Despot koji je hteo da ukrade mesec

U pohod na mesec uzbuđen i srećan, naoružan grabljama, kreće mali Branko Ćopić sa samardžijom Petrakom, pobratimom svog dobrog djeda, pustolovom, lutalicom, koga ni za ljude ni za mesta odavno više ništa ne vezuje (Bašta sljezove boje). Na pola puta mali Bajo zastaje, osvrće se. Dole, u bašti boje sljeza, pored vatrice čeka ga dobri stari gunđalo, njegov djed Rade, topla ušuškanost, ljubav i dom. Gore na vrhu brda čeka ga mesec, zastrašujuća i neodoljiva avantura, blještava i hladna tajna, važnija od svega što su Bajine radoznale oči videle i male dečje ruke dodirnule u svetu koji je počeo da upoznaje. Iako drhteći, hrabri dečak nastavlja ka tajni, popne se na brdo, pa kad mesec, mangup, umakne njegovim grabljama vraća se kao junak posle velikog boja u dolinu, svome djedu u naručje. Pored djeda na podu spava još neko. To je dečakov stric Nidžo. I Nidžo bi da odluta negde, u rano proleće, sa nekom Marijanom iz pesme, u neku tamo Ameriku, daleko od teškog zemljoradničkog života u bosanskoj zabiti, dečjeg plača i zapomaganja starih. Njemu, međutim, nedostaje Bajine dečje hrabrosti, pa ostaje tu, pored vatre, a kad život pritisne mukom napije se rakije pa zaspi. Dilema koja se u dečačkom srcu začela te herojske večeri ostaće za Ćopića nerazrešena do kraja života: „Je li pametnije biti mjesečar ili s mirom sjediti kod svoje kuće, pa kad zagusti tješiti se rakijom kao moj strikan?“

DOBRAČIN SAN: Pred dečaka Dobraču, trgovačkog pomoćnika, mesec je iskočio u Beču u ulici Annagasse, u izlogu knjižare (Svetlana Velmar Janković, Dorćol). Mesečeva tajna skrila se za njega u knjigama, u čudesnim crnim i zlatnim slovima što ih ispunjavaju, dečaku sasvim nepoznatim. „Zaželeo je da svlada neznanje koje mu se razotkrilo i da se prebaci preko te granice iza koje su iskustva druga.“ Ta želja odrediće mu život. Iako je nikad neće ostvariti. Iz Beča se vratio ocu koji od njega toliko očekuje, braći i sestrama što bosi jurcaju po blatu. Da je ostao, izdao bi ih, tako je osećao mali Dobrača. Kad se vratio kući, izdao je mesec. U njemu je zauvek ostala tužna praznina. Samo još dva puta pomislio je da bi je mogao ispuniti. Prvi put, kada je predložio Karađorđu da od novca zarađenog trgovinom napravi školu i pored nje knjižaru koje će nositi njegovo ime, Jovana Dobrače. Vožd nije prihvatio da se mesto gde će deca učiti nazove imenom trgovca. Drugi put, kada je sa tri stotine svojih herojskih Gružana 1815. odbranio Čačak od Turaka. U nekom drugom i pustom svetu koji se stvarao nakon pobede u Drugom srpskom ustanku, umreće Dobrača zaboravljen i siromašan 1839. godine.

PAVLOVE VITEŠKE MISLI: Za mesecom traga i lepotan Pavle Isakovič, Miloša Crnjanskog, dok u svojoj gospodstvenoj uniformi tumara po ravničarskoj baruštini i blatu oko Temišvara (Seobe II). Mesec o kome sanja je njegov herojski nacion i daleka Rosija. O nacionu Pavle priča i Evdokiji, Bečlijki, koja mu u sobu sama dolazi, u njega se strasno zaljubljuje i nudi mu svu udobnost, toplinu i pažnju koju muškarac može poželeti. Ali žene ne razumeju šta je nacion, melanholično zaključuje Isakovič, kao što ni austrijske vlasti ne shvataju da za Rascijane koji su carevinu odbranili od Turaka paorski život znači smrt. Ne mogu lafovi, neustrašivi konjanici, postati obični ratari pa vredno obrađivati zemlju kao Hrvati ili Mađari. Ne mogu Rascijani bez meseca. Pa se zbog njega sele, traže ga. Ni u sanjanoj Rosiji ga Pavle ne nalazi. Tu život liči na onaj što su ga on i njegovi zemljaci u mahali pored Temišvara vodili. Kako da dohvati mesec kad se njegov nacion u Austriji i dalje savija pod sramotnim jarmom paorstva? Susret sa lažnom ruskom caricom, zatvor, podsmešljivi pogled zemljaka sve se to grubo ruga Isakovičevoj zanesenoj glavi i viteškoj misli. U toj dalekoj Rosiji on i život završava. Ali ne u nekoj „plačevnoj šašavosti“, već vedro, ponosito, lepog i prijatnog lica kao kad je nekad na svom konju jurcao na Turke. Uhvatiće on mesec kad-tad. „Ima seoba. Smrti nema“.

