Proteklog vikenda, u trenutku kada interventni prolećni paket izmena poreskih zakona još nije bio ni usvojen, kao „velika politička tema“ eksplodirao je problem da nikakvo moguće povećanje ili rokiranje javnih prihoda ne može zakrpiti brzorastući budžetski deficit – te da se vladajuća koalicija mora odlučiti na radikalnije mere štednje kako bi se predupredilo bankrotstvo Srbije.
Tako se na dnevni red, pod pritiskom Fiskalnog saveta, MMF-a i Svetske banke, ekspresno vratilo pitanje „zamrzavanja“ plata i penzija, kao i „seča“ subvencija privredi – jer se ispostavilo da Vlada Srbije nema nikakav dobar i brz plan oživljavanja privredne konjunkture, koja bi omogućila veće prilive u državnu kasu.
Svako rešenje u smeru „velike štednje“, međutim, predstavlja veliki politički rizik za vladajuću koaliciju, koja uglavnom okuplja stranke populističke retorike – pa se sada traga za rešenjem koje bi bar izgledalo kao pravedno, ali po sistemu da vladajući političari dobiju „i ovce i novce“, što deluje logički nemoguće. To jest, da se prištedi najmanje 20 milijardi na budžetskim rashodima, zatim da se znatan deo javnih prihoda prerokira sa opština u državnu centralu, i da se od leta, navodno privremeno, „zamrzne“ standard stanovništva – a da se ništa ne izgubi na popularnosti kod naroda, u slučaju nekakvih prevremenih izbora (ako ne parlamentarnih, onda onih u Vojvodini i Beogradu). Ministar finansija Mlađan Dinkić je u tom pravcu već lansirao stav o „vezivanju sudbine“ plata u javnom i privatnom sektoru – ako to prihvate i ostale stranke iz vladajućeg kruga.
Dinkić je, naime, na kraju skupštinske debate o promena poreskih zakona (27. maj) rekao: „Moramo da smanjimo budžetski deficit, ne možemo cediti ‘suvu drenovinu’, moraju da se krešu rashodi. Treba da se razmotri odnos plata u javnom i privatnom sektoru, na šta ukazuju Fiskalni savet i MMF. Moj predlog je da vežemo sudbinu zaposlenih u javnom sektoru za sudbinu zaposlenih u privatnom sektoru.“ On je pritom nagovestio da će vladajući lideri veoma brzo „sesti i usaglasiti“ svoje stavove o tom pitanju – kako bi se, verovatno, ta „formula“ unela u očekivani rebalans budžeta za 2013. godinu, o kome će se raspravljati u julu.
Zašto će se morati menjati budžet za 2013. godinu? Zato što je, kako je izneto u skupštinskoj raspravi, za prva četiri meseca ove godine budžetski deficit Republike dosegao 78 milijardi dinara – što teorijski znači da bi on na kraju godine mogao biti i dvostruko veći od planiranog (120 milijardi). Uz to, javni dug je u stalnom porastu – u samo četiri meseca, prema proračunima Fiskalnog saveta, povećan je sa oko 18 na oko 19,5 milijardi evra i trenutno je na visini od 57,7 odsto godišnjeg BDP-a Srbije, ali će se do kraja godine popeti na preko 65 odsto BDP-a, što može sasvim da smanji kreditni kapacitet države (istina, ova računica uključuje neki, Fiskalnom savetu poznat, „realan kurs“ dinara iz prošle godine). Dakle, to su osnovne cifre navodne „katastrofe javnih finansija Srbije“ i „pretećeg bankrotstva“.
S tim u vezi valja razmotriti i tugaljivo pitanje za koga politički radi „teorija bankrotstva Srbije“, mada Ministarstvo finansija tvrdi da već danas ima spremljene pare za državne troškove u narednih šest meseci. Na prvi pogled teorija katastrofe radi za opozicione snage, jer bi one mogle da se oslone na stav da nova vladajuća koalicija nije u stanju da reši finansijske probleme Srbije. Na drugi pogled, ako do katastrofe ne dođe, a ona se verovatno neće dogoditi dokle god je referentna kamata Evropske centralne banke u Frankfurtu samo 0,5 odsto i dokle god svetom i Evropom kolaju hiljade milijardi evra „vrućeg novca“ koji traži zaradu – onda se vladajuća koalicija može pred narodom prikazati kao spasilac Srbije. Dinkić je to jesenas već pokušao, izjavom da je Srbiju spasao nasleđenog bankrotstva. Treće, podgrevanje „teorije dolazećeg bankrotstva“ omogućava vladajućoj koaliciji da doista izvrši i najbolnije reformske rezove, uz oprobano opravdanje da se „u datim prilikama više nije moglo postići“ u pregovorima sa MMF-om i Svetskom bankom, pa će i u tom slučaju nova vladajuća koalicija moći da se prikaže kao politička snaga koja je spasila Srbiju, jer je uradila ono o čemu su oni prethodni političari samo pričali.
