Nedeljnik i portal "Vranjske" više ne postoje. Poreska i druge inspekcije nedeljama borave u redakciji, a kompanija koja izdaje nedeljnik mora u stečaj. Direktor i glavni urednik Vukašin Obradović počeo je štrajk glađu. "Vranjske" izlaze već 23 godine. Do sada je odštampano 1069 brojeva
U ponedeljak 18. septembra brzinom svetlosti protutnjala je vest da se nedeljnik „Vranjske“ gasi posle 23 godine postojanja. U utorak ujutru, direktor i glavni i odgovorni urednik ovog lista Vukašin Obradović počeo je štrajk glađu. Naš kolega, prijatelj, donedavni predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, zatvorio se u prostorijama redakcije „Vranjskih“, isključio mobilni telefon i odbijao da pusti unutra bilo koga ko bi pokušao da ga odgovori od štrajka glađu.
foto: dragan antonić / fonet
Vukašin Obradović nije čovek sklon dramatičnim i ishitrenim potezima. Naprotiv, odmerenost, smirenost i pragmatičan pristup problemima njegove su glavne vrline. Utoliko je vest o njegovom štrajku glađu preplašila i zabrinula sve kolege i saborce koji ga poznaju. Godine života pod stresom, pritiskom i u besparici ostavljaju posledice na zdravlje. To je cena koju novinari, makar oni koji se trude da ostanu nezavisni i neokaljani, kad-tad plate. Vukašin je svoju borbu već platio zdravljem i štrajk glađu je poslednja stvar koja mu treba. U noći između utorka i srede hitno je prebačen u bolnicu.
Predsednik NUNS-a Slaviša Lekić uspeo je da nagovori Obradovića da razgovaraju, i u trenutku pisanja ovog teksta ubeđuje ga da prekine štrajk glađu. Sa njima dvojicom su i druge kolege i predstavnici novinarskih udruženja iz celog regiona. Do srede ujutru, dan pre nego što ovaj broj „Vremena“ ode u prodaju, formulisaće zahteve, pre svega usmerene ka Ministarstvu finansija. Obradović želi uvid u izveštaje inspekcija koji su doveli do toga da „Vranjske“ odu u stečaj. Nekoliko meseci unazad, on je upozoravao da je redakcija u teškoj situaciji, da se oglašivači povlače, a da „Vranjske“ ne prolaze na konkursima za projektno finansiranje medija. Čak je i vlasnik prostora u kome se nalazi redakcija zapretio izbacivanjem.
U utorak po podne oglasila se premijerka Ana Brnabić i kratko rekla: „Ja nisam sigurna na koji način Vlada Republike Srbije može da pomogne, ne znam koliko Vlada može da dâ subvencije lokalnom mediju. Svakako nisam osoba koja je najpozvanija da priča o tome.“ Ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević zauzeo je neoliberalno surov stav: „Mediji moraju samostalno da postoje na tržištu u svirepim uslovima i da se bore za sponzore i finansijere, a pre svega za svoj kvalitet kako bi imali tiraž.“ Prećutao je Vukosavljević činjenicu da na oglašivače ne utiču ni kvalitet ni tiraž, nego da je ogromna većina u strahu od političkih moćnika koji diktiraju uslove na tržištu. Tržište je sve, samo ne slobodno. Prećutao je i kako se formiraju komisije koje odlučuju o projektnom finansiranju na lokalu, kako vlast godinama unazad fabrikuje nova novinarska udruženja i za nezavisne medijske stručnjake proglašava zaposlene u partijski podobnim medijima. Jedina istina u njegovoj izjavi je da su uslovi svirepi.
Fondacija „Slavko Ćuruvija“ je u utorak uveče organizovala ispred Vlade Srbije ad hoc protest pod nazivom „Stojim uz Vranjske“. Tamara Skrozza je poručila okupljenima da ovakvi protesti i standardna saopštenja više nisu dovoljni, te da novinari moraju da osmisle drugačije strategije i stanu na put političkim pritiscima „dok nas još nisu sve pobili i dok još nismo svi pocrkali“. Slobodan Georgijev objasnio je koliki je značaj „Vranjskih“ i naglasio da mnogi veći gradovi, poput Novog Sada ili Niša, nemaju takav nedeljnik. On je podsetio da su upravo „Vranjske“ pokrenule mnoge društveno važne teme, poput one o vladici Pahomiju i seksualnom zlostavljanju dece: „Novinari u Beogradu teško žive, ali mi ne možemo da zamislimo kako izgleda život tih novinara koji rade za 15.000 dinara i izgaraju za te novine.“ Ilir Gaši iz Fondacije „Slavko Ćuruvija“ rekao je da je ovaj list godinama istraživao veze između političara, tajkuna i kriminalaca u Vranju i okolini, da je njihovim novinarima prećeno smrću nebrojeno puta.
U pismu koje je pre početka štrajka glađu uputio javnosti (vidi okvir), Obradović kaže da novinarstvo i „Vranjske“ ne može da odvoji od ostatka svog života. Svaki pravi novinar u ovakvoj, današnjoj Srbiji prepoznaće se u ovim njegovim rečima. Svako ko je nešto gradio od nule i izgradio, ostajući veran etičkim i profesionalnim principima, zna o čemu Obradović priča. Ali isto tako, svaki nezavisni novinar i medij u Srbiji moraju da znaju: danas su na redu „Vranjske“ i Vukašin Obradović, sutra može biti bilo ko od nas. Već sutra neko drugi može da se nađe u poziciji očajnika kome nije ostalo ništa drugo osim da se zatvori u prostorije redakcije koja mu je život i počne štrajk glađu.
