Diplomatija bez rukavica

Kratak i buran izlet Milana St. Protića u diplomatiju okončao se opozivom jugoslovenskog ambasadora iz Vašingtona. U šturom obrazloženju savezna vlada konstatuje da je to teška odluka, da nema nikakve veze s našim unutrašnjim prilikama niti sa odnosima sa SAD, razlog je „nepoštavanje diplomatskih pravila ponašanja i nastupi ambasadora Protića u domaćim medijima, što onemogućava da dalje obavlja tu funkciju“. Goran Svilanović (36), mladi ministar inostranih poslova, još jednom je pokazao da je političar novog profila, prihvatio je ličnu odgovornost:

„Izbor Milana Protića bio je moja ideja, i prihvaćena je i u DOS-u i od strane savezne vlade. Ja sam inicijativu o opozivu pokrenuo nerado, ali njegove izjave domaćim medijima prevazilaze okvire diplomatske komunikacije, čak i kad se radi o osobi kao što je Milan, koja ima izuzetno visok politički profil, koji ja veoma cenim…“

Opozvani ambasador nastavio je s optužbama na račun i Koštunice i Svilanovića, govorio je na sve strane da je kod nas sada na delu „obnova komunističkih ideja, ljudi, mentaliteta, politike…“ i da tu, naravno, nema mesta za njega, a da će se on i dalje boriti za „pravi interes našeg naroda i zemlje“.

Kada se slegla prašina posle svih razbarušenih, pa i uvredljivih izjava DOS-ovog razmaženog enfant terriblea, koga neki u beogradskoj čaršiji odavno nazivaju „praunukom po zanimanju“, ostale su i neke ocene i pitanja u ovoj javnoj prozivci na koje ne bi trebalo tek tako, s nipodaštavanjem, da kažemo, u Protićevom maniru, odmahnuti rukom.

Na neka od suštinskih primedbi o jugoslovenskoj spoljnoj politici i diplomatiji odgovorio je ministar inostranih poslova Goran Svilanović u intervjuu za naš list („Najviše smo postigli u spoljnoj politici“), na druga smo potražili odgovore u razgovoru sa brojnim diplomatima.

OTPOR: „Čini mi se da u diplomatskoj službi svih zemalja ima, više nego u ijednoj drugoj, ‘promašenih ljudi’, ljudi koji su pogrešili vrata pa sada niko ne može da ih izvede, a oni ne umeju da nađu izlaz i da se vrate…“

Ove gorke reči ostavio je u svojim zabeleškama pisac Ivo Andrić, diplomata od karijere, čovek koji je dve decenije živeo u svetu embahada, prošavši put od pisara do opunomoćenog poslanika.

Sada već bivši ambasador u Vašingtonu Milan Protić bio je daleko manje delikatan: nazvao je tu armiju diplomatskih službenika „nulama“. U jednoj od bezbrojnih televizijskih emisija u kojima je Protić „imao nastup“, Vladimir Kršljanin, ambasador na raspolaganju u SMIP-u i predsednik SPS-ovog Odbora za spoljnu politiku, rekao je, valjda da bi nadmašio rečitog kolegu, da naši današnji diplomati nisu nule, oni su – dve nule!?

DOS-ove diplomate su, kao i sama koalicija, vrlo šareno društvo: tu je prvo DOS-ov vrlo raznobojan spektar, pa onda posebna kvota koju dobija crnogorski koalicioni partner SNP, pa nasleđeni kadrovi SPS-a i JUL-a. Onda, tu su još i interne podele na profesionalce i amatere, na stare i nove. Ima među njima, istina malo, sjajnih diplomata, ali i onih koji su promašili vrata, kako reče Andrić, ili onih koji su kako reče Kršljanin…

Kada se posle oktobarskih promena mlađani otporaš Vladimir Pavlov pojavio u Saveznom ministarstvu inostranih poslova pojedini SIP-ovci, i stari i mlađi, osobito oni najprivrženiji bivšem režimu, nisu mogli da sakriju da su premrli od straha. „Mislili su, valjda, da će momentalno biti najureni, pohapšeni ili šta ja znam…“, pričao je posle mladi otporaš, sada naš diplomata u Kanadi.

