Čudotvorna svetska legitimacija

Doskorašnji svakodnevni san svakog u Srbiji – samo da se preživi još ovaj dan – postepeno zamenjuje stara čežnja za bezgraničnom kupovinom i putovanjima, a već i to je znak da se vraćamo među normalan svet, pa makar praznih džepova. Istina, tu glad za bleštavim svetskim radnjama i restoranima, te za prekookeanskim putovanjima, već zadovoljava jedan relativno uzak krug ljudi u Srbiji, koji je nekim slučajem profitirao u vreme jugoslovenskih ratova, hiperinflacije i ekonomske i političke katastrofe ili se, kad je reč o putovanjima, probio u kakvu nevladinu, vladinu ili Mićunovićevu parlamentarnu delegaciju (kažu da je ova potonja grupa s najvećom kilometražom) – ali se oni koji ne putuju o državnom ili sponzorskom trošku uglavnom muče s gotovinom i večitim problemom kuda skloniti svežnjeve novčanica kada se pojave carinici ili kako po inostranim bankama, gde im se slivaju i domaći i ini prihodi, ispuniti formulare za podizanje gotovine – na tim neobičnim stranim jezicima. Zapravo, njima nedostaje čudotvorni izum XX veka: platna kartica, koja u novinarskoj redukciji predstavlja ličnu kartu ličnog računa u banci i dokaz da ta banka garantuje da će vaša potrošnja koju plaćate potpisom biti plaćena i nečim solidnijim.

SIMBOL POTROŠAČKOG DRUŠTVA: S gotovinom i domaćeg i stranog novca, bez koje se u Srbiji ne može gotovo ništa kupiti već duže od decenije, zapravo, muče se i svi građani, a i monetarne vlasti. Građani se muče i da je steknu, i da je negde bezbedno smeste, pa i kad treba izbrojati devize pri nekoj krupnijoj prodaji ili kupovini, a kreatori monetarne politike i čuvari državnog budžeta imaju problem što se mnogo vruće gotovine vrti mimo bilo kakve evidencije u sivoj ekonomiji, pa otuda i daleko od očiju poreznika, a pri tome ta velika vruća gotovina, začas, poput stampeda, može da krene u nekom neželjenom pravcu i zbog nekog lažnog signala (da je njena kupovna snaga ugrožena). Da bi sprečile bežanje novca u sivu zonu i da bi zaustavile operacije mimo poreskih makaza, ovdašnje monetarne vlasti i poslovne banke do juče su, malo-malo, svakome od nas menjale režim upotrebe sopstvenog prihoda – pa je bilo da danas možete podići toliko i toliko gotovine na ovaj ili onaj način, a sutra se već sve to menjalo – da uvek u suštini ostane isto: hohštapleri, istaknuti javni radnici, rođaci, prijatelji i simpatizeri dizali su sto puta više nego što su i imali, a pošten svet je uzimao od onoga što je zaradio – koliko je bilo propisano i koliko su banke mogle da odvoje od sopstvenih usta. U poznatom finansijskom rasulu i slomu bankarskog sistema u Miloševićevo vreme bio je neshvatljiv sistem bezgotovinskog plaćanja – ako izuzmemo čekove (kao stalni socijalni ventil). Plastična platna kartica bila je nezamisliva – jer ona podrazumeva finansijski red u kome onaj ko potpisuje račune pazi da ne prekorači svoju platežnu sposobnost, a onaj ko prodaje na potpis ima sigurnost naplate kod emitenta kartice. Sada kada je Narodna banka ukinula ograničenja u baratanju s dinarskom gotovinom, a uvela velika ograničenja za baratanje deviznom gotovinom na domaćem tržištu, te ublažila režim iznošenja devizne gotovine u inostranstvo – otvorio se prostor za povratak platnih kartica i u Srbiju. I to ne samo domaćeg plastičnog novca, koji su reprezentovale kartice pojedinih banaka i trgovačkih kuća, te Juba kartica našeg bankarskog udruženja – već i onih čuvenih svetskih kartica, s kojima možete trošiti na potpis po celoj planeti.