Direktan krivac za ono što se dogodilo „Vranjskim“ jeste vlast, na svim nivoima, ona vlast koja je formalno izašla iz vlasništva u medijima, a zapravo ih pritisla nikad jače. Ona vlast koja je stvorila atmosferu u kojoj je neprijatelj svako ko ne stoji čvrsto prilepljen uz njih i njihove, pogotovo ako je novinar. Krive su sve one strane diplomate i evropski zvaničnici koji nas tapšu po ramenu i govore kako će kad-tad otvoriti pitanje slobode medija, a nikako to i da učine, osim uzgred. Krivi su i svi oni mediji, vlasnici, urednici i novinari koji su pristali da budu propagandno oruđe u rukama političara. Ali, Vukašin Obradović nije jedan od njih. Zato je srpskom novinarstvu potreban Vukašin Obradović, ovakav kakav je, neokaljan i pošten, ali nije dovoljan jedan i sam. Treba nam još mnogo vukašina ako hoćemo da preživimo.
Pismo Vukašina Obradovića
Poštovane koleginice i kolege, dragi prijatelji,
Posle mnogo razmišljanja, odlučio sam da od danas počnem sa štrajkom glađu. Ovo je moj lični čin i odluka da pokušam još jednom, zapravo poslednji put, da skrenem pažnju pre svega novinarima i novinarkama, ali i svim građanima, na sav besmisao borbe za slobodu medija koju vodimo u poslednjih tridesetak godina.
Ne želim da budem patetičan, ali ovo jeste potez očajnika koji ne vidi drugi način da završi svoju novinarsku karijeru, a da u isto vreme zadrži makar minimum ličnog poštovanja i dostojanstva neophodnog da bih se osećao kao čovek, kao ljudsko biće.
Novinarstvo i „Vranjske“ ne mogu da odvojim od ostatka svog života, ne želim da se jednostavno okrenem na drugu stranu i nastavim dalje, mirno gazeći po onom za šta sam se sve ovo vreme, u granicama svog znanja, umeća i vere, borio pokušavajući da makar za milimetar pomerim granice slobode i demokratije, u Vranju, u Srbiji.
Nisam, nažalost, imao mnogo uspeha u tome. Ni vi, ni ja. I vreme je da se suočimo sa tom činjenicom.
Nemam ni iluzija da će ovaj moj čin promeniti bilo šta u ovoj nesrećnoj zemlji ogrezloj u nepoštenju, amoralnosti, intelektualnoj i profesionalnoj prostituciji. Ne želim ni da izigravam heroja jer to i nisam, pre svega jer se užasno plašim za budućnost moje, ali i vaše dece. Ali, još je veća bojazan da nikako ne mogu da im pomognem. Ne tražim ničiju ni pomoć, ni podršku. Čak ću takve ponude smatrati licemernim. Jer, onda kada je to bilo smisleno, nailazio sam na zatvorena vrata.
Ja sam samo očajan čovek, novinar, otac i suprug, nemoćan da se suočim sa realnošću sa kojom polako svikavamo da živimo. Upravo iz straha da i sam ne potonem u tu besmislenu svakodnevicu i izgubim ono što mi je jedino ostalo – ljudsko i profesionalno dostojanstvo – odlučio sam se na ovaj korak.
Srdačan pozdrav,
Vukašin Obradović
P.S. Osim ovoga, nemam i neću imati šta da pojašnjavam ili dodajem. Zato vas molim da poštujete moju odluku.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Tuče na tribinama, režimski napadi na partijskog saborca Ostoju Mijailovića, navijačko negodovanje… „Vreme“ istražuje šta se dešava oko košarkaškog kluba Partizan
Najmoćniji čovek u državi, Aleksandar Vučić, potpuno je nemoćan pred Dijanom Hrkom, ožalošćenom ženom čija je pojava još ogolila čemu služi Ćacilend. To je naslovna tema novog „Vremena“
Odluka Dijane Hrke da stupi u štrajk glađu mora se posmatrati u dva konteksta, ljudskom i političkom. Sa ljudske strane, apsolutno svako ko stoji uz nju želi da prekine štrajk glađu i da sačuva zdravlje. Sa političke strane, njen potez je nešto na šta Aleksandar Vučić nema odgovor
Na početku je propagandno-bezbednosni kamp u Pionirskom parku bio mesto “studenata koji žele da uče”, a sada ga Vučić naziva “ostrvom slobode”. Ispada da vlast kreće u oslobađanje države. Od koga? Pa valjda od studenata i građana, nikog drugog
Veliki režimski poraz je i to što su građani, zajedno sa studentima, politički sazreli – bar ogromna većina njih. To se videlo se u Novom Sadu, čulo iz izjava građana i studenata. Sve je manje onih nestrpljivih koji očekuju da se nešto može tokom jedne noći ili jednog dana promeniti. Cilj je blizu, ali valja do njega još tabanati, sve sa ranjenim nogama. Oni studenti koji su sa od žuljeva krvavim čarapama umarširali u Novi Sad simbolički su pokazali da odlučnost postoji i da ih ništa ne može zaustaviti
Aleksandar Vučić misli da u utorak putuje za Brisel u svojstvu predsednika Republike Srbije, ali zapravo odlazi kao predsednik Ćacilenda. Na to je sam sebe sveo, samo što toga još uvek nije svestan
U Novom Sadu je održana ogromna komemoracija za žrtve nadstrešnice, dirljiva i neophodna. Fiksacija na tačan broj ljudi tu je potpuno promašena jer ovo više nije ta igra
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
