Čovek iz senke

Iako je, za nešto više od pola godine, čak dva puta izgubio šansu da postane ministar odbrane državne zajednice Srbija i Crna Gora, Vukašin Maraš, aktuelni zamenik ministra, nije se, makar tako izgleda u javnosti, naročito zbog toga potresao. Prema nekim tumačenjima, razlog za izostanak insistiranja na izboru Maraša na ministarsku funkciju mogao bi biti njegov (ključni?) angažman u (poodmaklom?) procesu formiranja crnogorske vojske i moguće aspiracije na funkciju ministra vojnog sa sedištem u – Podgorici.

Po Ustavnoj povelji, naime, dve godine nakon formiranja Saveta ministara, ministri odbrane i inostranih poslova državne zajednice trebalo je da rotiraju funkcije sa svojim zamenicima. Drugi rođendan Saveta ministara bio je 17. marta ove godine, ali osim nekoliko novinskih napisa niko se ozbiljno nije bavio tako marginalnim temama kao što je slovo najvišeg akta državne zajednice – čak ni crnogorska Demokratska partija socijalista, čiji je Maraš važan i uticajan član.

Kada je nakon izbijanja afere zbog nabavke vojne opreme ministar Prvoslav Davinić primoran da podnese ostavku, bilo je podsećanja na jedan drugi član Ustavne povelje, prekršen još prilikom formiranja prvog (a možda i poslednjeg) Saveta ministara SCG: onog prema kome ministri odbrane i inostranih poslova ne mogu biti iz iste članice zajednice. Mediji, ali i pojedini političari, pre svega iz Crne Gore, zato su u jednom trenutku zaključili da će upravo Maraš (čije ime se takođe pominje u aferi „panciri“) postati Davinićev naslednik. Koalicioni partner DPS-a u crnogorskoj vladi, Socijaldemokratska partija, tvrdio je da će glasati za izbor novog ministra odbrane samo ako to bude Maraš. Agitovanju u prilog Marašu pri tom nimalo nije smetala činjenica da je upravo on, samo nekoliko dana ranije, tvrdio da Crna Gora neće prihvatiti zahtev G17 plus za smenu Davinića jer bi ona „mogla imati nesagledive posljedice na započeti proces reforme sistema odbrane i Vojske SCG“.

TRGOVINA I PREPREKE: Politička trgovina, međutim, otišla je u drugom pravcu: apetiti Crne Gore zadovoljeni su postavljenjem general-majora Ljubiše Jokića za načelnika Generalštaba, dok je, u trenutku nastajanja ovog teksta, još uvek samo kandidat za ministra odbrane Zoran Stanković, bivši načelnik Vojnomedicinske akademije u Beogradu.

Da stvar bude još zanimljivija, penzionisani general-major Stanković na kandidaturu je pristao uprkos neispunjavanju sopstvenog uslova da iza njega stanu sve političke snage u zemlji (ne podržavaju ga predsednik Srbije Boris Tadić i njegova Demokratska stranka, a ni radikali u početku nisu bili baš oduševljeni), ali i uprkos činjenici da će mu zamenik biti upravo čovek koji je, prema opštem uverenju, najzaslužniji za njegovu smenu sa prethodne funkcije – Vukašin Maraš.

Prema navodima medija, Maraš je insistirao na smeni Stankovića posle njegovih istupa u javnosti o farmako-mafiji, koja se bavi preprodajom lekova Vojsci. Ključni razlog bio je navodno blisko prijateljstvo Maraša i Radoslava Sekulića Laleta, vlasnika nekadašnje farmaceutske kuće Best farm, koja se danas zove Habit farm (neki čak tvrde i da su Maraš i Sekulić pobratimi). Stanković je upravo Sekulića imenovao kao jednog od pripadnika farmako-mafije, a poznate su bile i njihove razmene oštrih reči, koje su takođe tretirane kao argumet za tvrdnju o Sekuliću kao glavnom inicijatoru Stankovićeve smene.