Znači, otvorio se prostor da ponovo budemo galant golje i plaćamo karticama širom sveta, a posle pokrivamo tu potrošnju s mnogo muke i uz znatno razumevanje domaće banke kod koje imamo račun. Na tu, već spomenutu čežnju za potrošnjom, posle decenije bede, igra i ona zgodna propagandna doskočica jedne ovdašnje banke: „Malo plastično, a plaća fantastično!“ Platnom karticom, trebali to uopšte dodati u povodu ove reklamne doskočice, možete plaćati „fantastično“ samo ako imate neki fantastični tekući račun (na koji leže lova čak i kada na to, poput nekadašnjeg premijera Mirka Marjanovića, ne obraćate pažnju). Ipak, narodu koji je toliko dugo bio osim sveta verovatno prija ovo veličanje platne kartice, kultnog simbola potrošačkog društva druge polovine XX veka, pa će čak i oni koji imaju stotinak eura mesečnog prihoda verovatno uskoro pohitati da dođu do čudotvorne kartice – nek’ se nađe, ako nešto ipak krene nabolje.

KRATKA ISTORIJA: Plastični novac je relativno mlad novčani izum – s obzirom na to da je sam novac izmišljen još pre 3000–4000 godina a da je izvesni Kristofer Tornton još 1730. izmislio (ono što su naši prodavci „na odloženo plaćanje“ pronašli pre nekoliko godina) da se potrepštine kupuju nedelju dana na kredit, a plaćaju na kraju te sedmice. Univerzalnoj plastičnoj kartici prethodile su male kartice s identifikacionim sličicama, koje su pojedine firme u Americi odobravale svojim stalnim potrošačima dvadesetih godina XX veka. Dakle, moglo se i pre plastične kartice, a i pre Amerike, kupovati na veresiju (na reč ili potpis), ali to nije mogao anonimni građanin ili nepoznati stranac. U novom svetu demokratizovanog luksuza, s plastičnom karticom, svaki anonimni građanin i svaki nepoznati stranac s karticom neke svetske firme u džepu – odjednom je stekao „ugled“ solidnog potrošača, i to je ovoj novotariji obezbedilo fantastičnu popularnost.

Legenda kaže (a možete je, posle dosta pretraživanja naći i na internetu) da je univerzalnu plastičnu karticu izmislio njujorški biznismen Frenk Maknamara koji je 1949. godine imao nesreću da je pre večere u restoranu Major’s Cabin Grill promenio odelo, pa se, kad je kelner doneo račun, našao u neprilici kad je pokušao da se maši za novčanik (jedan prijatelj mi tvrdi da se nekim njegovim drugovima to stalno dešava kad se baš s njim nađu u kafani). Tada mu je, zbog ugleda u tom restoranu, odobreno da potpiše račun, koji je njegova banka namirila s njegovog računa. Taj gospodin Maknamara (za koga ne znamo je li u kakvom rodu s onim dugogodišnjim šefom Svetske banke pedesetih godina, koji se nije proslavio kada je u vreme Vijetnamskog rata bio američki ministar odbrane) tokom te epizode smislio je plastičnu karticu pa se već februara 1950. godine pojavio u istom restoranu sa svojim partnerom Ralfom Šnajderom i tu drugu večeru platio karticom na kojoj je pisalo „Diners Club Card“. Tokom 1951, Dajners klub podelio je 200 kartica s kojima su njihovi vlasnici mogli da jedu u 27 njujorških restorana.

Ubrzo su, naročito tokom 1952. godine, tu karticu počeli da prihvataju i trgovci, pa se poslovanje plastičnim novcem, kao novim sredstvom plaćanja, brzo rasplamsalo. Dajners klub brzo je taj izum i internacionalizovao, pa je već te 1952. godine imao franšize u Kanadi, Francuskoj i Kubi. Naročito značajan korak dogodio se 1955. godine kada je Western Airlines, prva među avionskim kompanijama, prihvatio plaćanje avionskih karata plastičnom Dajners karticom. Danas gotovo da nema avionske kompanije u svetu kod koje ne možete s nekom poznatom plastičnom karticom platiti kartu za bilo koju destinaciju – što je toj „čudotvornoj novčanoj legitimaciji“ dalo okus planetarne slobode i sigurnosti – jer kad nju imate, s bilo koje tačke u svetu možete se vratiti kući.

