Ako se uzme u obzir brzina kojom radi metla u Demokratskoj stranci, lako bi moglo da se dogodi da već u trenutku izlaska ovog broja „Vremena“ ta stranka bude siromašnija za dva zvučna imena. Najavljeno je, naime, da će se tokom ove sedmice Dušan Petrović i Vuk Jeremić naći pred Izvršnim odborom DS-a gde će imati priliku da brane pravo da zadrže mandate u Skupštini i članstvo u stranci. Prethodno je protiv njih pokrenut disciplinski postupak, jer su odbili da poslušaju naredbu o vraćanju mandata. Šta će oni reći u svoju odbranu, za sada je u domenu spekulacija, posebno kada je Jeremić u pitanju. Bivši potpredsednik stranke Dušan Petrović ranije je obećao da neće napuštati „kuću koju je gradio“, a u medijima je započeo oštru borbu protiv navodnog samovlašća Dragana Đilasa.
Kakva god da bude i kako god da se završi, ta borba će gotovo sigurno biti jedan od zanimljivijih političkih događaja ove sezone. Ako ni zbog čega drugog, ono makar zbog toga što će šira javnost konačno malo bolje upoznati političara kojeg gleda godinama, a koji joj je suštinski potpuno nepoznat. Već i do sada, u uvodnom delu velikog sukoba na liniji Petrović–Đilas, postalo je jasno da je u pitanju čovek čija je stranačka i vanstranačka moć bila obrnuto proporcionalna njegovoj popularnosti.
KO JE, KAKAV JE: Dušan Petrović rođen je 1966. godine u Šapcu, gde je pohađao osnovnu školu i gimnaziju. Završio je Pravni fakultet u Beogradu i ušao u politiku – član DS-a postaje 1992, da bi četiri godine kasnije bio izabran za predsednika Opštinskog odbora stranke u Šapcu. Ipak, sve do 2000. profesionalno će se baviti samo advokaturom. Tada, međutim, počinje njegov munjeviti uspon ka vrhu stranke i, kažu upućeni, sve većoj moći i uticaju. Član Predsedništva stranke postao je 2000; četiri godine kasnije zauzeo je potpredsedničku, a zatim i funkciju zamenika predsednika stranke. Istovremeno, 2003. godine, postao je narodni poslanik, potom i šef poslaničkog kluba DS-a. U vladi Vojislava Koštunice, u periodu od 2007. do 2008, bio je ministar pravde, a od rekonstrukcije vlade Mirka Cvetkovića 2011. ministar poljoprivrede i trgovine.
Na pitanje šta je Petrović uradio za svog vakta u dve vlade, skoro je nemoguće odgovoriti. Obe funkcije zauzimao je suviše kratko da bi mogao išta kapitalno da uništi ili da uspešno revitalizuje. Istovremeno, međutim, Petrović je i u vreme kada se nalazio na ministarskim pozicijama i kada je bio van vlade, važio za čoveka iz senke – dovoljno moćnog da donosi čak i sudbinski važne odluke. U portretu objavljenom 2011. u listu „Blic“, citiraju se neimenovani izvori koji navode da je „sposoban izvršilac specijalnih zadataka i da mu je zahvaljujući tome poverena uloga političkog moćnika koji odlučuje o rasporedu partijske garniture“. Ili, mnogo konkretnije: „On distribuira i mahom donosi odluke ko će od članova DS-a dospeti na koju funkciju u javnim preduzećima.“
Prvi konkretni glasovi o navodnoj moći koju je Petrović imao, došli su tek posle izbijanja sukoba sa Draganom Đilasom i to od Đilasa lično. U emisiji „Kažiprst“ na TV B92 on je početkom ove godine rekao da je „veliki broj odluka koje je premijer Cvetković donosio“ bio „skopčan“ upravo sa Petrovićem.
