Čovek za klupsku igru

Tačnije, kada je pokušao da se vrati u svoj bivši klub: ovoga puta ne kao mladi fudbaler, već kao predsednik. Miroslav Bogićević je do svoje 16. godine igrao fudbal u rodnom Šapcu. Partizan ga zove 1969. godine i on prelazi u Beograd da igra za tim u kome su, između ostalih, Ivan Ćurković, Blagoje Paunović, Momčilo Moca Vukotić i Nenad Bjeković. No, Bogićević ne pravi fudbalsku karijeru ni izbliza nalik pomenutim asovima Partizana: u klubu je do 1971. i svog punoletstva. Tada se povređuje i završava sa fudbalom; moguće je da je i odluka da se oženi već sa 18 godina doprinela raskidu sa loptanjem.

Međutim, četrdesetak godina kasnije, njegov pokušaj povratka u Partizan dovodi ga u žižu javnosti: aktuelna uprava kluba sa Draganom Đurićem na čelu protivi se njegovoj tezi da su klubu potrebne promene na vrhu. Kako to obično u srpskom fudbalu biva, pominjanje smene zaoštrava retoriku, pa je trofejni trener košarkaškog kluba, a sada predsednik Sportskog društva Partizan, Duško Vujošević, krajem februara ove godine upotrebio reč „puč“. Rekao je da ne mogu „ulica ili stranka (misleći na DS) da vode klub“, a na kraju saopštenja okarakterisao Bogićevićevo ponašanje kao „razularenost“ čoveka čiji život nije „ni skup, ni težak“. Odgovor je stigao za nedelju dana, početkom marta, u članku pod naslovom „Ko su grobari Partizana“, „Novi magazin“ (NM) analizira sukobe u FK Partizan: tvrdi se da aktuelnog predsednika Đurića podržavaju i od smene štite SPS (NM pominje više od desetoro članova SPS-a u Skupštini Partizana, sa Brankom Ružićem na čelu), navijačka grupa „Alkatraz“, te Marko Mišković i njegov otac Miroslav, a preko njih i Milorad Dodik, počasni predsednik KK Partizan. Upućenu javnost ne čudi ovakvo svrstavanje NM-a na Bogićevićevu stranu – ona već odavno zna da je šabački biznismen vlasnik „Novog magazina“.

NAGRADE I FIRME: Ali, ostavimo FK Partizan na trenutak po strani, kao i razloge zbog kojih bi neko tako uspešan u svom poslu (što Bogićević bez sumnje jeste) zagazio u ono što se naziva srpskim fudbalom i automatski stupio pod najjače reflektore javnosti. Jer, kako rekosmo, Bogićević se, za razliku od nekih drugih poslovnih ljudi u Srbiji, ne pojavljuje često u medijima – uz pomalo preterivanja, može se reći da u javnost izlazi samo kada prima neku od brojnih nagrada za privredne uspehe, ili kada u svoj Koncern „Farmakom M.B.“ uključuje još neku firmu.

A njih – i nagrada i firmi – ima poprilično: njegov „Farmakom M.B.“ 2004. dobija Zlatno priznanje za veliko preduzeće Regionalne privredne komore Valjevo, a od iste komore i Povelju Kapetan Miša Anastasijević 2006. Iste godine slede i priznanje republičke privredne komore, kao i nagrada „Biznis partner“ od strane „Mass Media International“. Bogićević lično 2007. od žirija privrednih novinara dobija Srebrnu plaketu za Poslovnog čoveka godine, a sledeće godine i Zlatnu plaketu. U decembru 2010. vlasnik „Farmakoma“ dobija pomenutu nagradu za „Privrednika koji je obeležio deceniju“, a naredne godine postaje „Biznis ličnost 2011.“ za Jugoistočnu Evropu, kao i jedan od dobitnika regionalnog priznanja „Šampion biznisa“ jugoistočne i srednje Evrope – u društvu sa Miodragom Kostićem i Dušanom Bajatovićem, a po izboru međunarodnog žirija iz Evropskog udruženja menadžera.