Prvih meseci posle dolaska nove vlasti, novog ministra i novih vetrova, plašeći se valjda velike čistke, neki stari kadrovi povukli su se u hibernaciju, jedva su davali znakove života: novi ljudi su dolazili iz instituta, sa fakulteta, iz partija, nevladinih organizacija, nije bilo pritisaka „sa vrha“… Imenovani su prvi ambasadori nove jugoslovenske diplomatije, izgledalo je da je sa mladim ministrom Svilanovićem došlo do provetravanja u starom zdanju u ulici Kneza Miloša: u London je otišao Vladeta Janković, u Peking Ilija Đukić, u Ljubljanu profesor Ivo Visković, u Meksiko Vesna Pešić, u Budimpeštu Dejan Janča, u Bratislavu Miroslav Kopečni, u Madrid je otišao Trivo Inđić, u Brisel Pavle Jevremović, u Skoplje Biserka Matić, u Prag Aleksandar Ilić, u Beč Mihailo Kovač, ambasador u Rimu ponovo je Miodrag Lekić, dakle poznate i priznate ličnosti, profesori fakulteta, političari, diplomate od karijere, naučnici, novinari… Pažljivi analitičari procenjuju da pritisak nove vlasti nije bio veliki, da su prolazile i vanstranačke ličnosti liberalne orijentacije.

KADRIRANJE: I u ovoj kadrovskoj ukrštenici napravljeni su neki krupni diplomatski gafovi: za ambasadora u Poljskoj predložen je sa liste SNP-a Nikola Pejaković, koji je u Miloševićevo vreme bio ambasador u Belorusiji (odatle je dolazio da vodi Momirovu predizbornu kampanju!), ali i ministar unutrašnjih poslova Crne Gore u vreme ratova „u kojima Jugoslavija nije učestvovala“ i kada su neki poručivali da će izgraditi „još ljepši i stariji Dubrovnik“. Ni posle više meseci iz Varšave nije stigao agreman, što je bila jasna poruka našem SMIP-u. U međuvremenu, ambasador Pejaković ponovo je upućen u Belorusiju!? SNP očigledno ne odustaje od svojih „proverenih“ kadrova i nastavlja sa manirima SPS-a koji je, na primer, poslao u Madrid Ratomora Vica, koji je šest meseci čekao da preda akreditive, da bi konačno, po sistemu „pametniji popušta“, to konačno bilo i učinjeno. Budimir Košutić je u Izraelu prošao gore: kako ni posle višemesečnog čekanja nije bilo signala da će se normalizacovati diplomatski odnosi, nesuđeni ambasador u Izraelu spakovao je kofere i vratio se u Jugoslaviju…

U najnovijem „paketu“ predloženih ambasadora su neka poznata imena: dosadašnji zamenik ministra inostranih poslova Zoran Novaković predložen je za jugoslovenskog ambasadora u Poljskoj, profesor prava Dragoljub Popović za ambasadora u Švajcarskoj konfederaciji, a diplomata Zoran S. Popović za ambasadora u Turskoj, Dragoljub Najman predviđen je da bude ambasador pri misiji Uneska u Parizu. Pisac i dramaturg Vida Ognjenović trebalo bi da ide u Norvešku, a njen kolega po peru Svetislav Basara na Kipar. Neki pakosnici su se ovim povodom prisetili da je pesnik Laza Kostić, valjda znajući svoju boemsku prirodu, pred odlazak na diplomastku službu u Rusiju tačno prognozirao: „Večeras polazak, sutra prolazak…“

Inače, naši pisci su se u diplomatiji okušavali s različitim uspehom: Ivo Andrić, Milan Rakić, Branislav Nušić, Jovan Dučić, Stanislav Vinaver, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović…

Ali, vratimo se najnovijim predlozima za ambasadore: ni najbolji poznavaoci prilika u našoj diplomatiji, ali i javnom životu, ne mogu da dokuče ko su pojedini kandidati za ambasadore i šta ih to kvalifikuje sem pripadnosti nekoj partiji, u ovom slučaju prvenstveno crnogorskom SNP-u. Tako se Nikola Pejaković ponovo našao u Belorusiji, a Zoran Novaković, koji je u Varšavi svojevremeno već predao Miloševićeve akreditive, sada će, sva je prilika, predavati Koštuničine akreditive?! Neočekivan potez naše vlade. Sasvim je neočekivano i imenovanje prevodioca Krinke Vidaković-Petrov, koja je godinama živela i radila u SAD, za ambasadora u Izraelu. Čuje se da je ona „lično Koštuničin izbor“!?

