Čerčil i De Gol u raljama građanske mantije

Kako god da se završi komešanje među „drugosrbijancima“ izazvano beskompromisnom odbranom lika i dela Ivice Dačića iz pera fragilne, ali nepokolebljive Vesne Pešić, bivše predsednice Političkog saveta LDP-a i liderke Građanskog saveza Srbije, jedno je sigurno: dojučerašnja perjanica „građanskih mantija“ kako sama pogrdno naziva „građansku Srbiju“ koja „bez ispaljenog metka“ pušta da „na đubrište istorije ode neko ko je seo iskreno da razgovara sa Albancima s namerom da realne mogućnosti stavi na sto, kako bi do dogovora stvarno i došlo“ – preko noći je postala najcitiraniji autor među Dačićevim socijalistima. Jer, nije šala na današnju skupoću imati Vesnu Pešić u prvoj liniji odbrane. To se baš i nije dopalo nekim drugim autorima na sajtu „Peščanik“ na kojem je i objavljen njen tekst „Karantin i duboko ćutanje“ pa se razvilo nešto kao polemika, ili kako reče Svetlana Lukić, tekst je „izazvao veliko interesovanje“.

Valjalo bi, da ne bude zabune, prvo citirati šta je Vesna Pešić, koja je već u javnost izlazila s podrškom Dačić–Vučićevoj vladi, ovog puta napisala: „Dačić ne samo što je seo da razgovara sa Tačijem ciljajući na rešenja već je i patrijarhu poručio da nam Kosovo neće biti vraćeno ako ne uđemo u EU, a ‘braniocima Ustava’ da uzmu Ustav pod mišku pa da se prošetaju Kosovom ako mogu. Kap koja je prelila čašu i reč koja je premijeru Dačiću potpisala smrtnu presudu, bila je stolica u UN. (…) Takve, koji bi da nam promene kod, koji bi da nas odvrate od čvrstih uverenja i otvore nas ka životu i rezultatima, e takve davimo kao mačiće.“

A onda su čoveka „koji bi da nam promeni kod“ piše Pešić poredeći ga s Čerčilom i De Golom, rešili da „odstrele“. Prvo tako što su ga „proglasili alkoholičarem“, pa „mafijašem“ i „kriminalcem“ posle curenja obaveštajnih informacija o susretima Dačićevim sa optuženim za šverc skoro dve tone kokaina. V. Pešić tačno zapaža, informacije su stare pet godina i još se nije utvrdilo ko ih je pustio baš sad i zašto. Elem, sociološkinja je ubeđena da iza „potapanja Dačića“ kojem su se pridružili svi, od Dačićevih koalicionih partnera, preko cele opozicije, do udbaških struktura i svih medija (a svojim ćutanjem ga podržava i tzv. građanska Srbija), stoji jedan jedini razlog – „Kosovo ponovo ide u karantin“, kako ona to slikovito opisuje. „Sada svi, apsolutno svi, traže nove izbore i ostavku premijera Dačića. Pritom se prikriva da je reč o Kosovu“, uverena je dr Pešić. Potom se ona osvrće i na „ćutanje“ građanske Srbije koju je kako kaže sramota da brani Dačića: „Nije dozvoljeno odstupiti od svojih uverenja ko je tu ko, čak i ako ta uverenja više nisu plod kritike i razmišljanja o bilo čemu, nego okoštala uobraženost u kojoj postoji samo ono znanje unapred. Govoriti da neko hoće nešto korisno da uradi, a nije iz našeg tabora, i nije objasnio kako se promenio, nije dozvoljeno.“

U međuvremenu, ispostavilo se da Ivica Dačić ima još premijerskih dana do „đubrišta istorije“, jer sve je bilo samo još jedna afera iz serijala o disciplinovanju političkih konkurenata. Što ne znači da će Dačić u odnosu na Vučića ikada više moći da povrati poziciju koju je imao pre dovođenja u vezu sa narko-kartelom. Ipak, zašto se građanska Srbija kao deo društveno-političke scene u Srbiji oseća p(r)ozvanom da se odredi prema novoj vlasti, i apsolutno je prihvati ili odbaci? Da li zbog „bezrezervne podrške“ koju ima u Berlinu, Vašingtonu i kojegde već, novoj vlasti treba, što reče Nenad Prokić, „pravovremena podrška“ onih koji su se kao nekakav deo „intelektualne elite“ ogradili od prethodne demokratske vlasti uz koju su na ovaj ili onaj način bili više od jedne decenije? I odlučili da je „kazne“ belim listićima? Ili je samo DS-u i LDP-u neophodna podrška „belih listića“? Kome su potrebna poređenja sa Đinđićem, De Golom, Čerčilom i na kraju i najvažnije šta Vesna Pešić poručuje Dačiću, a šta Srbiji?