Čime je ovaj poslovni čovek iz Šapca zaslužio sva ova priznanja i kako je tekao njegov poslovni razvoj? „Farmakom d.o.o.“ Bogićević osniva 1989. i pretežno se bavi poslovima apoteke; osam godina kasnije preregistruje firmu u „Farmakom M.B. d.o.o“, a osnovna delatnost je trgovina na veliko. U jednom od retkih intervjua, u martu 2011. za „Profit magazin“, Bogićević opisuje početke: „Počeo sam da radim u Zavodu za socijalno osiguranje. U to vreme, 80-ih godina, zakon je dozvoljavao da neko ko radi u državnoj službi može otvoriti i privatnu firmu. Naravno, ja sam to iskoristio i tako sam pokušao da nađem sebe u privatnom biznisu. Počeo sam sa apotekom, i shvatio da ukoliko želim da uspem kao privatnik, ne mogu da ostanem na jednoj apoteci, da moram da razvijam posao. Onda sam otvorio drugu, pa treću, u Mitrovici, pa u Rumi…“

APOTEKAR, RUDAR…: No, ako su apoteke bile u centru pažnje početkom poslovne karijere, nagli Bogićevićev poslovni uzlet počinje privatizacijama. Od 2003, kao na traci, Bogićević na tenderima ili akcijskim prodajama kupuje državna, mahom propala preduzeća: najpre na berzi u julu 2003. otkupljuje većinski paket akcija Poljoprivredno-industrijskog kombinata „7. juli“ iz Debrca, u Mačvanskom okrugu; početkom 2004. na aukciji pobeđuju francuski „Bongren“ i engleski „Salford“, i za 510 miliona dinara postaje većinski vlasnik šabačke „Mlekare“. Krajem naredne, 2005, otkupljuje dve trećine akcija preduzeća „Livnica Požega a.d.“, a već početkom 2006. Bogićević objedinjuje svoja preduzeća – „Farmakom M.B.“ prerasta u istoimeni Koncern, upisivanjem Ugovora o povezivanju privrednih društava u Registar privrednih subjekata.

Odmah po nastajanju, Koncern eksplozivno raste: u martu 2006, u Koncern „Farmakom M.B.“ d.o.o. uključuju se Rudnici i topionica „Zajača“ iz Loznice i Industrijski kombinat „Guča“ iz Guče, a u maju i Fabrika akumulatora iz Sombora. Potom, u oktobru kupuju se „Zorka – Standard“ i „Zorka – Razvoj i inženjering“ u stečaju, a u decembru ove neverovatne godine i dva rudnika koja su u stečaju: „Gajića stena“ i „Drvo-Fluorit“. Kupovina rudnika se nastavlja i 2007, kada Miroslav Bogićević/Koncern „Farmakom M.B.“ postaju vlasnici rudnika „Fluorit-Ravnaja“ i rudnik olova i cinka „Suva ruda“ iz Raške. U aprilu 2008. deo Koncerna postaje i rudnik „Lece“ kod Medveđe. Danas, Koncern ima 12 zavisnih preduzeća, poseduje 15 rudnika i posluje u tri privredne grane – poljoprivredi, metalnoj industriji i rudarstvu.

