Cena besplatnog lečenja

Deo stanovništva koje je i sam ministar zdravlja Tomica Milosavljević, predstavljajući zakone o zdravstvenoj zaštiti i socijalnom osiguranju, nazvao najzaštićenijim, našao se prvi na udaru restriktivnih zdravstvenih zakona. Deci oboleloj od dijabetesa uskraćeno je besplatno dobijanje potrebnih količina insulina i špriceva. Trudnicama lekovi za održavanje trudnoće. Nisu bolje prošli ni korisnici medicinskih pomagala dok je rodbina nepokretnih bolesnika obijala pragove apoteka i socijalnog da bi se izborila za minimum besplatnih pelena i sličnih stvari koje su do novog zakona imali pravo da koriste. Ministarstvo je hitro reagovalo novim uredbama, pa će pomenutim korisnicima stara prava biti vraćena. Uredbeno reagovanje na tek donete zakone nije dobar signal za uspešnu zdravstvenu reformu. Šta će se dogoditi tek kada zakoni počnu u potpunosti da se primenjuju a pod „udarom“ odredbi nađe i tzv. manje zaštićeni deo bolesne populacije stanovništva.

Građanima tek sledi suočavanje sa zakonskim spiskom usluga za koje će plaćati participaciju, ispunjavanje pretnje da će ako revnosno ne kontorolišu zdravlje snositi troškove lečenja čak i u poodmaklim fazama bolesti. Nije, doduše, precizno definisano ko će utvrđivati da li je neko preventivno vodio računa o spostvenom zdravlju. Ili, ko će naterati ljude da stoje u redovima po domovima zdravlja samo zarad preventive i da uz to još plaćaju participaciju?

PAKET: Pravljenje preciznog paketa zdravstvenih usluga koje će građani dobijati za novac koji izdvajaju kroz obavezni zdravstveni doprinos tek sledi. Pomoćnik ministra zdravlja dr Vasilije Antić kaže za „Vreme“ da i sada o tome postoji pravilnik – Obim i sadržina zdravstvene zaštite Fonda zdravstvenog osiguranja – „ali da je on poprilično uopšten i da građani ne znaju tačno svoja prava. Njih na jedan način tumači doktor, na drugi službenik filijale socijalnog osiguranja, a na treći način pacijent. Očekujemo da u toku ove godine Republički zavod za zdravstveno osiguranje, zajedno sa Ministarstvom zdravlja, napravi jasan paket kojim će svakom pacijentu tačno biti prezentovano na šta ima pravo, šta mu je neophodno za lečenje a šta ne. To sigurno neće značiti da će neko iz Zavoda, ili od lekara reći pacijentu: „u redu, ti si bolestan, ali nemaš pravo na lečenje“. Ali, reći će mu „za vašu bolest nije potrebna ova vrsta lečenja“.

Uprkos nedorečenim propisima, dr Antić nam je ponovio ono što smo iz Ministarstva zdravlja i od samog ministra čuli više puta, da će se „građani lečiti kao i dosad“, da će „država prema građanima ispuniti sve obaveze predviđene zakonom, pružiti sve što je neophodno za lečenje“ i da se ništa „u zdravstvenoj zaštiti osim bolovanja, stomatoloških usluga i putnih troškova ne menja.“

BUDŽET: Zašto su onda donošeni novi zakoni i zašto je najavljivana velika reforma zdravstva? Ili, ako je sve kao dosad, zašto su najugroženije grupe ostale bez svojih dosadašnjih prava? Jedini mogući odgovor je da se država da bi zadovoljila opšti zahtev MMF-a o smanjenju društvene potrošnje, samoinicijativno odlučila da na brzinu reformiše baš zdravstvo – najosetljiviji resurs društva.

Zdravstveni budžet Srbije za 2006. godinu iznosi 99 milijardi dinara (nešto više od milijardu evra) ili 150 dolara po stanovniku. Od evropskih zemalja, u apsolutnom iznosu, po izdvajanju za zdravstvo iza Srbije je jedino Albanija. S druge strane, u Srbiji kao siromašnoj i nerazvijenoj zemlji za zdravstvo se izdvaja osam odsto bruto nacionalnog dohotka, što nije mali procenat. Sagovornik „Vremena“ napominje da je poslednjih godina zdravstveni budžet sve puniji i navodi podatak da je 1999. svaki stanovnik Srbije za lečenje imao tek 59 dolara: „Najveći deo novca (više od 90 milijardi) u budžet se sliva obaveznim doprinosom zaposlenih građana i penzionera od 12,5 odsto. Participacije za preglede, lekove, bolničke dane, operacije i ostalo (opet plaćaju svi građani) upotpunjuju budžet za dve milijarde dinara. Država zdravstvo godišnje dotira sa nešto više od dve milijarde, kaže pomoćnik ministra, upozoravajući da zdravstvenom budžetu ne doprinose svi građani ravnomerno: „Učešće poljoprivrednika, čiji broj nije zanemarljiv, u budžetaskim rashodima je jako malo – oko jedan odsto. Razlog, način prikupljanja sredstava preko Ministarstva funansija.“ Na pitanje ko finansira lečenje i socijalnu zaštitu milion nezaposlenih, izbeglica i ostalih socijalno ugroženih kategorija stanovništva, dr Antić odgovara da je to trošak države, mada u Zakonu o socijalnom osiguranju postoji jedna stavka: „da država snosi trošak za zdravstvenu zaštitu pomenutih kategorija stanovništva samo u slučaju kada u budžetu nema dovoljno para. Ako ih ima, trošak snose građani koji uplaćuju obavezni zdravstveni doprinos“.

