Do Povelje po ugledu na Evropu

Uprkos svim problemima i lošim prognozama koje su pratile dosadašnje pregovore Srbije i Crne Gore, dan uoči konstitutivne sednice Ustavne komisije, Dragoljub Mićunović, predsednik Veća građana savezne skupštine i član Komisije, u razgovoru za „Vreme“ kaže da je optimista po pitanju rada na Ustavnoj povelji nove državne zajednice.

„Važno je da na početku shvatimo da imamo pred sobom Beogradski sporazum koji su usvojila tri parlamenta i da on ima legitimacionu osnovu da se na njemu dalje radi. I drugo, da mi nismo nikakva posebna politička tela, nego radna grupa koju su izabrali parlamenti da uradi posao. Ako tome tako priđemo, onda ćemo osloboditi naš razgovor političkih tenzija koje ga prate još pre nego što je počeo“, kaže Mićunović, ističući da je najvažnije da se pre početka pisanja dokumenta napravi dobar poslovnik o radu Komisije, kojim će biti precizno definisan način rada 27-člane grupe ustavotvoraca.

„VREME„: Kao jedan od velikih problema pred kojim će se Komisija naći pominje se način izbora poslanika za skupštinu nove države. Crnogorski zvaničnici, koji su dosad insistirali na delegatskom sistemu, poslednjih dama daju nešto pomirljivije izjave o neposrednom načinu izbora poslanika, a podgoričke „Vijesti“ objavile su tezu o izboru polovine crnogorskog tima na neposrednim izborima i delegiranju druge polovine iz crnogorske skupštine. Da li se to nazire kompromis?

DRAGOLJUB MIĆUNOVIĆ: Bilo bi nenormalno da imamo jedno političko telo, a to je skupština, gde poslanici neće biti ravnopravni u pogledu legitimacije, gde bi jedni bili delegati, a drugi direktno izabrani. Takva mešavina sigurno ne bi mogla da se održi. To je jedan problem. Drugi problem odnosi se na način na koji ćemo biti predstavljeni u međunarodnim institucijama, kao što je Parlamentarna skupština Saveta Evrope, skupština OEBS-a i druge, gde su poslanici birani direktno. Ako želimo da tome priđemo argumentovano, nema razloga za velike sporove. Ali, pošto je to pitanje teško, ja bih ga čak i ostavio za kraj naših razgovora, pa kad vidimo kako će izgledati celokupna državna zajednica, onda ćemo, naravno, lakše doći do saglasnosti. Mislim da to ne bi trebalo da bude neka velika prepreka.

Budući da je DPS nešto popravio svoj bilans na lokalnim izborima, mislim da se oni više ne boje toliko neposrednih izbora. Verovatno da je kod njih bio prisutan strah da će tako dobiti manje poslanika nego što bi mogli da ih imaju po delegatskom principu.

Tvrdo su suprotstavljeni i stavovi u ekonomskoj oblasti?

Mislim da naš glavni cilj treba da bude da usmerimo rad prema širem strateškom cilju, a to je integracija u Evropu. U tom pogledu možemo da konsultujemo EU da kaže koji su uslovi da jedna država ima kao svoje zajedničke funkcije, da bi bila primljena u EU. Vidimo, na primer, da Evropa insistira na integrisanju tržišta, ukidanju carina, ugovoru o slobodnoj trgovini itd. Bilo bi dosta čudno da ovde insistiramo na nečem suprotnom.

Sigurno je da ima više funkcija koje moraju da budu na zajedničkom nivou – mora da postoji saradnja u ekološkim službama, zajednička veterinarska inspekcija, zdravstvena statistika određenih bolesti, kontrola letenja i niz drugih stvari koje se podrazumevaju da bi Jugoslavija mogla da sklapa međunarodne ugovore i da bude garant da će se oni primenjivati. Zamislite nekoga ko bi morao sve redom da pita – jednu republiku, drugu republiku, pokrajine… – da li će neka odluka biti poštovana ili ne. To prosto tako ne ide.

Posle razgovora s Havijerom Solanom u prošli ponedeljak, Milo Đukanović je govorio o potrebi da se „afirmišu novi odnosi Srbije i Crne Gore na relaciji vlast u Beogradu – vlast u Podgorici„. Da li to znači da je na sastanku bilo reči o sudbini savezne vlade nakon usvajanja Ustavne povelje?

I ranije je postojala intencija da se u celoj stvari vidi samo odnos Beograd- Podgorica i da se time isključuju svi autoriteti vlasti. Mislim da to neće moći – ako imate neke zajedničke institucije, one moraju da imaju svoju samostalnost. Naravno, svako će konsultovati svoje biračko telo, ali ne možete reći da Skupština nema nikakav svoj autoritet. Nadležnosti su svedene na najmanju meru da bi se ostavilo što više prostora republičkim organima. Ali, oni savezni organi na koje se deo nadležnosti prenese sa republike moraju u toj stvari da budu samostalni i da se ne sapliću. Bilo bi smešno da pregovarate, recimo, s veterinarskom inspekcijom a da svaki put morate pitati veterinarsku službu i Srbije i Crne Gore da li su one saglasne s nekom merom koju ste predložili. Nadam se da će život sam nametnuti mnogo manje formalnosti, a mnogo više racionalnosti kako da se stvari odvijaju u interesu građana.