Uzgred možemo dodati (uz opasnost da nas sajt ove prve kompanije koja je lansirala platnu karticu povuče u neku besplatnu reklamu) da je Dajners danas prisutan u 201 zemlji i njegovu karticu prihvata 6.500.000 prodavaca robe i usluga širom sveta, a među njima više od polovine onih s Fortune liste 500 najvećih. Prema podacima iz 2000. godine, godišnji promet Dajnersa od 35.000.000 dolara (!) obavlja 25.000 zaposlenih. Naravno, nije samo reč o poslovanju samom platnom karticom nego i o nizu drugih finansijskih usluga i transakcija, od turizma do osiguranja, kredita i ulaganja, itd.

Ovih nekoliko rečenica posvećenih Dajnersu ne mogu se zaobići jer je reč o kulturnoj ikoni sveta potrošnje. Holivud je čak 1962. godine snimio film pod naslovom Čovek iz Dajners kluba u kome je glavnu ulogu igrao Denis Kej, a snimljena je i televizijska serija „Dajners klub igra“.

BOLJA PROŠLOST: Inače, sporadično već 1950, a masovno 1958. godine, u igru s plastičnom karticom ušla je i stara firma American express, koja se, što je nama zanimljivo iz dobro poznatih razloga, afirmisala u poslovima s obveznicama koje su izdavane na podlozi građanske štednje blokirane tokom po zlu čuvene Velike depresije dvadesetih godina i sloma američkog bankarskog sistema. Prvu karticu na nacionalnom planu u Sjedinjenim Državama lansirala je Bank of America u Kaliforniji 1959. godine, koja se prvo nazivala BankAmericard, da bi 1976. godine bila preimenovana u VISA karticu. U to vreme postaće čuvena i MasterCard Berklejs banke.

Starijim građanima Srbije još je u sećanju i vreme kada su se plastične kartice pojavile i na našim prostorima – krajem sedamdesetih godina, u vreme kada je odobreno otvaranje deviznih računa građana. Piscu ovih redova se čini da je kartica American express kod nas bila prva i najtiražnija (a mislim da ju je ovde zastupao dubrovački Atlas), ali su bile prisutne i ostale (Dajners, Visa i druge). Bilo je to vreme kada su na vratima najboljih i najskupljih naših prodavnica, hotela i restorana već bile zalepljene markice ovih kartica, kao upozorenje strancima gde mogu koristiti svoj plastični novac pa je svakome ovdašnjem građaninu, kad se uz dva preporučitelja i još nekoliko potvrda dokopao kartice – odmah činilo da je društveno napredovao i da je postao građanin sveta. To je imalo i neke dosta nezgodne posledice – jer, kad god ste se negde našli bez dovoljno keša, morali ste jesti i piti na najskupljim mestima gde postoji znak vaše kartice (ta okolnost, sećam se, naterala je potpisnika ovog teksta da nekoliko puta ruča u tada najskupljem i najprestižnijem beogradskom hotelu Jugoslavija).

Zbog nemale članarine, svako od nas je obično imao samo jednu karticu – pa nas je sve fasciniralo kada neki stranac „otpusti“ svoj kaskadni novčanik s umetnutih desetak kartica, što onom Japancu u čuvenom filmu Belle de jour nije pomoglo da dobije ljubavne usluge Ketrin Danev, pošto se, bar na filmu, jedino to nije moglo plaćati karticom, jer u to vreme još nisu bile razvijene „biznis kartice“.