KAKO JE PRONAĐENA LUČA: Priču o mesečaru napisaće i Andrić. Njegov mesečar „u čudnom položaju, sedi podnimljen i pogružen, na kamenim stepenicama ispred Tropovićeve kuće u Toploj, na julskom suncu pod kojim sve što postoji brzo i nezadrživo sazreva i raste“ (Trenutak u Toploj). Zašto je ovaj prerano izrasli dečak tako preozbiljan i potišten? Razmišljao je o suncu, moru, Toploj, „brodolomima bez svedoka“, susretima koji se u lukama i na pučinama mogu doživeti… shvatio je da je u svetu „sve sadržano u svemu“, kao da je sve delo nekog velikog umetnika, i oseća da to mora preneti ljudima. Da bi tu istinu smestio u stihove, dečak mesečar mora ruku na vasionu staviti, zna on to. Hoće li uspeti? Ali ni to mu nije dovoljno ako njegova Crna Gora ne postane slobodna. Uh, koliko su to teške brige za mlađanu dušu. Zato dečak zamišljeno tumara obalom ne primećujući mlade Novljanke što su izašle iz kuća da vide lepog mitropolitovog sinovca.

Taj Andrićev visoki dečak sa Tople, što od razmišljanja o vasioni ni da pliva nije stigao da nauči, u svom pohodu na mesec doguraće dalje od svih. U sebi će pronaći svetlost, dokaz da je sa Bogom u „svoistvu“. Luča će mu osvetliti lepotu sveta. Ljudima će preneti da je bog veliki poeta, stvaralac, a ne onaj koji naređuje, preti i zastrašuje. Napisaće Luču mikrokozmu i Gorski vijenac. Na sebe će primiti sve breme borbe za slobodu naroda… a onda će mu se besmrtna duša odvojiti od mladog bolesnog tela i odleteti na nebo da u božanskim mirovima uživa posmatrajući ideje lepog, pravičnog i dobrog o kojima je u antičkoj Atini stari Platon mislio.

UMETNICI I DETINJSTVO: Odakle se mesec spustio u priče velikih srpskih pisaca? Preneo ga je šapat što se kroz vekove prenosi, šapat o narodu herojskih dečaka koji je nekada davno jurnuo na mesec i tom jurišu žrtvovao sve udobno, toplo i drago što je na ovom svetu stekao i izgradio. Čuli su ga srpski umetnici još u detinjstvu. Taj šapat donosi priču o caru kome je zemaljsko carstvo bilo maleno, „a nebesko uvek i doveka“. O majci devet poginulih Jugovića što su joj sinovi slavno zadužili potomstvo pa ona steže srce da ne zaplače i ne izda njihovu zavetnu misao. Taj vedri glas sa Kosova šapnuo je našim piscima ono što je još Aristotel znao, da čovek nije ono što vidimo već ono što bi mogao biti, da ga treba razumeti u smislu potencijalnosti da učini velika dela. Poverovali su tom pesničkom šapatu koji ih je ubeđivao da je životom moguće pobediti smrt. Lepotu priče o Kosovu pisci nikada neće moći da dostignu, znali su to još od kad su prve priče i stihove napisali. Ali da se toj lepoti i njenoj tajni približe, makar i nakratko, postavili su sebi kao najuzvišeniji cilj. I oni su bili mesečari, kao onaj mali Bajo sa grabljama na brdu.

Kao što se Ćopić od zlih ljudi sakrio u svoju bajku, u baštu sljezove boje, tako se i ceo srpski narod sakrio u svoju bajku o Kosovu. U teškim istorijskim vremenima ta bajka je narodu pomogla da preživi i stane na stranu dobra protiv zla. Podjednako će tom divnom kosovskom šapatu poverovati srpski seljak iz Šumadije, preki Karađorđe, svinjar Miloš, Stanislav Vinaver, Jovan Cvijić ili Slobodan Jovanović. Bajka o pohodu na mesec toliko je lepa da će 1918. i drugi jugoslovenski narodi poželeti da se Srbima u tom pohodu pridruže. A onda su ti drugi narodi počeli da sumnjaju, da se predomišljaju. Uplašili su se privlačnosti tog dalekog mesečevog sjaja od kog čovek zaboravi da uređuje ono opipljivo, zemaljsko, što mu je pri ruci, da gradi puteve, fabrike, škole, bolnice, da proizvodi, da sa svetom trguje… Od mesečarenja su ih odvlačili i stranci, Austrija, Nemačka, Vatikan… Odgurivali su ih svojom nabusitom nezgrapnošću i Srbi, oni Rascijani Crnjanskog koji nikada do kraja nisu poverovali da bi i paori mogli postati lafovi.

