Kako beogradski“ Ekonomist“ piše „od formalnog početka krize u Srbiji, oktobra 2008, za godinu dana bez posla je ostalo oko 215.000 radnika (regularno i zaposlenih na crno)“ a po nekim procenama analitičara još oko 100.000 u tekućoj godini doživeće istu sudbinu, dodatno pogoršavajući ionako sumornu privredno makroekonomsku i socijalnu perspektivu.
U sličnoj situaciji posrnule bi mnogo jače ekonomije do konačnog kolapsa, ali Srbiji objektivno ne preti opasnost sve dok milionska dijaspora doznakama i drugim putem redovno transferiše više novca od svih investitora, kreditora, donatora i privatizacije zajedno, uključujući i najvećeg srpskog zajmodavca MMF. Te pare se daju bez uslova, kamata i revizije.
Na osnovu izveštaja Narodne banke, 2009. u Srbiju je ušlo oko 3,3 milijarde evra, što je više od polovine ukupnog godišnjeg izvoza, a od 2000. i zaključno sa 2009. oko 22 milijarde evra! U strukturi priliva pokazalo se da su penzije najstabilnija kategorija sa konstantno rastućim trendom na računima poslovnih banaka, što je uticalo na povećanje devizne štednje, smanjenje deficita platnog bilansa, stabilizaciju kursa dinara.
Bez obzira na sve i svaku drugu podršku (ogromna humanitarna pomoć kad je bilo najpotrebnije), dijaspora je oduvek bila samo demografski fenomen na margini interesa matične države nasilno odvojena, ideološkim i drugim predrasudama, od nacionalnog korpusa uprkos značajnom potencijalu, stvaralačkim kapacitetima i pokazanom rodoljublju.
Veliki potencijal srpske dijaspore leži i u njenom stručnom i profesionalnom znanju (know–how). Bar 30.000 ljudi ima visoko obrazovanje, od kojih su mnogi zaposleni u tehnološki najmoćnijim koncernima i institucijama. Procenjuje se da je među njima 2000–3000 doktora nauka, od kojih mnogi rade u vrhunskim naučnim centrima, na razvoju novih tehnologija – uključujući genetski inženjering, istraživanja novih materijala i kompjuterskih tehnologija, novih izvora energije, zaštiti prirode, najnovijim medicinskim dostignućima itd.
Suvišno je i pominjati šta bi za maticu značilo, makar delimično (što je i najrealnije), korišćenje ovih potencijala. Uključivanje ovog značajnog dela dijaspore u društvo od vitalne je važnosti za prosperitet Srbije. Tranzicijom društva i države, prevazilaženjem lokalnih monopola i uvođenjem tržišne privrede, stvoreni su pogodni uslovi za učešće dijaspore u ekonomskom i svakom drugom vidu aktivnosti, mogućnost otvaranja firmi i bavljenja poslovima po sopstvenom izboru u različitim institucijama, na fakultetima i naučnim institutima, u umetnosti, kulturi, sportu.
Ali koliko god je prisustvo u javnom i profesionalnom životu bilo prihvatljivo i dobrodošlo, nije podrazumevalo učešće srpske dijasporske elite u monopolizovanoj politici u strahu od konkurencije i gubljenja benefita koje politička nomenklatura nudi. Posle Petog oktobra za takvo stanje protivno duhu vremena i Aristotelovom određenju „Čoveka kao političkog bića“ nema opravdanja. U stvari, reč je o diskriminaciji i neformalnom ukidanju jednog od elementarnih ljudskih prava – učestvovanja građana u političkim poslovima zajednice kojoj pripadaju. Za to je, nažalost, uvek moguće naći prikladan izgovor. Aktuelna inicijativa ministra za dijasporu gospodina Srđana Srećkovića o participaciji dijaspore u Skupštini Srbije (predlog pet poslanika što je ujedno uslov za formiranje poslaničkog kluba) optimistički je nagoveštaj neminovnih promena i preispitivanja suštine međusobnog odnosa. Ideja nije nova, što joj ne umanjuje značaj, može se pre reći da dolazi u pravom trenutku zbog potrebe zbijanja redova matice i rasejanja u cilju saniranja posledica ekonomske i socijalne krize, prevazilaženja nataloženog, ponekad iracionalnog nepoverenja najčešće utemeljenog na ličnom i praktičnom iskustvu. Potpisnik ovih redova pre šest godina u autorskom tekstu „Poslanički klub za dijasporu“ (nedeljnik „Vreme“ br. 663 od 18. 9. 2003) zagovarao je „institucionalizaciju dijaspore“ u znatno sveobuhvatnijoj formi zahtevajući učešće u „zakonodavnoj vlasti (Skupštini), izvršnoj (Vladi), državnim organima i diplomatsko-konzularnim predstavništvima“, što je u skladu sa ravnopravnim prisustvom i prožimanjem svih segmenata društvenog, profesionalnog i javnog života.
Dijaspora nisu više neuki gastarbajteri upućeni na tutore i „ovlašćene“ tumače svojih potreba, već nosioci novih ideja, političke i dijaloške kulture, dostojanstva i humanizma u najboljoj evropskoj tradiciji ili, drugačije rečeno svega onog čega nema u potrebnoj meri u Skupštini, državnim institucijama i javnom životu. Srbiji je potrebna funkcionalna i jeftina Skupština sa 175 narodnih poslanika, od toga 150 iz matice i 25 iz rasejanja (na 100.000 građana dijaspore 1 poslanik, što je znatno manje od relacije u nemačkom Bundestagu čijom bi se hipotetičnom primenom u srpskoj Skupštini našlo samo 57 poslanika).
Najveći problem dijaspore je nerazumevanje njenih problema, ali i neprepoznata (ignorisana) upućenost u političke, ekonomske, privredne, pravne i druge prilike zemalja u kojima živi kao legitimna neiskorišćena prethodnica Srbije u Evropi. Ona je spremna da se angažuje u korist interesa zemlje znatno efikasnije i uz manje troškove, na primer, od aktuelnih „ekonomskih ambasadora“. Vreme je da dijaspora solidarno preuzme deo odgovornosti za sve što se tiče njenih specifičnih potreba, ali i potreba građana i države kojima pripada. Ako su četiri ključna stuba srpske spoljne politike, kako reče predsednik Tadić EU, SAD Kina i Rusija, onda se može slobodno i s pravom reći da je po svemu što je do sada činila na pozitivnoj promociji Srbije i u njenu korist uopšte najpouzdaniji pet stub – dijaspora.