Ovaj je tu tezu odmah demantovao, konstatujući kako Đilas sopstvene greške prikriva iznošenjem „besmislenih tvrdnji“. Znatno smirenije, u intervjuu za „Večernje novosti“, objasnio je da se o njemu šire mnoge neistine: „Što se tiče tvrdnje kako Mirko Cvetković nije vodio vladu, nego je čekao moje odobrenje za sve – to je potpuna neistina. Ali, to je samo jedna od mnogih neistina koje su iznesene o meni, od toga da sam vlasnik ne znam koliko kompanija, da sam veoma bogat čovek, da sam postavljao i smenjivao ministre… Ništa od svega toga nije tačno.“
Kome i čemu verovati u ovoj priči? Imajući u vidu da niko od aktera, imenovanih i neimenovanih, ne iznosi nikakve dokaze u prilog svojim tezama – nikome. S jedne strane, privlačna je verzija u kojoj tihi, skoro nevidljivi čovek, upravlja isto tako tihim i nevidljivim premijerom i njegovim odlukama. Petrović se čak i uklapa u profil nekoga ko bi imao takvu ulogu: stara je narodna mudrost da su obično najopasniji oni koji „nit smrde, nit mirišu“, a staro pravilo ovdašnje političke scene da su najmoćniji upravo oni o kojima niko ništa ne zna. S druge strane, deluje pomalo čudno da su zvučna imena demokrata dozvolila da ih Petrović vodi direktno u propast, a da oni o tome i ne zucnu. No, pošto su iste te demokrate sebi dozvolile i mnogo drugih, skoro neverovatnih grešaka, moglo bi se poverovati i u takav scenario.
GRESI: Sasvim u skladu s imidžom neupadljivog političara, Dušan Petrović nikada nije izgovorio nijednu istorijsku rečenicu: svako ko se ikada bavio njegovim likom i delom, ističe da se njemu nikada nije omaklo da kaže ništa vredno pamćenja, ali i ništa što bi ušlo u kategoriju budalaština. Isto tako prosečni, reklo bi se nezanimljivi, donedavno su bili i tračevi o njemu: tu i tamo govorilo se o firmama i nekretninama koje je navodno stekao, ali to nije bilo „ni prineti“ bogatstvu koje dokazano poseduju neke njegove partijske kolege. Situacija se drastično promenila posle promene vlasti, kada Petrović postaje jedna od omiljenih tema tabloida. Najpre je iz naftalina izvučena priča o famoznoj reformi sudstva koju je – kako drugačije nego „iz senke“ – režirao baš bivši potpredsednik DS-a. Odmah potom krenula su šuškanja o pogrešnim potezima i nenamenskom trošenju budžetskih sredstava u Ministarstvu poljoprivrede, ali se čitava stvar na šuškanju i završila: u oblasti u kojoj tradicionalno vlada haos, teško je upreti prst u ovu ili onu grešku ili postupke ovog ili onog ministra.
Ispostaviće se da je afera „Agrobanka“ zapravo i najsočnija u kojoj se pominje Dušan Petrović.
