Nije slutilo na dobro što sam na autobusku stanicu stigao čak dvadesetak minuta pre polaska autobusa, natenane kupio kartu, tucetom friških novina prepunio tome namenjeni odeljak svog torbaka i uputio se nogu pred nogu ka prometalu Europa Busa na liniji Beograd-Valjevo. Mora da sam ovim za moje navike „preranim“ dolaskom nešto izbaksuzirao. Anyway, uvukao sam se u predzadnji red sedišta polupraznog prometala, raširio novine i uključio walkman, rešen da provedem nepuna dva sata šućmuraste jesenje subote, drugog dana novembra, meračeći u blaženoj čitalačko-muzičkoj izolaciji.
PRESS: Otkucalo je podne, autobus se izvukao sa stanice i odjezdio Sarajevskom prema petlji kod Gazele: tu sam opazio drugo vozilo iste firme – otišlo netom pre nas – parkirano u okruženju silnih policijskih automobila. Pa dobro, tu je policijska stanica, vrlo važno, zagnjurujem se ponovo u odebljali subotnji tisak… Zaustavljamo se negde na ulazu na Čukaričku padinu; stojimo nekoliko minuta, nedovoljno da mi skrene pogled s novina. Ne čujem, zbog walkmana, ali osećam karakteristično drmanje od otvaranja vrata od prtljažnika. Onda, međutim, u bus ulazi mladi uniformisani policajac, i dugo zuri u putnike ledeno-plavim pogledom, ne progovarajući ništa; potom izlazi, a meni napokon dopire do svesti da se Nešto Dešava. Izvirujem napolje: oko našeg vozila sjatilo se desetak policajaca i policajki. Kondukter ulazi i izlazi, neko glasno komentariše kako mu se žuri. Stiže direktiva da niko ne sme da izađe iz autobusa; vreme protiče kao na kapaljku, ljudi se vrpolje u čudu. Onaj plavušan ponovo ulazi i počinje da legitimiše putnike redom: ovako nešto nisam doživeo posle Petog oktobra, buni se i gunđa Borac Za Ljudska Prava u meni, na šta, bre, ovo liči?! Ja sam poslednji na redu, isključujem walkman kada mi se Službeno Lice već sasvim približilo, policjot svima postavlja rutinska pitanja tipa ko-si-šta si-kuda-ideš-i-šta ima-za-večeru: ovdašnjim Organima je teško da prihvate da ih se baš ništa ne tiče kuda neko ide i zašto, jerbo je to privatna stvar… Vadim i pokazujem Zakonu ono što imam pri ruci – ličnu kartu i press-legitimaciju: ovu drugu ponajviše zato što znam da sam Grešan i Krivac pred milom Državom, jer mi je važenje lične karte isteklo… Pa da dam ljudima bar neki validan dokument o svom bitisanju na Zemlji. Činjenica da na „presici“ velikim slovima piše VREME PRESS uniformisanog mladca ne sprečava da postavi pitanje Za Koga Radim, dostojno viceva o policajcima; pa piše ovde, čoveče?! Aha, „Vreme“; dečko mi prekorno kaže da treba da izvadim nove lične isprave, i odlazi napolje sa ostacima moje upokojene lične karte-veteranke. Ubrzo nam se ukazuje drugi MUP-ovac i ljubazno nam saopštava da ćemo sada svi lepo da se povezemo do parkinga tu u blizini, kod Ade Ciganlije, da obavimo jedan mali pregled, neće trajati dugo…
NAČELNIK: Na parkingu svih dvadesetak putnika, mahom studentarija, po nalogu napušta autobus, i sa svim svojim pinklama udaljava se na nekakvu asfaltnu ledinu dvadesetak metara od busa. Sve unaokolo vrvi od policije. Šetkamo, blago unervoženi i u Totalnom Rebusu, svako u svom radijusu od metar-dva: još malo pa će jedan, propustiću supu na svadbenom ručku, a šta je ručak bez supe… Plavušan nas drži na oku, ne odmiče se, potom počinje s pretresanjem našeg ručnog prtljaga. U torbi jedne devojke pronalazi nožekanju ne baš naivnog izgleda, ona se kune da je ne bi nikad upotrebila, to je samo za zaplašivanje mogućih nasrtljivaca na njenu devojačku čast… Devojka prvo bezuspešno šarmira Zakon, zatim, uplašena i smrknuta, fasuje prijavu na licu mesta, da bi na kraju bila srećna što je nisu priveli… „Hej, novinar! Pokažite mi vašu torbu!“ Dok kopka po mojim stvarima – pitajući se valjda šta živi insan može pametno da uradi s tolikim papirom – Onaj Koji Nas Je Legitimisao pita me: „A šta vi dopisujete?“ Gledam ga u savršenom tupilu, a onda se prosvetljujem: ah, neke komentare, kritike… Čuj, šta dopisujem. Službeno Lice iz pretinca torbe vadi jednu moju disketu, a na njoj – oh, blagi Bože! – velikim slovima, mojim rukopisom, piše NACELNIK.DOC! Kakva vam je ovo disketa, šta ima na njoj? Koji načelnik? Mon Dieu, nemam pojma, ne sećam se, ko zna koji je to fajl i kome sam ga slao, ali to svakako nisu teroristički planovi za smaknuće nekog vašeg načelnika, časna pionirska… Izem ti načelnika, mogao me je koštati zlatne slobode!
Onaj good cop koji nas je pozvao na druženje na parkingu napokon nam ljubazno objašnjava da nas ne drže zatočenim ovde iz hira i bez razloga, nego zato što je stigla dojava da je u naš autobus postavljena bomba. Da li iza Diverzije stoji Osama, Čečeni, prevoznička konkurencija ili neki dokoni parašaljivdžija, vrag će ga znati, tek, upadosmo iznebuha u priču o Borbi Protiv Terorizma! Jedan policajac podmetnuo pod autobus ono sokoćalo koje otkriva eksplozivne naprave (ili šta već), tu je i – koliko se ja razumem u pse i pasmine – zlatni retriver koji takođe traži dušmanske eksplozive i sve to traje i traje, ali odjednom se nikome više previše ne žuri. Zaključujem da će biti supe i kasnije a, uostalom, može se nekad i bez supe! Onaj mladac – jedini kome je ljubaznost teško padala – udaljava se ne našavši kod prisutnih ništa osobito zanimljivo, i ostajemo sami na ledini. Kada su se, valjda, sasvim uverili da je autobus čist, opet nam prilazi good cop, vraća lične karte nekolicini Sumnjivih, prijateljski me zamolivši da ipak izvadim nove papire, i moli nas da im štagod ne zamerimo, posao je posao. Ma, taman posla.
Jedan i deset, Kriza Talaca je okončana, trpamo se nazad u autobus i krećemo, „uz muziku vedrih tonova“, pouzdajući se u antidiverzansku temeljitost policije. Stižemo u Valjevo posle tri: lagano iskačem iz autobusa i bacam suvišne novine u kantu, dok disketa s onim famoznim načelnikom landara po mojoj torbi. Stvarno, vreme je da kupim novu, i da po njoj ne šaram gluposti!