Danas građani mnogih zemalja u svetu ne samo da imaju kartice različitih kompanija i banaka nego i različite kartice za pojedine operacije. Neke služe za plaćanje robe i usluga, druge za podizanje gotovine u bankomatima, treće su „kreditne kartice“ (s ovim „čardž“ karticama možete da uđete u ugovoreni minus do 30 dana), a četvrte imaju samo visokorangirani menadžeri kompanija, koji imaju prava da svoje putne i ostale troškove obavljaju na račun kompanije. Ova poslednja vrsta specijalnih kartica održavala se u Beogradu i tokom najgorih srpskih godina, pa su određeni specijalni menadžeri od poverenja u Miloševićevom režimu imali raznovrsne zlatne kartice, a reč je o karticama koje se izdaju bez uobičajenih ograničenja u pojednačnom plaćanju (koja se obično kreću u rasponu između 1000 i 7500 američkih dolara), jer su pokrivene velikim depozitima ili ugovorima velike sigurnosti. Inače, u svetu danas, osim spomenutih zlatnih kartica, postoje i platinaste i titanijumske, a neki kažu i dijamantske kartice (o njima nisam čuo). Reč je zapravo o varijacijama platne kartice na visokom nivou jer ni ovo demokratično sredstvo plaćanja nije pošteđeno bitke za statusno raslojavanje. No, i s običnom platnom karticom neki građani Srbije svojevremeno su pravili „čuda“ po svetu (kad te kartice nisu, kao danas, imale magnetni kod i kada svaki prodavac nije mogao preko računara i interneta ili specijalnog uređaja na kome se otiskuje, ne samo fizički nego i elektronski, vaš račun – da munjevito proveri validnost vaše kartice), jer u naše glave nije moglo da uđe to da je potrošnja bez pokrića zapravo krađa, pa je otuda u većini zemalja (a bilo je pokušaja da se to učini i u ondašnjoj SFRJ) inkriminisana kao krivično delo. U zemlji koja je stalno trošila bez pokrića, veresija se smatrala jednostranim pravom.

ULAZNICA U SVET: Platne kartice u spomenutoj dosta masovnoj upotrebi u Srbiji praktično su nestale sa slomom bankarskog sistema SFRJ i krajem te države, to jest, posle uvođenja prvo evropskih, pa potom svetskih ekonomskih sankcija krajem osamdesetih i početkom devedesetih.

Sada kada se bankarski sistem vraća na noge i kada je elementarno sređivanje tog sistema prošlo prvu fazu, pokrenut je i proces vraćanja u masovni opticaj i plastičnog novca. No, po pirodi stvari i po prirodi novije srpske finansijske istorije, kartice domaćeg porekla (Juba, na primer) moraće imati teži put afirmacije na tržištu od onih sa zvučnim svetskim imenima. Od tih, čini se da je ovoga puta na srpskom tržištu najaktivniji treći svetski gigant poslovanja s plastičnim karticama, o kome dosad nismo mnogo govorili: kompanija Visa. Spomenimo samo da ona sarađuje sa oko 22.000 banaka u svetu i da je sada veoma agilna u Istočnoj Evropi.

U posao s njenim karticama već su ušle Rajfajzen banka, Sosijete ženeral i novosadska Kontinental banka (a istu karticu najavila je i Vojvođanska banka). Kako se čulo na nedavnoj fešti Sosijete ženeral u Beogradu (kojoj je prisustvovao i guverner Mlađan Dinkić), ova banka već ima ugovore o primanju Visa kartice na šest benzinskih pumpi i u više hotela, a nudi se elektron, klasik i biznis kartica. Elektron kartica se u spomenutim bankama dobija čim se kod njih otvori dinarski i devizni tekući račun. Ulaznica u Visa klub košta oko 1500 dinara i oko 200 eura (dinarski deo je stalni depozit, a devizni može kasnije da se troši), a mesečna članarina se kreće od 180 do nešto preko 200 dinara. Klasik kartica traži veće sume, a biznis kartica, naravno, još veće. Ove poslove podržava Narodna banka Jugoslavije jer se pokazalo da je plastični novac dosta efikasno sredstvo borbe protiv sive ekonomije, a istovremeno smanjuje već spomenute rizike u vođenju monetarne politike – u jednom novčanom sistemu u kome je 30–40 odsto novca u gotovinskom obliku.

Plastična platna kartica koju izdaju ugledne svetske kompanije je, dakle, jedna civilizacijska tvorevina demokratskog i tržišnog sveta, zapravo jedna svetska novčana legitimacija koja predstavlja dokaz da je vaš rad plaćen i priznat i u međunarodnim razmerama. Problem građana Srbije izgleda da više nije u tome da im se prizna da imaju novaca, nego je problem da ga steknu kako bi sa svojim platnim karticama postigli prizemne ljudske radosti – kojih smo svi toliko željni posle neuspelog rata za nebeske ciljeve.