Ko će čuvati granice nove države?

Granice u Evropi najčešće čuva policija, ali bi to morala da bude zajednička graničarska policija. Vojska će biti zajednička, ali imamo problem s ugovorima o bezbednosti jer vojska može da bude pretnja susednoj zemlji. Zbog toga se uvodi graničarska policija koja mora da bude zajednička. Može to da bude i sektor vojske koji će biti pretvoren u policiju. Mislim da bezbednost mora da bude garantovana od strane jednog političkog autoriteta, tj. Savezne vlade.

Crna Gora može da kaže da to ne piše eksplicitno u Beogradskom sprazumu.

Mnogo toga ne piše eksplicitno. Pitaćemo Evropu kako stoje ti ugovori, ko čuva granice Češke, Poljske, Mađarske, Slovenije itd., pa ćemo postupiti na taj način.

A državljanstvo?

Mi smo i u ranijoj Jugoslaviji imali republička zakonodavstva koja su se automatski generisala iz saveznog. To pitanje može lako da bude rešeno tako da onaj koji ima državljanstvo bilo koje od ovih dveju republika automatski bude državljanin zajedničke države.

Hoće li taj državljanin imati i himnu zajedničke države?

Normalno je da jedna država – pošto će imati, nadam se, jednu fudbalsku reprezentaciju, mada može biti i drukčije – ima jednu himnu, jednu zastavu, koja će stajati u EU-u, Savetu Evrope, OEBS-u… Nije valjda teško da se o tome dogovorimo. Nisam pesimista u tom smislu, mislim da smo se mnogo istrošili u tim borbama za identitete, cepidlačili smo beskrajno, pa ćemo ovoj celoj stvari prići mnogo racionalnije, imajući uvek uzor one političke zajednice u koju želimo da uđemo, a to je Evropa.

Prema Beogradskom sporazumu, nakon donošenja Ustavne povelje, na redu je usaglašavanje republičkih ustava sa Ustavnom poveljom.

To je posao koji može da se reši i bez izbora ili preko izbora, s novim poslanicima. Ako postoje potrebne većine u parlamentu, onda one mogu to da donesu, ako ne, neophodni su izbori. Videćemo kako će to ići.

Ovde je izmišljen i drugi način namicanja većine, zamenom neodgovarajućih poslanika…

Nisam pristalica ni ovoga što se sada desilo, mislio sam da su moguća i druga rešenja. Moglo se pomoću poslovnika urediti da parlament bolje funkcioniše. Imamo nesreću da u našem poslovniku stoji da mora neprekidno da postoji kvorum za rad skupštine, što mislim da je pogrešno.

Predložio sam da se zamene poslanici koji su nedisciplinovani u okviru DOS-a, pa da onda to isto uradi DSS, da se ostali poslanici opomenu da dolaze na sednice. Tako bi se sačuvao obraz svima, u borbi ne bi bilo pobednika. Taj akt kompromisa trebalo bi da bude povod za dogovor da se donesu neki vitalni zakoni. U tom smislu sam razgovarao i s Koštunicom i s Đinđićem, ali nije bilo volje. Umesto toga formirana je vlada u senci, što mislim da je dosta neubedljiv način borbe za nekoga ko je još u vladajućoj koaliciji, ko je bio dobio mandate da bude na vlasti i ispuni data obećanja. Mislim da izlazak u senku ne može biti pozdravljen od strane birača, a mislim da ne može biti ni efikasan. Meni je žao što se to dogodilo i mislim da pada jedna senka na demokratičnost poretka ako se jednoj stranci mogu oduzimati mandati.

Da li se može desiti da sad neko u saveznoj skupštini postavi pitanje da li poslanici zarađuju plate?

O tome treba razgovarati. Mi imamo i lidere DOS-a koji su bili jednom ili dva puta na sednici, ali to su, kao, opravdani slučajevi. Ima onih koji nisu mnogo ni opravdavali. Mi smo nekako uspevali da kad je potrebno ipak imamo kvorum za sednice, iako je pitanje nediscipline bilo konstantno.

Istraživači javnog mnjenja govore da u ovakvim situacijama svi iz originalnog DOS–a gubite na popularnosti. Gde su granice vaše tolerancije prema potezima s kojima se ne slažete i od kojih imate štete?

