Cena slobodnog novinarstva

U ponedeljak 18. septembra brzinom svetlosti protutnjala je vest da se nedeljnik „Vranjske“ gasi posle 23 godine postojanja. U utorak ujutru, direktor i glavni i odgovorni urednik ovog lista Vukašin Obradović počeo je štrajk glađu. Naš kolega, prijatelj, donedavni predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, zatvorio se u prostorijama redakcije „Vranjskih“, isključio mobilni telefon i odbijao da pusti unutra bilo koga ko bi pokušao da ga odgovori od štrajka glađu.

foto: dragan antonić / fonet

Vukašin Obradović nije čovek sklon dramatičnim i ishitrenim potezima. Na­protiv, odmerenost, smirenost i pragmatičan pristup problemima njegove su glavne vrline. Utoliko je vest o njegovom štrajku glađu preplašila i zabrinula sve kolege i saborce koji ga poznaju. Godine života pod stresom, pritiskom i u besparici ostavljaju posledice na zdravlje. To je cena koju novinari, makar oni koji se trude da ostanu nezavisni i neokaljani, kad-tad plate. Vukašin je svoju borbu već platio zdravljem i štrajk glađu je poslednja stvar koja mu treba. U noći između utorka i srede hitno je prebačen u bolnicu.

Predsednik NUNS-a Slaviša Lekić us­­peo je da nagovori Obradovića da razgovaraju, i u trenutku pisanja ovog teksta ubeđuje ga da prekine štrajk glađu. Sa njima dvojicom su i druge kolege i predstavnici novinarskih udruženja iz celog regiona. Do srede ujutru, dan pre nego što ovaj broj „Vremena“ ode u prodaju, formulisaće zahteve, pre svega usmerene ka Ministarstvu finansija. Obradović želi uvid u izveštaje inspekcija koji su doveli do toga da „Vranjske“ odu u stečaj. Nekoliko meseci unazad, on je upozoravao da je redakcija u teškoj situaciji, da se oglašivači povlače, a da „Vranjske“ ne prolaze na konkursima za projektno finansiranje medija. Čak je i vlasnik prostora u kome se nalazi redakcija zapretio izbacivanjem.

U utorak po podne oglasila se premijerka Ana Brnabić i kratko rekla: „Ja nisam sigurna na koji način Vlada Republike Srbije može da pomogne, ne znam koliko Vlada može da dâ subvencije lokalnom mediju. Svakako nisam osoba koja je najpozvanija da priča o tome.“ Ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević zauzeo je neoliberalno surov stav: „Mediji moraju samostalno da postoje na tržištu u svirepim uslovima i da se bore za sponzore i finansijere, a pre svega za svoj kvalitet kako bi imali tiraž.“ Prećutao je Vukosavljević činjenicu da na oglašivače ne utiču ni kvalitet ni tiraž, nego da je ogromna većina u strahu od političkih moćnika koji diktiraju uslove na tržištu. Tržište je sve, samo ne slobodno. Prećutao je i kako se formiraju komisije koje odlučuju o projektnom finansiranju na lokalu, kako vlast godinama unazad fabrikuje nova novinarska udruženja i za nezavisne medijske stručnjake proglašava zaposlene u partijski podobnim medijima. Jedina istina u njegovoj izjavi je da su uslovi svirepi.

Fondacija „Slavko Ćuruvija“ je u utorak uveče organizovala ispred Vlade Srbije ad hoc protest pod nazivom „Stojim uz Vranjske“. Tamara Skrozza je poručila okupljenima da ovakvi protesti i standardna saopštenja više nisu dovoljni, te da novinari moraju da osmisle drugačije strategije i stanu na put političkim pritiscima „dok nas još nisu sve pobili i dok još nismo svi pocrkali“. Slobodan Georgijev objasnio je koliki je značaj „Vranjskih“ i naglasio da mnogi veći gradovi, poput Novog Sada ili Niša, nemaju takav nedeljnik. On je podsetio da su upravo „Vranjske“ pokrenule mnoge društveno važne teme, poput one o vladici Pahomiju i seksualnom zlostavljanju dece: „Novinari u Beogradu teško žive, ali mi ne možemo da zamislimo kako izgleda život tih novinara koji rade za 15.000 dinara i izgaraju za te novine.“ Ilir Gaši iz Fondacije „Slavko Ćuruvija“ rekao je da je ovaj list godinama istraživao veze između političara, tajkuna i kriminalaca u Vranju i okolini, da je njihovim novinarima prećeno smrću nebrojeno puta.

U pismu koje je pre početka štrajka glađu uputio javnosti (vidi okvir), Obradović kaže da novinarstvo i „Vranjske“ ne može da odvoji od ostatka svog života. Svaki pravi novinar u ovakvoj, današnjoj Srbiji prepoznaće se u ovim njegovim rečima. Svako ko je nešto gradio od nule i izgradio, ostajući veran etičkim i profesionalnim principima, zna o čemu Obradović priča. Ali isto tako, svaki nezavisni novinar i medij u Srbiji moraju da znaju: danas su na redu „Vranjske“ i Vukašin Obradović, sutra može biti bilo ko od nas. Već sutra neko drugi može da se nađe u poziciji očajnika kome nije ostalo ništa drugo osim da se zatvori u prostorije redakcije koja mu je život i počne štrajk glađu.

Direktan krivac za ono što se dogodilo „Vranjskim“ jeste vlast, na svim nivoima, ona vlast koja je formalno izašla iz vlasništva u medijima, a zapravo ih pritisla nikad jače. Ona vlast koja je stvorila atmosferu u kojoj je neprijatelj svako ko ne stoji čvrsto prilepljen uz njih i njihove, pogotovo ako je novinar. Krive su sve one strane diplomate i evropski zvaničnici koji nas tapšu po ramenu i govore kako će kad-tad otvoriti pitanje slobode medija, a nikako to i da učine, osim uzgred. Krivi su i svi oni mediji, vlasnici, urednici i novinari koji su pristali da budu propagandno oruđe u rukama političara. Ali, Vukašin Obradović nije jedan od njih. Zato je srpskom novinarstvu potreban Vukašin Obradović, ovakav kakav je, neokaljan i pošten, ali nije dovoljan jedan i sam. Treba nam još mnogo vukašina ako hoćemo da preživimo.