No, pošto su porezi „najkonkretnija stvar na svetu“, te načelne teorije ne objašnjavaju potpuno političke probleme koje vladajuća koalicija već ima i sa „poreskim paketom“ koji se ove sedmice usvaja u Skupštini Srbije. Prvi problem je što se, manevrom oko promena osnovice poreza na zarade i povećanjem doprinosa za penzijsko osiguranje – od opštinskih administracija se oduzima i seli u centar države stotinak milijardi dinara javnih prihoda. Pritom, pošto se opštine upućuju na jače oporezivanje lokalne imovine, da bi nadomestile ono što gube kod poreza na zarade, ide se zapravo na povećanje nepopularnosti zatečenih političkih vrhuški na lokalu, jer one i dalje često nisu „u skladu“ sa strukturom vladajuće koalicije u Vladi Srbije. To zasad ne ostavlja dublje političke posledice na uspešan trend porasta moći vladajuće koaliciju na terenu (SNS svuda i dalje pobeđuje na prevremenim izborima u opštinama u kojima se oni raspisuju) – ali siromaštvo provincije ume da se osveti, kad-tad, što su pokazali i prošlogodišnji parlamentarni izbori.
Kad je reč o spomenutom aktiviranju poreza na imovinu, kao većem izvoru prihoda opština, taj potez susrešće se sa nekoliko krupnih realnih problema. Naime, većina građana Srbije ima više nekretnina nego prihoda s kojim bi se one ekonomski racionalno mogle koristiti. Uprošćeno, vlasnici nekretnina u najvećem broju slučajeva neće biti u stanju da podnesu povećano oporezivanje, pa će tržište nekretnina biti u dodatnom padu – što će opet onemogućiti „restrukturiranje“ imovine građana Srbije. Istina, cene nekretnina su godinama bile prenaduvane, jer su svi drugi oblici imovine ostali suviše rizični zbog nerazvijenosti i nesigurnosti tržišta finansijskog i realnog kapitala – ali ništa od toga ne može se brzo popraviti, kako bi novac iz nekretnina krenuo u produktivnijem smeru.
Ova okolnost, uprošćeno, da nećeš moći prodati ono što te opterećuje rastućim porezom, većim od prihoda na koji si računao i daleko većim od prihoda koje realno možeš da ostvariš – frustriraće najveći deo srednje klase i može se dogoditi da takve prilike okrenu političko raspoloženje birača protiv vladajućih stranaka. Verovatno imajući takvu opasnost u vidu, Vlada je „ograničila“ opštine zakonskom odredbom da se osnovica poreza na imovinu kod starih stanova „amortizuje“ sa 1 odsto po godini starosti stana – a najviše do 40 odsto osnovice. No, takva odredba bitno umanjuje poreski izvor koji se opštinama nudi kao „kompenzacija“ za oduzete prihode od poreza na zarade.
Najpikantniji detalj koji upućuje na zaključak da Srbijom i dalje vladaju prilično uske profesionalne i socijalne grupe jeste priča o „izuzeću“ advokata, lekara i stomatologa od progresivnog oporezivanja po osnovu realno ostvarene zarade, to jest zadržavanje njihovog statusa poreskih „paušalaca“ (amandman u tom pravcu je podneo sam predsednik Skupštine Srbije iz redova SNS-a). O motivima ovog zahteva Srpske napredne stranke, da se zaštite oni koji relativno najbolje zarađuju u današnjoj Srbiji, može se dosta špekulisati – ali to svakako otkriva činjenicu da se u Srbiji političke stranke ne mogu razvrstavati na „narodne“ i „nenarodne“.
Na kraju, valja skrenuti pažnju i na notornu činjenicu da se svaka poreska reforma u Srbija suočava sa priličnim neredom u registrima ne samo imovine, nego i svega ostalog što služi utvrđivanju poreskih osnovica, a bez tih registara održanje načela da svako mora imati isti tretman pred poreskim vlastima jednostavno je neodrživo.