ŠABAČKA VEZA: Očekivano je, a u Srbiji naročito, da se nakon ovako impresivne liste podigne obrva i začuju reči „kako“ i „odakle“. Ako je verovati čaršijskim pričama, iza Miroslava Bogićevića i njegovog uspeha stoji Demokratska stranka, tačnije Dušan Petrović, Bogićevićev sugrađanin iz Šapca. No, ovakav stav bi se valjao i potkrepiti; sva je prilika da se između krajnjih gledišta – da su Petrović i Bogićević samo sugrađani i poznanici, i ništa više, odnosno da je potonji samo „paravan“ za stranku na vlasti u protekle četiri godine – istina nalazi negde između. Najpre, kao što je već rečeno, nema sumnje da je Miroslav Bogićević uspešan poslovan čovek, i da mu nikakva politička zaleđina ne bi omogućila da praktično ne napravi nijedan pogrešan poslovni potez. Mnogo rečitije od čaršijskih priča govore brojke o poslovanju vlasnika „Farmakoma“. Pre kupovine, sve pobrojane Bogićevićeve firme, osim Fabrike akumulatora iz Sombora, poslovale su sa gubitkom; danas nijedna. Prema podacima Agencije za privredne registre (APR), od 2007. do 2010. godine ukupni kapital Koncerna i njegovih zavisnih firmi povećao se skoro šest puta; kapital rudnika i topionice „Zajača“ od 2007. do 2011. uvećao se četiri puta, Koncerna, kao krovne firme, više od dva puta, Industrijskog kombinata „Guča“ i Mlekare „Šabac“ za po 50 odsto, Poljoprivredno-industrijskog kombinata „7. juli“ iz Debrca 44 odsto, itd.). Konsolidovani bilans za 2011. godinu još nije izašao, a iz onog za 2010. može se videti da su se poslovni prihodi u periodu 2007–2010. utrostručili – u poslednjoj posmatranoj godini su iznosili skoro 300 miliona evra – a dobit skoro udvostručila (20-ak miliona evra u 2010). Nasuprot opštem trendu u Srbiji, u „Farmakomu“ raste zaposlenost – u periodu 2007–2011. zaposleno je hiljadu novih ljudi (rast broja zaposlenih od 50 odsto), a Koncern sada broji oko 3000 ljudi. Od 2008. od 2011. rastu i troškovi kompanije na zarade zaposlenih, naknade i ostale lične rashode – i to za više od polovine. Moglo bi se nastaviti sa još brojki, ali nema potrebe. Za razliku od solidnog broja privatizacija u Srbiji, nekih poništenih, nekih pod zahtevom da se preispitaju, gde se iz, do tada uspešnih firmi, još uspešnije izvlačio kapital, pa firme završile na dobošu, ovde je reč o suprotnom slučaju, veoma retkom za srpske prilike – da se svako propalo preduzeće pretvori u uspešnu kompaniju, i to bez otpuštanja radnika, štrajkova i blokada ulica, rečju – bez skandala i „repova“ koji se potom godinama vuku za privatizacijama.

Uostalom, moglo bi se primetiti na račun pretpostavljene veze između Dušana Petrovića i Miroslava Bogićevića, velika većina privatizacija „Farmakoma“ se obavila za vreme DSS-ove manjinske vlade. Petrović je bio ministar pravde u drugoj Koštuničinoj vladi, a ministar poljoprivrede postaje relativno skoro – sa mogućnošću da nekim zvaničnim merama eventualno pomogne mlekarama, pa time i šabačkoj „Mlekari“, ali, kako smo videli, ona i bez te pomoći dobro posluje.

Sa druge strane, ako ne treba precenjivati, verovatno ne bi trebalo ni potceniti ovaj mogući blagotvorni uticaj Petrovića i DS-a na poslovne uspehe „Farmakoma“. U oktobru 2011. Bogićević i „Farmakom“ dobijaju 120 miliona kredita od Međunarodne finansijske korporacije (International finance corporation, IFC – deo Svetske banke) za otvaranje novih rudnika i povećanje proizvodnje u drugim delovima Koncerna. Kredit je dat sa dve godine grejs-perioda i s kamatom od 6,5 odsto: IFC je učestvovao sa 40 miliona evra, Komercijalna banka sa 35, Erste banka sa 30, Banka Inteza sa 10 i Čačanska banka sa pet miliona evra. Četrdeset miliona evra od IFC-a je više od jedne desetine ukupnog ulaganja ove korporacije u Srbiji, i to u razdoblju 2000. – avgust 2011. Naravno, država ne može biti garant ovog kredita, no, poznavaoci tvrde da se ovakve pozajmice ne daju bez diskretnog „miga“ države, pa se tu, navodno, i očituje veza Bogićević–Petrović.