ODUSTAJANJE OD MESEČARENJA: Onda su početkom poslednje decenije XX veka od mesečarenja konačno odustali Slovenci, Hrvati i Makedonci, za njima i bosanski muslimani pa na kraju čak i Njegoševi Crnogorci. Narod mesečara osetio je da su ga svi izdali. U pijanom gnevu silom je pokušao da vrati one koji su odlazili. Posvađao se sa svetom koji je cepanje Jugoslavije podržao i koji ga je 1999. bombardovao. Početkom 2000. pokušali su Srbi da se sa razvijenim zapadnim zemljama pomire, poverovali su njihovim političarima, počeli da usvajaju napredne ustanove njihovih demokratskih društava, njihova iskustva, ali svet ih je opet prevario, pa su mesečari ponovo zalutali… I onda se nešto zlehudo a veliko dogodilo.

Probudio se onaj dobri Ćopićev stric Nidžo. Nagazio je „onako mamuran“ na Bajine „grešne osvajačke sablje“ pa mu je sve prekipelo. Dosta mu je više i meseca i mesečara. Nervirali su ga i ‘68. sa svojim detinjastim zahtevima i čupavim frizurama na protestima ispred Filozofskog fakulteta. Ljutili su ga i devedesetih godina sa svojim pištaljkama i udaranjem u šerpe, čak je išao i da ih bije, te sanjare i dokoličare, na kontramitingu 1996. godine. Onda su mu poslali predsednika u zatvor u neku stranu zemlju da tamo umre kao pas. Na vlast su 2000. godine došli doktor filozofije i doktor ustavnog prava. Ništa ih nije razumeo, bili su mu strani. Isprva ih je, ipak, podržavao, možda ti čudni obrazovani ljudi mogu da urade nešto dobro za njegovu zemlju. A onda su se i oni posvađali. Posle su jednog ubili a drugog za svagda sklonili iz politike. Opet sve zbog tog glupog meseca, nisu hteli da ga se odreknu i njima je bio drag. Posle su zavladali neki neozbiljni i površni ljudi, muvali se nešto, slikali, blentavo smeškali… Za sve to kriv je taj mesec, pomislio je mamurni stric Nidžo. Kada bi samo neko uspeo da ga ukrade, baci u podrum, tamo izgazi nogama, izudara motikom i ostavi ga tako bednog, tužnog i izubijanog da se polako gasi. A onda je u priču o narodu mesečara 2012. godine ušao neko ko se ne ljuti prolazno i prostodušno kao dobri, ojađeni Nidžo, već mesec mrzi istinski, duboko i zlehudo. U priču je ušao despot.

POMRAČENJE MESECA: Despot je došao da ukrade mesec. On od malena ne podnosi mesec i mesečare, njihove ideale, principe, snove i nadanja. Nerviraju ga njihove knjige, pozorišta, bioskopi. Za despota je stvarno samo ono vidljivo, opipljivo. U svetu bez meseca glavni je onaj ko je najveći siledžija, ko je najsuroviji, najbezobzirniji. Zato se despot dobro oseća na fudbalskom stadionu. Ko da više golova pobedio na terenu, ko više mrzi pobediće u navijačkim tučama na tribinama. To je jedina istina do koje dobacuje njegova radoznalost. Ona mu je dovoljna, drži je se čvrsto još otkad je kao student u politiku ušao. Opsednut činjenicama sumorne empirijske stvarnosti despot narodu mesečara deklamuje neke nerazumljive brojke i ekonomske računice. Iz škola im proteruje filozofiju. Uvodi dualno obrazovanje. Šta će klincima Dekart i Spinoza? Despot to zaista ne može da razume. Đaci treba da nauče da rade nešto rukama da bi posle mogli da savijaju kablove u nemačkim fabrikama. Oni zaneseni neka idu u inostranstvo, oni ionako neće za njega glasati. Zašto bi se beogradski urbanisti i arhitekte pitali o budućem izgledu prestonice? Šta znače njihovo obrazovanje i osećaj za lepo naspram silnog novca despotovih arapskih prijatelja? Tako razmišlja despot dok predano radi na krađi meseca. On tom poslu pristupa sistematično. Sedi u sobi okružen televizijskim ekranima. Gleda svoje govore, pamti šta su drugi rekli o njemu. Pravi efikasnu stranačku mašineriju sačinjenu od osiromašenih i neobrazovanih ljudi. Kontroliše izbor funkcionera čak i u najmanjim opštinama. Igra se sudbinama najgorih đaka iz razreda, izvlači ih iz pečenjara, teretana, stolarskih i keramičarskih radionica i postavlja za ministre, visoke državne funkcionere, direktore javnih preduzeća. Oni su potom za njega spremni da učine sve. Savetuju ga strani državnici koji su 1999. godine zbog meseca bombardovali Srbe. Izgleda stvarno da su mesecu dani odbrojani. Despot se egzaltirano raduje.