Jedan lucidni analitičar u SMIP-u kaže u razgovoru za „Vreme“ da je iskreno zadivljen kako se ljudi olako prihvataju ambasadorskih funkcija, kako se relativizuje profesija; neki prihvataju i promenu zemalja za koje su predloženi kao da je u pitanju promena rukavica.

Zanimljivo je da je sa liste ispao i jednostavno nestao kompozitor i profesor dr Srđan Hofman, novo ime u našoj diplomatiji – bio je predviđen za ambasadora u Danskoj. Posle potresa u Socijaldemokratiji na njegovo mesto uskočio je Branislav Srdanović, sa liste SNP-a.

PRESVLAČENJE: Kada su stari kadrovi videli da u Ministarstvu inostranih poslova nema nikakve velike čistke, došlo je do „reanimacije“: neke perjanice Miloševićeve diplomatije još su „na raspolaganju“, zaštićene zakonom uredno primaju platu, ubrzano se i uspešno „presvlače“, šetaju hodnicima SMIP-a i dele lekcije o profesionalizmu. Tu je Zoran Janaćković, bivši ambasador SRJ u Makedoniji, a pre toga moćni gensek Ministarstva, najozloglašeniji Miloševićev gaulajter koji je ovde godinama vedrio i oblačio. Na raspolaganju je bio i uticajni Danilo Pantović sve dok nije odveden u pritvor zbog malverazija u DIPOS-u. Neke zvezde Miloševićeve diplomatije više nisu tu: Vladimir Jovanović je otišao u penziju, Borislav Milošević, do oktobarskog prevrata ambasador u Moskvi (inače brat bivšeg predsednika), nije se ni vratio iz Rusije, a Nebojša Vujović, svojevremeno pomoćnik ministra inostranih poslova, portparol, otpravnik poslova ambasade u Vašingtonu… sada je otišao za savetnika u Hemofarm!? Neki iz ove ekipe „profesionalaca“ sada su se aktivirali u raznim medijima, sve u stilu odjeka i reagovanja, optužujući DOS za neprofesionalizam i amaterizam, a to su „profesionalci“ koji su za vreme Miloševića penzionisanim ambasadorima, po njihovom mišljenju „nepatriotima“, zabranjivali da uđu u Ministarstvo inostranih poslova u Ulici Kneza Miloša…

Ovi stari kadrovi sada već dele lekcije: diplomatija je zanat koji mnogi novi ambasadari ne žele ni da nauče. Protićev slučaj im je najbolja ilustracija.

Ključna i fatalna uloga jugoslovenske diplomatije u Miloševićevim „godinama raspleta“, godinama izolacije i ksenofobije, ostavila je, nema sumnje, duboke tragove. Koliko će biti uspešna nova diplomatija sa starim kadrovima? Da li je moguć radikalan i uverljiv raskid sa tom ksenofobičnom, autističnom, arogantnom diplomatijom koja nas je odvela u izolaciju i bedu? Sada kad smo se u svet vratili na velika vrata (sasvim sigurno ne zahvaljujući pojedinim našim ambasadorima, kako neki sebi narcisoidno pripisuju!) i kada treba raditi izuzetno tanano da bi se promenila slika o Jugoslaviiji, prvenstveno o Srbima i Srbiji, a samim tim i međunarodni položaj naše zemlje, ali i naš život ovde, izuzetno je važno ko nas predstavlja u svetu. U ulozi ambasadora trebalo bi da budu ličnosti od najvećeg poverenja i ugleda: šef države šalje drugom šefu države svog predstavnika. Nadajmo se da ambasadorska mesta neće biti nagrada nesposobnim partijskim drugovima, ali ni obrenovićevska kazna: Branislavu Nušiću je kralj Milan, kad ga je primio u audijenciju, rekao da će dobiti posao: „Srbiji su potrebni konzuli, ali onamo u Turskoj. Tamo ćete provesti nekoliko godina… da se malo odučite od politike.“

PODMLAĐIVANJE: Novi ljudi na kormilu SIP-a pokušavaju da kompetentno, strpljivo i postepeno popravljaju, pre svega podmlađuju i modernizuju, zatečenu situaciju u kući. Pred njima je nimalo lak zadatak: jedan deo profesionalnog kadra je diskreditovan: zdušno su i požrtvovano podržavali Miloševićevu politiku, drugi su ćutali i „obrađivali svoj vrt“. Sada ovi „tvrdi“ miloševićevci drže tirade o vrlinama profesionalizma i poručuju da niko „sa strane“ ne zna tajne diplomatije kao oni. Naravno, postavlja se pitanje kako su onda, kao „visoki profesionalci“, gledali kako zemlja klizi u sveopštu katastrofu.