Da li zbog istinitosti te teorije ili zbog svog konspirativnog imidža, građenog višegodišnjim radom u tajnim službama, Maraš se nije trudio da demantuje tvrdnje o uticaju na Stankovićevu smenu. Ipak, bilo je i slučajeva da nije ostajao nem kada bi se u medijima njegovo ime dovodilo u negativan kontest: kad god je do sada dovođen u vezu sa krivičnim delima, naime, Marašu nije bilo mrsko da javno brani svoju čast i interese.

INTERES ZA DEMOKRATIJU: Možda se, međutim, novi ministar i njegov zamenik i slože. Jer, osim zainteresovanosti za vojna pitanja, Maraš i Stanković imaju još jednu zajedničku osobinu: obojica se važnih i odgovornih poslova prihvataju uprkos činjenici da su uveliko ispunili uslove za odlazak u penziju.

Vukašin Maraš je, naime, rođen 5. februara 1938. godine u Podgorici, u porodici sa partizanskim i komunističkim „bekgraundom“. Završio je Pravni fakultet u Beogradu, a tokom studija šezdesetih godina je, prema nekim izvorima, imao nezapamćenu privilegiju za to vreme: nije morao da se prilagođava životu sa brojnim cimerima, jer mu je u Studentskom gradu na Novom Beogradu pripala – samica. Pojedine kolege ga se iz tog vremena sećaju kao angažovanog borca za očuvanje studentskog standarda, dok današnji politički oponenti, poput Želidraga Nikčevića, šefa poslaničke grupe crnogorske opozicione Srpske narodne stranke u Skupštini državne zajednice, tvrde da je Maraš „čovek koji odavno pokazuje veliki interes za demokratiju“.

„Još od studentskih dana – čim Maraš vidi nekog demokratu, on ga u stopu prati i o tome pravi bilješke“, tvrdi Nikčević.

Radni vek Maraš je započeo u beogradskoj policiji, a onda je prekomandovan u Savezni SUP, gde je, kako se navodi u malobrojnim novinskim tekstovima koji su pokušavali da osvetle lik i delo jednog od ključnih ljudi režima Mila Đukanovića, radio na kontraobaveštajnim zadacima. Na spisku njegovih, javnosti poznatih dužnosti iz tog vremena nalazi se i funkcija sekretara Komiteta Saveza komunista u organima i organizacijama federacije. Bio je, očigledno, uspešan na poslu, jer je, kada su posle Brionskog plenuma 1966. mnoge njegove tadašnje kolege zaradile prevremenu penziju, Maraš uspeo da „preživi“. Predsedništvo SFRJ odlikovalo ga je 1982. Ordenom bratstva i jedinstva sa srebrnim zracima za uspešan rad na dužnosti sekretara Komiteta SK-a.

SUSRET SA ĐUKANOVIĆEM: Potom je prešao u Auto-moto savez Jugoslavije i to na funkciju generalnog sekretara organizacije koja je uvek bila zanimljiva za vlast jer su se u njoj vretele velike količine novca. Prema nekim navodima, upravo to bi mogla biti glavna odskočna daska za njegovu današnju karijeru, jer je upravo u AMSJ-u upoznao Mila Đukanovića, tada premijera Crne Gore i predsednika Upravnog odbora te organizacije. Aćim Višnjić, tadašnji radikal Vojislava Šešelja, 1994. je optuživao Maraša i Đukanovića za „sumnjive rabote“ u AMSJ-u. Ipak, izveštaj deviznog inspektora koji je našao manjak od nekoliko miliona nemačkih maraka u AMSJ-u nikad nije doveden u vezu ni sa Đukanovićem ni sa Marašem – doduše, ni sa nekim drugim, jer je kontrola obustavljena i nikad nije dokazano ko je taj manjak napravio i šta se s novcem dogodilo.