VANINSTITUCIONALNI LIDERI: Iskustvo nam je dosad pokazalo da kada smo god prizivali političke velikane prošlosti, to je značilo da nam institucije ne rade, zakoni se ne poštuju, ne postoji sistem koji će da kontroliše ono što vlast radi, pa se tako lako rode autokrate koje nas namah podsete na nekog velikana prošlosti.

Danas je postalo normalno da se zakoni ne poštuju, i da institucije ne funkcionišu. Jer kako bi se mogla drugačije opisati hapšenja koja se prvo najavljuju u medijima, a informacije se dobijaju iz policije ili vrha neke stranke? Dakle, ovde prvo neko bude linčovan pa se utvrđuje krivica, tako je bilo i u slučaju Miškovića, ali i u slučaju Dačića. Socijalisti i Vesna Pešić su u pravu kada kažu da se vodi hajka protiv Dačića, a krivica nije utvrđena, ali i socijalisti i Vesna Pešić su ćutali kada je to rađeno Miškoviću, Duliću, Đilasu i ostalima. Kad je došao red na Dačića, onda je to postala „udbaška zavera“ protiv „srpskog De Gola“, koji je odlučio da reši kosovsko pitanje i uđe s Tačijem u pregovore. Borba protiv korupcije se svodi na političke i medijske akcije, tj. vaninstitucionalne metode… Slično je i kada je reč o pitanju svih pitanja – Kosovu. Ivica Dačić, u stvari, može da u Briselu dogovori šta hoće sa Tačijem, na kraju da pomene i stolicu u UN-u i neće odgovarati za to u Srbiji bez obzira na to što je reč o direktnom kršenju – takvog kakav je – Ustava. Ustav iz 2006. je štaviše donet u saradnji „stare“ i „nove“ elite, koje su se povremeno konsolidovale i sarađivale, kako reče za „Vreme“ Vesna Rakić-Vodinelić, profesorka prava: „Verujem da su okolnosti pod kojima je taj Ustav donesen, neotklonjena sumnja ne samo u njegovu legitimnost već i u legalnost, bitno uticale na to da se više nijednoj političkoj stranci ne veruje bezrezervno i da podrška javnosti, koja ne pripada političkim elitama, treba da zavisi od procene ispravnosti određenog poteza, a ne samo od toga ko je taj potez preduzeo.“

Stoga ne treba Ivica Dačić da nam „promeni kod“ pa da shvatimo da se sa Ustavom pod miškom Kosovom zaista ne može šetati. Podsećanjem na tu rečenicu Vesna Pešić podstrekuje Dačića na vaninstitucionalno delovanje, umesto da ga kao građanka i intelektualac podseti da bi, u tom slučaju „povinovanja realnoj politici“ bilo primerenije da se Ustav promeni. Bar sada bi imali dvotrećinsku većinu u Skupštini. Ali zna i gospođa Pešić kao što zna i Dačić da vladajuća koalicija baš i nije spremna da preuzme odgovornost i pokrene promenu Ustava u skupštini iako bi im se u tome bez sumnje priključile i opozicione stranke u Skupštini (izuzev DSS-a). Jer za ukidanje preambule bio bi im potreban i referendum, a veliko je pitanje kako bi se to završilo. Ukratko, besmisleno je ovde govoriti o „iskrenim“ evrointegracijskim namerama ovdašnje vlasti koja na „realnim osnovama“ želi da reši pitanje Kosova. Pre će biti da je posredi nastavak politike „odgovor na pritisak“, koju smo dosad gledali u kombinaciji sa politikom nezameranja biračkom telu koje ih je dovelo na vlast.

NEVINOST BEZ ZAŠTITE: U kratkom razgovoru za „Vreme“ Vesna Pešić kaže da se sad vidi da je bila u pravu jer se ispostavilo da je sve u vezi sa aferom koja je natovarena Dačiću – nameštaljka i upućuje nas na „pismo Miše Banane“ o kojem pišu „Večernje novosti“. Naime, tamo stoji da je Banana nevin, da mu je sve s kokainom „namestio Fric“, i da će Bananino pismo da stigne na sedam najvažnijih adresa u državi. Vučić se već oglasio da njemu pismo nije stiglo, te da Banana izgleda nema njegovu adresu. No to je već za hroniku, i prevazilazi mogućnosti ovog teksta. Ali, zaključak bi iz Bananinog pisma trebalo da bude sledeći: Ako je Banani kokainsku aferu namestio Fric, što nas treba da je briga šta je Ivica Dačić pričao sa Bananom? Nevin Banana, nevin i premijer. Tačka.