Jedan od sagovornika „Vremena“ kaže da je dobro što nije došlo ni do kakve velike čistke, ali misli da je greška što u ovoj kući nije napravljeno bar jedno „veeeliko spremanje“!

U Ministarstvu se sada insistira na modernizaciji i podmlađivanju: raspisana su dva konkursa za nekoliko desetina saradnika mlađih od 35 godina. Javio se veliki broj mladih (tražilo se radno iskustvo, a ne radni staž!) koji su ostavili veoma dobar utisak: lepo su obrazovani, znaju jezike, lako komuniciraju, neki bi gotovo odmah mogli da budu upućeni u inostranstvo, kažu naši sagovornici. Pre oktobarskih promena takođe je bio raspisan konkurs za prijem pripravnika, ali je poništen kada je u jednoj od kasa pronađena lista momaka i devojaka koje treba primiti: za njih je potpisom garantovala gensek SPS-a Gorica Gajević… Ovaj put kandidati su polagali nekoliko ozbiljnih ispita koji bi trebalo da pokažu njihovo poznavanje ne samo jezika već i međunarodnih odnosa, međunarodnog prava, pisali su eseje, intervjuisala ih je vrlo kompetentna komisija. Svilanovićev savetnik Vladimir Đerić kaže nam da će se mlađi kadrovi usavršavati na Diplomatskoj akademiji na Malti, jednoj od najpoznatijih škola ove vrste u svetu. Novi ljudi u Ministarstvu insistiraju na odgovornosti i samostalnosti. Najteže će biti s promenom nasleđenog mentaliteta: godine strahovlade su učinile svoje i nema iluzija da će se u starom zdanju u Kneza Miloša 26 sve brzo promeniti. Nada su mladi koji dolaze: vrata ostaju otvorena.

„AMERIKANIZAM„: Pred jugoslovenskom diplomatijom su velika iskušenja: diplomatska prašina koja se digla oko povlačenja Milana St. Protića prekriva daleko ozbiljnija iskušenja, od lokalnih do globalnih. Crnogorski ministar inostranih poslova Branko Lukovac objavio je da prekida službenu komunikaciju sa šefom jugoslovenske diplomatije Goranom Svilanovićem. Lukovac naglašava da crnogorsko Ministarstvo inostranih poslova ne održava kontakte s ambasadorima Beograda u inostranstvu i traži od SMIP-a da „ne opstruira međunarodno angažovanje Crne Gore“. Inače, Vlada Crne Gore ne učestvuje ni u postupku imenovanja jugoslovenskih ambasadora, kao ni u definisanju spoljne politike SRJ.

Posebnu pažnju suptilnijih analitičara izazivaju sve češće Koštuničine strele uperene na: „neke ličnosti u političkom i javnom životu koje su jednu odeću zamenile drugom i bespogovornu poslušnost Moskvi ili Brionima zamenile potpunom poslušnošću Vašingtonu. Pojednostavljeno rečeno, komunizam je zamenjen amerikanizmom. Srbiji ne treba ni jedno ni drugo, Srbiji treba normalne demokratije i normalan politički život. Srbija treba da bude Srbija u svetu kakav jeste, u saradnji sa Zapadom i Amerikom, ali ne pod Zapadom i Amerikom. To je moje najdublje političko uverenje“, rekao je prošle srede u Čačku Vojislav Koštunica.

Da li se ovo ponovo čuju zvuci patriotskih doboša? Kad se tome dodaju predsednikove meditacije da je „otkopavanje masovnih grobnica užasan primer manipulacije koji izaziva osećanje kolektivne krivice…“, ali i da su „neki poraženi na Osmoj sednici najoštriji prema Miloševiću“, da su „Brione zamenili Vašingtonom“, postavlja se pitanje da li je posle oktobarske smene došlo do ozbiljnijeg preokreta, da li smo, kako pita Mirko Tepavac, u stanju da se otarasimo nasleđene ksenofobične, etnocentrične, liderske, populističke tvorevine kakvu smo nasledili?

Ova zemlja nema više vremena ni snage za nove zablude i kobne greške ni u unutrašnjoj, ni u spoljnoj politici.