Iz Auto-moto saveza Maraša je put odveo u Ministarstvo unutrašnjih poslova Crne Gore, na mesto glavnog inspektora Službe državne bezbednosti, a potom i na inspirativno mesto šefa tajne policije. Na tom mestu nasledio je Boška Bojovića, prijatelja i poverljivog čoveka Momira Bulatovića. Prema navodima dela štampe, očistivši Službu od Bojovićevih kadrova, u velikoj meri je onemogućio uticaj Miloševićeve policije i Kontraobaveštajne službe u Crnoj Gori. A opozicija je tvrdila da je Maraš od crnogorske policije u vreme Miloševićeve vladavine napravio crnogorsku vojsku od 25.000 policajaca.

To se, naravno, nikako nije svidelo Momiru Bulatoviću, koji je u više navrata tražio Maraševu smenu. Bulatović ga je, između ostalog, optuživao čak i da je išao u Pariz kako bi se sreo sa terorističkom grupom Pauk, koja je, prema navodima tadašnjeg saveznog ministra za informisanje Gorana Matića, planirala atentat na Miloševića i još koješta. „Bulatović uporno i bezuspešno pokušava da javno diskredituje crnogorsku policiju i njenog čelnika, u kojima vidi glavnu prepreku svom pohodu na Crnu Goru zbog čega će ostati na bunjištu svete crnogorske istorije“, uzvratio je Maraš, tada već sve više naklonjen ideji o crnogorskoj državnosti. Svoju naklonost ideji o samostalnosti možda je najjasnije demonstrirao u vreme napada NATO-a na SRJ, kada je ignorisao Miloševićev nalog o slanju pripadnika MUP-a Crne Gore na Kosovo. Ostalo je zapisano i da je zvanično odbio zahtev komandanta Druge armije, generala Milorada Obradovića, da se crnogorska policija stavi pod komandu Vojske Jugoslavije.

Ipak, ni ultraindependistički Liberalni savez Crne Gore nije bio oduševljen njegovim radom: „Aktivnost Službe je preusmjerena u nadzor i infiltraciju u opozicione političke stranke, obezbjeđivanje i učešće u švercu oružija, nafte i cigareta, zastrašivanje protivnika režima i poslove fizičkog obezbjeđenja porodica najviših funkcionera DPS-a. Treba reći i da rukopis, odnosno tehnologija smrti jednog broja profesionalno izvedenih ubistava u Crnoj Gori, ukazuje na mogući komplot mafije i sveprisutne tajne policije“, navodi se u jednom od saopštenja LS-a adresiranom upravo na Maraševo ime. Čitava policija se, prema oceni LS-a, u Maraševo vreme „pretvorila u političku policiju, svaki njen zadatak je dobijao izrazito političku dimenziju, dok je kriminal gonjen samo kada to od policije izričito zatraži ili na to pristane politički vrh, odnosno povjerenik toga vrha u liku svemoćnog načelnika SDB-a“.

Vladajuća koalicija Crne Gore, međutim, nije imala primedaba na rad svog člana, pa je sa funkcije šefa Službe državne bezbednosti Maraš „prekomandovan“ na mesto ministra unutrašnjih poslova. Ta, nešto „javnija“ funkcija, međutim, nije ga oslobodila već pomenutog duboko konspirativnog imidža: čak i kada je prešao na funkciju zamenika ministra odbrane državne zajednice, za obaveštene je ipak ostao pre svega sinonim za netransparentno organizovanje Crne Gore tokom ne baš blistavih devedesetih godina prošlog veka.