Ono što mi je na raspolaganju to je da javno govorim. I ja to činim. Na Glavnom odboru Demokratskog centra dobio sam apsolutnu podršku za to što nisam glasao za oduzimanje mandata. Dakle, naš stav je apsolutno jasan javnosti. Glavni odbor DC-a je u celini prihvatio i stav o formiranju vlade u senci. Mislim da nije dobro ako mnogi lideri DOS-a imaju određena kritička i različita mišljenja i samo radi mira u kući ne artikulišu svoje stavove.

Na Glavnom odboru procenili ste i da su mogući vanredni parlamentarni izbori?

Može se dogoditi da upravo to što je trebalo da bude mera da bi se izbegli ishitreni izbori ubrza samu potrebu za izborima. Šta ako Ustavni sud presudi u korist DSS-a? Onda se vraćamo na početak. Ponašanje DSS-a je, bez obzira na naknadna pravdanja, bilo uglavnom ciljano da se oteža vladin posao i da se ona stalno kompromituje. Postoji serija primera koji o tome govore. Ali, po mom mišljenju, način na koji se tome suprotstavljalo, nije taktički dobro izabran. Bilo je tu predloga da se DSS izbaci iz DOS-a, onda se došlo na polumeru oduzimanja mandata, što je ispalo još neuverljivije. Bila je i ideja o pojedinačnom isključenju iz DOS-a… To nije dobar način. Trebalo je, po mom mišljenju, napraviti novi koalicioni ugovor između članica DOS-a i na osnovu poslednjeg razvoja događaja tražiti gde još uvek postoji zajednička tačka. Na tome je trebalo održavati koaliciju, a ne ići na radikalni raskid.

Vidite li sad prostor da se situacija razreši na neki drugi način osim izborima?

Sve će zavisiti od toga da li će s novokonstituisanom većinom vlada moći da računa sa sigurnošću. Sad su moguće česte ucene nekih drugih stranaka da bi glasale za neki predlog, a to će vladu činiti nervoznom i nestabilnom. A kad je reč o disciplini, mi i sad imamo stranke koje su u DOS-u i koje vode svoju politiku. Ne tiče ih se šta je politika vlade, šta je usvojio parlament, šta je usvojio DOS – tako da ne možete računati na sigurnu lojalnost.

Šta ako ni novi poslanici ne budu dolazili na sednice, hoće li i oni biti zamenjeni?

To neće moći dugo jer smo iscrpli rezerve, pa bismo morali socijalistima i radikalima da nudimo mandate. Ovi sadašnji poslanici osećaće manje straha od prethodnika jer neće moći biti zamenjeni.

Kako će DC izaći na izbore?

O tome će odlučiti skupština stranke. Mi smo uvek bili stranka koja je pokušavala da sabira, mi smo i lansirali ideju okruglog stola, u DC-u se začeo DOS. Uvek smo, u svim konfliktima, nastupali sa željom da se nađe kompromisno rešenje. To želimo i sad, međutim, moramo videti šta će se dešavati na političkoj sceni. Pri tom nećemo voditi računa o pragmatičnoj strani. Naša će motivacija biti isključivo programska orijentacija. Ako jedna koalicija ili stranka ima političke modele koje ima Evropa, mi ćemo ući s njom u koaliciju, bez obzira na to da li su na drugoj strani neke veće šanse za osvajanje mandata.

To što smo bili bliži DOS-u, a ne DSS-u – nije proizilazilo iz naše koristi. Naprotiv, mi smo bili stranka koja je najviše marginalizovana, ali smo tu bili podržavajući program koji nam se činio modernim i racionalnim. To ne znači da bismo po svaku cenu prihvatili bilo šta samo da bismo se našli na određenom mestu.

Vreme je da se politička scena ukrupnjava, da u prvoj fazi imamo pet-šest partija, a možda kasnije dve-tri. Postoje neki pokušaji i sada, vode se razgovori, ali još smo preokupirani konkretnim pragmatskim rešenjima koja se sada tiču predsedničkih izbora ili zajedničke države. Ipak, mislim da o tome treba da razgovaramo pre republičkih izbora.

Do republičkih možda ima vremena, ali su predsednički blizu.

Na Glavnom odboru sam, pošto je bilo predloga stranke da se kandidujem, otklonio svaku takvu ideju. Jednom sam se opekao kad sam mislio da ću imati podršku demokratskih snaga. Ali, svi su krenuli u antikampanju. To su mi dragocena iskustva. Mi ćemo podržati kandidata s kojim se programski slažemo. Želeli bismo da to bude kandidat DOS-a, koji je na jasnim demokratskim i evropskim opredeljenjima, ali videćemo kakav ko program nudi. Mislim da bi u ovom trenutku svi trebalo da razmišljaju o tome koji je zajednički kandidat najbolji – u suprotnom, ako bi izašlo više kandidata, moglo bi se desiti da pobedi neko koga smo najmanje želeli.

Imate li vi neki predlog?

Ne. Od ponuđenih kandidata zasad dajemo prednost Miroljubu Labusu, ali videćemo ko će se još pojaviti.