A šta je sa mesečarima? Šta je sa studentima, profesorima univerziteta, pesnicima, glumcima, režiserima, arhitektama? Oni i dalje idu na Fest, Bitef i Oktobarski salon, žale za

„Utiskom nedelje“, zgražavaju se nad nasiljem despotovih sledbenika, čude se ukidanju demokratije i vladavine prava, ljute se na despota, smeju se njegovom hvalisavom prostakluku, ponekad malo i protestvuju, nose nekakvu žutu patkicu, ali samo na proleće kada je prijatno za šetnju, posle idu na more… Liče na bele Ruse u boljševičkoj Rusiji. Oni su poražena strana u nekakvoj čudnoj, potmuloj revoluciji bez ideala, u kojoj novi svet stvara mamurni stric Nidžo a stari poredak brani dečak Baja uplašen i zaglavljen negde između djedove tople vatrice i mesečeve tajne.

RAKIJA STRICA NIDŽE: Nije samo stric Nidžo despota doveo na vlast. Njega podržavaju i stranci. Stranci ne mrze Srbe. Ravnodušni su prema njima. Čak su im i simpatični kada dođu u Beograd da se za Novu godinu provedu za malo para. Stranci mrze mesec. Toliko puta im je u istoriji zasmetao, pokvario im planove. Mesec ih podseća na užagrene oči momaka iz Mlade Bosne, na srpsku pobunu protiv Nemaca ‘41. godine, na NE Staljinu ‘48. godine, na suludo balkansko krvoproliće 90-ih godina. Srpski mesec za strance znači nepredvidljivost, neupravljivost, svojeglavost, dečju neozbiljnost koja mrsi njihove ozbiljne geopolitičke račune. Za njih je despot rešenje zagonetke koju tako dugo ne uspevaju da razreše: kako Srbima oteti mesec? Oni mu za sada veruju, ali ne bezuslovno i ne beskonačno. Postoji još jedna stvar koju despot mora da uradi, najteža, od koje zavisi njegova sudbina. Mora strancima da preda deo zemlje sa kog je pre mnogo vekova šapat o pohodu na mesec krenuo da se širi. Krađa meseca znači krađu Kosova, zna to despot i spreman je da to uradi. Za sada sve ide kako je zamislio… ali možda će se mesečari ipak prenuti. Istorija je nepredvidljiva, posebno na ovim prostorima. Možda će baš u trenutku kada despot bude slavljenički šutirao mesec u nekom buđavom podrumu, neki novi Gavrilo Dožić izaći na terasu Patrijaršije i pozvati narod na pobunu, a Beograđani izaći na ulicu kao 27. marta 1941. godine. A možda i neće. Bez meseca Srbima ne ostaje ništa, ostaje im samo rakija strica Nidže, praznina u srcu malog Dobrače po povratku iz Beča, one baruštine i blato po kojima luta Pavle Isakovič. Toliko dugo zaneti mogućnošću da urade nešto veliko, besmrtno, propustili su da urede ono prizemno a važno, što odnose u društvu čini uljudnijim a život udobnijim, bezbrižnijim. Bez meseca Srbi ostaju samo stanovništvo što tupo naseljava neku teritoriju, kao ovce ili koze na nekom šumskom proplanku. Nije to onaj lepi, uređeni proplanak kakve vidi putnik kada kolima prolazi kroz Sloveniju ili Švajcarsku. Proplanak je blatnjav, nema mnogo trave, životinje se bore za ono malo hrane, najjače se goje, osetljivije umiru od gladi, mladunčad beži u druga stada, baulja po tuđim brdima gladna, izmrcvarena. Ako despot ukrade mesec, samo će to ostati, blato. Sa despotom ili nekim drugim ko će doći posle njega jednom kada se stric Nidžo ponovo probudi pa mamuran zabrunda. Tada će biti svejedno.