Nakon što se pomenuta afera već dobrano zahuktala, krajem septembra 2012, „Kurir“ je objavio pismo koje je Petroviću poslao nekadašnji predsednik Izvršnog odbora banke Dušan Antonić, inače jedan od osumnjičenih za zloupotrebe. U ovom pismu, on detaljno obaveštava Petrovića o nenaplaćenim potraživanjima, stanju tri predmeta po tužbama i ugovorima te banke. Ovaj put, baš kao i nekoliko meseci unazad, Petrović demantuje bilo kakvu umešanost u tu aferu, napominjući da „nikada nije učestvovao u donošenju bilo kakvih poslovnih odluka Agrobanke“. U međuvremenu, on ipak potvrđuje autentičnost Antonićevog pisma i iznosi nešto što više govori o stanju hiperpolitizovanog i do koske korumpiranog društva nego o konkretnim akterima konkretne priče. U odgovoru „Kuriru“, Petrović ističe kako se sa Antonićem svojevremeno susreo „na njegov zahtev“ i kako je pomenuto pismo posvećeno „kreditima koje je Agrobanka odobravala u drugoj polovini prošlog veka“. Navodno, Antonić je od njega tražio pomoć: „… Tada je rekao da je svoje mišljenje izneo nadležnim organima izvršne i monetarne vlasti, ali da ne nailazi, po njegovom mišljenju, na odgovarajuće razumevanje. Sastanak je tražio da bi izrazio zabrinutost zbog ogromnog broja građana i firmi koji su vezani za banku. Pošto je Demokratska stranka bila najveća stranka u parlamentarnoj većini, a ja sam bio zamenik predsednika stranke, našao je za shodno da me o ovome obavesti.“
PAD: Izborni poraz demokrata istovremeno je značio i skori pad Dušana Petrovića. Pre svega, kao čovek zadužen za „pozadinske operacije“, on je u stranci smatran za jednog od najvećih krivaca za majski debakl. Trebalo bi istaći i da je jedan od retkih koji je otvoreno prihvatio odgovornost za to – u oktobru 2012. ocenio je da on i Dragan Đilas, nosioci funkcije potpredsednika i zamenika predsednika DS-a u trenutku izbora, nisu dobro obavili svoj posao. Ali, pošto u stranačkom vrhu i dalje sede neki koji su bar isto toliko odgovorni, jasno je da taj detalj nije presudan za dalji tok priče.
Prema zvaničnoj verziji, onoj koju niko ne uzima za ozbiljno, glavni Petrovićev greh jeste to što ne želi da se odrekne poslaničkog mandata, što je bila naredba Dragana Đilasa svim ministrima DS-a u bivšoj vladi. Jasno je, međutim, da su poslednji događaji nešto što se u redovima demokrata odavno „kuva“, odnosno rezultat dugogodišnjeg animoziteta između Petrovića s jedne i Đilasa, Bojana Pajtića i ostalih viđenijih demokrata s druge strane. U tom smislu, dovoljno je podsetiti se činjenice da je tokom unutarstranačkih pregrupisavanja pre izbora Dragana Đilasa za predsednika, Petrović bio jedan od retkih koji je otvoreno i do kraja bio na strani Borisa Tadića.
Cenu navodne moći koju je nekada imao i loših odnosa sa sve jačim Đilasovim blokom, bivši potpredsednik platio je još pre stranačkih izbora. U avgustu 2012. Izvršni odbor DS-a raspustio je Gradski odbor u Sremskoj Mitrovici, što je protumačeno kao jasan znak početka Petrovićevog pada. Prema rečima sagovornika lista „Danas“, to je bio poslednji preostali odbor na teritoriji Vojvodine koji je bio pod Petrovićevom kontrolom, a predlog za njegovo raspuštanje stigao je iz Pokrajinskog odbora, tj. od Bojana Pajtića.
Za sada, čini se da Dušan Petrović ubedljivo gubi u borbi s aktuelnim vrhom demokrata. Uprkos njegovim konstantnim apelima za spas DS-a i upozorenjima na štetočinsko delovanje Dragana Đilasa, ni iz jedne stranačke strukture nije stigao čak ni glasić makar načelne podrške (bar ne javno). Stručna javnost više i ne razmatra mogućnost njegovog ostanka u stranci, te se iznose samo teze o tome da li će formirati sopstvenu partiju ili poslanički klub. Počasni predsednik stranke Boris Tadić, kojem je Petrović bio jedan od najbližih saradnika, ostaje pri odluci da se ne bavi dnevnopolitičkim problemima i uzdržava se od bilo kakvih komentara.
Sve u svemu, čini se da će bivši potpredsednik i zamenik predsednika stranke, bivši ministar, bivši „čovek iz senke“ morati da traži neko novo mesto pod suncem. Uz iskustvo kakvo je stekao u redovima DS-a, reklo bi se da mu je uspeh zagarantovan. Isto se odnosi i na stranku – uprkos tome što se ne nalazi u zavidnoj poziciji, jasno je da će preživeti i bez Petrovića, i bez Jeremića, kao što bi preživela i bez Đilasa.