Nenad Prokić, još jedan bivši LDP-ovac koji je pre nekoliko meseci pozvao „građansku Srbiju“ da podrži Dačić-Vučićevu vladu i poredio je sa Đinđićevom, pak reče da u ovom trenutku Srbija može da čeka ili da se opoštene petooktobarci, u šta on lično više ne veruje, ili da „pružimo konkretnu podršku aktuelnoj vladi za konkretne poteze“ ili da „ne radimo ništa nego da čekamo da se formira neka treća politička opcija“. Prokić za „Vreme“ dalje kaže: „Čekanje u Srbiji ne dolazi u obzir nikako, a ja sam za opciju davanja konkretne podrške za konkretne poteze. I to je, u stvari, ona priča u kojoj se svako društvo i svaki pojedinac društvene grupe menja onoliko koliko se menja najfiniji deo tog društva. Mi moramo pružiti šansu ‘prvoj Srbiji’ i tada će tek Srbija biti promenjena. A to uljuljkivanje u kuli od slonovače koje je praktikovala građanska opcija i podržavala delom ljude koji su od krađe napravili genocid više ne može da opstane. „Bivši LDP-ovac kaže da u tekstu Vesne Pešić ima preterivanja kad se Dačić poredi sa Čerčilom: „Ja mislim da mogu da se porede jedino po stomacima. Hoću da kažem da su to pesničke figure i preterivanja kojima nije vreme.“ Ali u načelu podržava stav da su poslednja afera i prizivanje izbora iz samog državnog vrha skopčani sa pokušajem da se odloži rešavanje kosovskog pitanja: „Dačić će sigurno biti žrtva tog posla koji će da obavi, ali će ostati da je Srbija taj problem, glavni deo tog problema koji nas očekuje pre ulaska u EU, rešila sa Dačićem, a ne sa Tadićem, ne sa Koštunicom.“

Za poslanika LDP-a u Skupštini Srbije Miljenka Deretu politika koja pretenduje da se u nju ima poverenja ne može da se zasniva na amnestiranju nekoga za koga postoje informacije da ima veze sa kriminalnim podzemljem zato što na drugoj strani radi nešto što je „korisno za Srbiju“. Dereta za „Vreme“ pojašnjava: „Pritom, svako poređenje vladajuće politike danas sa Đinđićevom uvredljivo je po Đinđića. To je deo stalnog obračuna sa 5. oktobrom i početkom pravih reformi. Neprimereno je porediti ono što je radio Đinđić za Srbiju sa onim što danas rade glavni akteri vladajuće koalicije. Današnja vladajuća politika čiji su temelji borba protiv korupcije i rešavanje kosovskog pitanja, vodi se pod pritiskom EU i pod pritiskom bede, tj. finansijskog kraha u kojem se Srbija nalazi. Poređenje Dačića sa De Golom i Čerčilom uvredljivo je po inteligenciju. To je pokušaj ne toliko da se podrži vladajuća politika koliko pokušaj da se onemogući da se nešto konkretno uradi na onome što bi trebalo da bude platforma građanske Srbije.“

Osvrćući se na kritike prizivanja novih izbora, on podseća da svaka opozicija uvek traži izbore pa je „smešno kako danas neko ko je bio godinama u opoziciji to ne razume i izbore tumači kao zaveru“ i odbacuje kao mogućnost zbog nekakvog „višeg cilja“.

Cilj LDP-a, koji je po poslednjim istraživanjima po rejtingu tu negde oko cenzusa, jeste da ojača građansku Srbiju, kako reče Dereta. Da to bude značajan glas koji ima uticaj na ono što su politička zbivanja u Srbiji: „Danas, rasparčavanjem i politikantstvom, čini mi se da se svesno radi na onemogućavanju da se takav front uspostavi. To su ove podele, izlaženje iz stranaka ljudi koji navodno nisu zadovoljni ovim ili onim… i ne propuštanje prilike da se obračunaju s građanskim delom političkog spektra podržavajući vladajuću politiku. A koji su pravi motivi? Vreme će ih pokazati.“