ŠTA SMO IMALI: Podvlačeći crtu pod njegov dotadašnji rad, u vreme kad je, posle funkcije ministra policije a potom i savetnika predsednika Đukanovića za nacionalnu bezbednost, prelazio na aktuelnu saveznu funkciju, mediji su na prvo mesto stavili listu nerazjašnjenih ubistava službenika MUP-a koja su se desila u vreme njegovog šefovanja policijom. Reč je o Goranu Žugiću, savetiku za nacionalnu bezbednost tada predsednika Crne Gore Mila Đukanovića (pred kojim su se, prema navodima medija, „nesumnjivo, nogavice tresle ne samo ministru unutrašnjih poslova Vukašinu Marašu nego i svim ostalim crnogorskim funkcionerima, poslanicima i ministrima“), Darku Raspopoviću Belom (visokom funkcioneru Državne bezbednosti, načelniku jedne od vodećih uprava u tom resoru i jednom od najpoverljivijih ljudi u crnogorskoj policiji), Samiru Usenagiću (policija je, doduše, ustanovila da je Đukanovićevom režimu odanog policijskog službenika ubio Željko Bulatović, takođe zaposlen u MUP-u, ali policija pod Maraševom komandom nije uspela da ga smesti iza rešetaka) i Milanu Rajkoviću (biznismenu, koji je usred Beograda izrešetan sa službenom legitimacijom i značkom crnogorske policije u džepu). Bivši šef crnogorske misije u Vašingtonu i bivši Đukanovićev prijatelj Ratko Knežević pominjao je dvojicu sa tog spiska – Žugića i Raspopovića, ali i Vanju Bokana, Baju Sekulića i Ratka Đokića, kao „odmetnike mafijaške hobotnice“ koja je kontrolisala šverc duvana. Knežević je u intervjuima optuživao Đukanovića i Maraša da odlično znaju ko je ubio tu petoricu.

Nisu to, međutim, bile jedine neprijatnosti za Maraša koje potiču iz perioda šefovanja crnogorskom policijom: istražni sudija iz Ankone u jesen 2003. optužio je Maraša i njegovog zamenika Slobodana Milića za umešanost u šverc vojnih vozila iz Italije u Crnu Goru 2000. godine, ali je sud te optužbe odbacio.

PA JOŠ: Optužbe su stizale (a stižu i dalje) i od prijatelja i branilaca porodice Duška Jovanovića, glavnog urednika opzicionog dnevnika „Dan“, koja tvrdi da, još 2000. godine, Maraš nije preduzeo sve mere kako bi otkrio napadače koji su pretukli Jovanovića, u vreme dok je bio poslanik Socijalističke narodne partije u crnogorskom parlamentu, i tako pružio zaštitu novinaru koji je, četiri godine kasnije, ubijen. Jovanović je, prema rečima njegovih prijatelja, sumnjao da iza napada na njega stoji SDB, odnosno jedinica za specijalne namene MUP-a Crne Gore. Advokati porodice Duška Jovanovića od Maraša zahtevaju i odgovor na pitanje ko je naoružao Damira Mandića, optuženog za ubistvo glavnog urednika „Dana“, a sve zbog sumnje da je Mandić bio pripadnik rezervnog sastava policije.

Maraševo ime nedavno je dovedeno u vezu i sa aferom nabavke vojne opreme, a on je sve optužbe demantovao, tražeći da se slučaj ispita do najsitnijih detalja. Jedan od osumnjičenih, general Milun Kokanović, podizao je, pa zatim povukao krivičnu prijavu protiv Maraša, a uprkos sve češćim ocenama da će i ta afera, usled političke nagodbe, biti gurnuta pod tepih, ministar finansija Srbije Mlađan Dinkić i dalje najavljuje podizanje krivičnih prijava protiv umešanih, ne navodeći, međutim, ceo spisak imena.

Maraševo ime, međutim, nije pomenuo Blagoje Grahovac, savetnik predsednika crnogorskog parlamenta Ranka Krivokapića, kada je nedavno ocenio da što pre „treba obelodaniti konkretna rešenja o formiranju crnogorske vojske“. Apel Grahovca, koji tvrdi da ga je prethodno predsednik SCG Svetozar Marović smenio sa dužnosti svog savetnika za bezbednost „pod pritiskom Filipa Vujanovića, Vukašina Maraša, Borisa Tadića i Branka Krge“, pojedini poznavaoci protumačili su upravo kao dokaz za tvrdnje da je u kabinetu crnogorskog premijera Mila Đukanovića, bez znanja Grahovca koji je važio kao idejni tvorac projekta crnogorske vojske, već pripremljen predlog formiranja ministarstva odbrane Crne Gore. I da je jedan od njegovih glavnih kreatora upravo – Vukašin Maraš.