KREDITI I OBAVEZE: Dodatni argument za ovu povezanost neki nalaze u dobijanju još jednog kredita – ovoga puta državnog, od Fonda za razvoj. Prema pisanju „Blica“, Miroslav Bogićević se našao na spisku onih koji su dobili ovaj kredit, a daje se uz povlašćenu kamatnu stopu – od pola do dva i po procenta. Konkretno, krovna organizacija „Farmakom M.B.“ dobila je 270 miliona, šabačka „Mlekara“ sto, a Livnica „Požega“ deset miliona dinara – ukupno 380 miliona, navodi „Blic“. Ovaj Fond je, piše „Blic“, namenjen malim i srednjim preduzećima; Livnica „Požega“ jeste srednje, ali su i „Farmakom M.B.“ i Mlekara „Šabac“ prema podacima APR-a svrstani u velika pravna lica. Sa 380 miliona Bogićević je na trećem mestu prema veličini kredita. Na istoj listi se nalaze i Vojin Lazarević, Miroslav Mišković, Zoran Drakulić, Nebojša Čović, Dragan Tomić, Goran Perčević, Željko Mitrović i Nenad Popović, da nabrojimo neke.

Međutim, ovaj argument ne pogađa metu: krediti Fonda nisu namenjeni samo malim i srednjim, već i velikim privrednim društvima. To se implicitno vidi u članu 7 Zakona o Fondu, koji kaže da se krediti odobravaju „za podsticanje razvoja privrednih subjekata“, bez diskriminacije po veličini, a jedina preduzeća koja su izuzeta jesu javna preduzeća. U uslovima za korišćenje kredita pak eksplicitno se navode maksimalne sume koje mogu da dobiju mala, srednja i – velika privredna društva.

Najzad, a tu se vraćamo na početak priče, najveću povezanost DS-a i Bogićevića neki vide u želji vlasnika „Farmakoma“ da postane predsednik FK Partizan: sukob oko uprave FK Partizan je, vele, politički sukob, gde SPS pokušava da odbrani svoje pozicije od DS-a, koji bi preko Bogićevića da uđe u klub. „Jedna grupa ljudi iz kluba ubedila me je da bih morao da se kandidujem. U Partizanu trenutno ne cvetaju ruže i ne možemo da dozvolimo da se takva situacija održi. Ambijent u klubu je loš posle nekih događanja i, hteli da priznate ili ne, sve to utiče na ekipu i rezultate. Moraju da se upostave neka nova pravila – i zakonska i moralna“, rekao je Bogićević za portal Telegraf.rs početkom februara. U maju, kada se ponovo povela priča o preuzimanju kluba, dodao je da „ukoliko sadašnje rukovodstvo nastavi po istom sistemu, Partizan čeka sudbina Zvezde, ali sa mnogo gorim posledicama i ishodom“, kao i da će tražiti sazivanje vanredne skupštine. Za razliku od halabuke koja se podigla u februaru, indikativno je da najskoriji Bogićevićevi nastupi u javnosti, u kojima ponavlja odlučnost da preuzme Partizan, ovoga puta ne izazivaju reakciju iz kluba.

Uostalom, okolnosti idu Bogićeviću naruku: u poslednjih par meseci Partizan je tri puta izgubio od Crvene zvezde bez postignutog gola i oprostio se od trofeja u Kupu Srbije; 8. maja se u medijima pojavila vest da su klubu blokirani računi zbog duga većeg od 20 miliona dinara, a nedelju dana kasnije trener Avram Grant, neuspešni eksperiment uprave nakon otpuštanja Aleksandra Stanojevića, najavio je da će iskoristiti klauzulu u ugovoru i napustiti klub nakon 15. maja. Mediji prenose i navodnu nedavnu Đurićevu izjavu foto-reporterima: „Slikajte me, nećete imati priliku još dugo.“ Deluje da je Bogićević svakim danom sve bliži povratku u svoj bivši klub.

foto: aleksandar dimitrijević