AFERA ŠARIĆ POSTOJI: I Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava, veruje da je poređenje Dačića sa Đinđićem – neprikladno, kao i poređenje medijske hajke na Đinđića i ove na Dačića: „Nije to ista hajka i ne može se porediti. Afera Šarić postoji, ona je nešto što će uzdrmati Srbiju ako se otvori do kraja. Dakle, nije pitanje da li afera postoji, nego zašto se u ovom momentu otvara i ko je otvara. Tačno je da izbori znače gubljenje datuma i odlaganje kosovskog pitanja. Mediji su u rukama sadašnje vlasti, a ovu vlast ne mogu da ruše ni civilni sektor ni opozicija: DS i LDP. Vlast samu sebe može da sruši. Unutar same koalicije stoji vrlo jak antievropski blok koji je protiv rešavanja problema Kosova. Ali, realnost Srbije je takva da je njima imperativ da sarađuju sa EU, zato što nema ko drugi da im pomogne, Srbija je pred kolapsom. Ne mogu da sudim o Dačiću jer nemam dovoljno informacija. Svako ima pravo na mišljenje, ali je za mene iznenađenje da mu se daje bezuslovna podrška. On ima političke sposobnosti, a kakav je njegov moral i bekgraund pokazaće istraga.“

Vesna Rakić-Vodinelić, profesorka Pravnog fakulteta Union i jedna od zagovornica „belih listića“ na prošlim izborima, u razgovoru za „Vreme“ kaže da je njeno sećanje na uloge Ivice Dačića i Aleksandra Vučića u prošlosti još uvek jako, a pamćenje sramnih detalja njihovih biografija, još uvek dobro. I teško joj je da poveruje da su prošli unutrašnju katarzu. Ali, veruje da su obojica dovoljno politički pragmatični da shvataju šta moraju da urade da bi ispunili očekivanja međunarodne zajednice, naročito EU, da je ispunjavanje tih očekivanja uslov njihovog dužeg održavanja na političkoj sceni Srbije, koja će bez ekonomske podrške postati neodrživa zajednica i da dobro umeju da reklamiraju svoje sadašnje „resore“: „Ne spadam među one koji smatraju da ih treba podržati bez rezerve, ali verujem da neki njihovi potezi zaslužuju pohvalu. Kad je o Dačiću reč, način na koji vodi kosovske pregovore i uviđanje da Ustav zapravo ne može da ima onu ulogu u tim pregovorima, koja mu je pripisivana kad je donesen, po mom uverenju je realističan pristup koji treba prihvatiti. Ali, to ga ne čini državnikom, jer na drugoj strani, kao premijer i kao ministar policije nije učinio ništa da promeni mučnu atmosferu praćenja, trgovine obaveštajnim saznanjima, omalovažavanja građanskih i političkih prava – sve ono što do gađenja podseća na Miloševićeva vremena. Isto važi i za Vučića, s tim što on za sada vodi samo represivne akcije protiv organizovanog kriminala, zanemarujući do izvesne mere nadležnost pravosudnih organa, dok drugi, u okviru iste vlasti (na primer Skupština) donose zakone koji ne preveniraju korupciju.“

O poslednjoj aferi i njenim posledicama prof. dr Rakić-Vodinelić kaže: „Da Dačić mora da bude pitan i saslušan o svemu što mu se prebacuje, uverena sam – mora. Da li ga njegovi odgovori mogu eliminisati iz političkog života – mogu. A, da li se pregovori radi mirnog rešenja kosovskog pitanja moraju nastaviti – moraju. Da li mora da ih vodi Dačić – ne mora. Može i Ružić, na primer, ako ga postave na određeno mesto. Zato verujem da je sva ova galama samo deo arsenala‚ vođenje politike obaveštajnim sredstvima, o kojima se ništa pouzdano ne zna, a diže se buka, koja daje povoda javnosti da stvara sopstvene verzije, bez dovoljnog osnova. Ono što smo dopustili, naročito mediji (a nije trebalo) jeste da se tzv. građanska Srbija posmatra kao deo društva u kojem ima najviše sporova oko ovakve ili onakve podrške, pa joj se pripisuje sve – od revizionizma do doslednog protivljenja svemu što nosi nova vlast. A, ona na kosovsku i korupcionašku prošlost i sadašnjost je imala i ima manje uticaja nego bilo koja druga politička snaga u ovom društvu. Na neki način, stavljanje u fokus ovog ‚sukoba na ljevici’ jeste jedna od podlosti sveg onog mulja koji je i danas matrica vršenja vlasti i vođenja poslova u Srbiji. U koji spadaju i mediji – neki naročito.“

Vremena iz epohe Miloševića kada je cela građanska Srbija disala jednim plućima su – iza nas. Danas je neuporedivo više i različitih interesa i pogleda na perspektivu Srbije i način kako je realizovati.

…Vinston Čerčil upoređen sa…

…Ivicom Dačićem foto: aleksandar anđić