi; ne vrati li se uskoro u Srbiju, sudbina radikala biće zapečaćena, ali čak i ako Vojvoda kojim čudom bude oslobođen ovog leta, svetla budućnost im uopšte nije zagarantovana; čini se da je sam Šešelj više zainteresovan za svoje mesto u srpskoj istoriji nego za sudbinu SRS-a.
Čedomir Jovanović
Prešao cenzus, ali ostao bez ikakvog uticaja na vlast u Srbiji; Jovanovićevom kretanju ka političkoj margini značajno su doprineli unutrašnji sukobi i odlasci pojedinih viđenijih članova partije, kao i činjenica da je nova vlast, bar deklarativno, praktično preuzela njegovu „evropsku agendu“, uključujući i svojevremenu opsesiju Miškovićem; pokušaće da ostane u igri tako što će maksimalno zaoštriti retoriku i nastojati da deluje kao najoštrija i najbeskompromisnija opozicija Vučiću lično i naprednjačkoj vlasti.
Dragan Đilas
Takođe kandidat za obe kategorije; da je pregled pravljen pre nekoliko meseci, time što je ostao – za sada – gradonačelnik Beograda i u jednoj dugo pripremanoj pozicionoj borbi protiv Tadića postao predsednik DS-a, Đilas bi bio barem treći ili četvrti među pobednicima; sada, međutim, ozbiljno oštećen medijskom kampanjom, optužbama za konflikt interesa i teškoćama preuzimanja kontrole u stranci deluje kao čovek u defanzivi; njegova politička budućnost u ovom trenutku manje zavisi od njega samog, a više od ponašanja nove vlasti – a najviše od toga da li i koliko ima istine u upornim glasinama o „velikom dilu“ između njega i Vučića; pomalo slično Dačiću, čini se kao da je bio politički jači dok je iznad ili iza sebe imao Tadićevu senku.)
Vojislav Koštunica
Posle duže vremena, na ivici da se upiše u formalne pobednike; odlučujuće podržao Tomislava Nikolića da pobedi u drugom krugu predsedničkih izbora, ne dobivši zauzvrat praktično ništa – sem zadovoljstva lične osvete demokratama i Tadiću; doduše, to što nije čak ni pozvan da učestvuje u formiranju republičke vlade DSS je donekle kompenzovao učešćem u masovnom „prekomponovanju“ vlasti na lokalu, ali je cena toga bila izvesno otupljivanje kritičke oštrice i prilično mlake reakcije na ubrzanje procesa „puzajućeg priznanja“ kosovske nezavisnosti, primenu „sporazuma o graničnim prelazima“ i pregovore Dačić–Tači; danas je Koštunica u onoj poziciji u kojoj je bio Čedomir Jovanović u odnosu na vladu Borisa Tadića – niti sme da je oštro kritikuje, niti da je ozbiljno podrži.
(Autor je glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao“)