Osim participacije, građani koji izdvajaju obavezni doprinos, po još jednom osnovu će duplirati svoj zdravstveni trošak: moraće da plate svaki odlazak kod stomatologa u državnim domovima zdravlja. Država je hitro već predložila i orijentacione cenovnike stomatoloških usluga, koje su u pojedinim intervencijama više nego u privatnim ordinacijama. Tako, na primer, pregled zuba u proseku staje od 270 do 630 dinara u zavisnosti od toga koji je pregled u pitanju i da li vas pregleda specijalista. Komplikovanije usluge su još skuplje. Najdrastičniji primer – o besmislenosti i da ne govorimo – jeste trošak od preko dve hiljade dinara za antišok terapiju, koju pacijent mora da plati ako mu pozli na zubarskoj stolici.

RESTRIKCIJE: Po zamisli zakonodavca, stomatološke službe u državnim ustanovama će na ovaj način same sebi obezbeđivati plate. Da bi zaradili platu i pokrili troškove stomatolozi u domovima zdravlja moraju da zarade mesečno 150.000 a protetičari sto hiljada više. Poseban bes izazvala je i činjenica da su nadležni, navodno, preporučili da plata lekara stomatologije treba da bude 25.000 dinara.

Prva reagovanja stomatologa iz domova zdravlja zvuče upozoravajuće: pacijenata je sve manje uprkos činjenici da su zaposleni u stomatološkoj službi samoinicijativno već za 20 odsto, smanjili cene koje im je Ministarstvo predložilo. Prema nekim statistikama građani Srbije ne stoje baš najbolje sa zdravim zubima. Uglavnom ih se sete kad ih zub zaboli, a onda sledi vađenje. I dosad su u proseku popravljali dva zuba godišnje. Sad se i država postarala da budu još krezaviji. Država, međutim, nije mogla da „isfinansira“ ni ta dva zuba. Pomoćnik ministra priznaje da su prava na besplatno lečenje zuba bila samo na papiru „a građanin zapravo nije dobijao usluge koje su mu bile zagarantovane Zakonom. Zavod nije imao para da finansira stomatologiju, samo smo tvrdili da je sve u redu i da su stomatološke usluge besplatne.“

Tako je ukidanje prava na besplatno lečenje zuba postalo jedna od glavnih stavki izlaženja u susret sugestijama MMF-a za kresanje nacionalnog budžeta za osam odsto. Zdravstvene vlasti izgleda da su previdele da je taj „surovi svet“ upozorio da smanjenje budžeta „ne sme biti na račun zdravlja stanovništva već novčanih davanja“. Taj savet država je poštovala kod restrikcija za bolovanje i naknada za putovanja – odlazak kod lekara u udaljene medicinske centre. Suština restriktivnog bolovanja je: Svako ko je bolestan moći će da ide na bolovanje. Ali pravo na novčanu naknadu Zavoda imaće oni građani čije firme uplaćuju doprinos za zdravstvo. U suprotnom, Zavod neće isplaćivati naknade.

Restrikcije su napravljene i u dužini bolovanju za negu bolesnog člana domaćinstva, deteta na primer. Nisu dobro prošle ni trudnice, koje će umesto 100 odsto ako su na bolovanju, u vreme održavanja trudnoće dobijati 65 odsto nadoknade. Promena u nadoknadama za porodiljsko bolovanje nema, pošto to plaća socijalno a ne Zavod. U Ministarstvu obećavaju da će ubuduće isplate bolovanja biti uredne i da će Zavod pomenutim uštedama biti u mogućnosti da isplati sve dugove za bolovanja.

PRIVATNICI: Građani Srbije u skorije vreme neće biti u prilici da za svoj obavezni doprinos izaberu lekara ili se leče u privatnoj ordinaciji. „Reformski zakoni“ su predvideli te mogućnosti, ali ništa više od toga. Prioritet i dalje ima državno zdravstvo i dosad nije potpisan nijedan ugovor između privatne zdravstvene ustanove i Zavoda.

Privatna lekarska komora Srbije nedavno se obratila Ustavnom sudu radi ispitivanja ustavnosti pojedinih članova Zakona o lekarskoj komori, zdravstvenom osiguranju i zaštiti, sa obrazloženjem da se pomenutim dokumentima krše ustavna prava pacijenata i diskriminiše privatni sektor: „Ustavom je zagarantovano pravo pacijenta na izbor lekara a privatnoj praksi data mogućnosti da sklapa ugovor sa državnim osiguranjem. To nije ispoštovano. Sve smo uradili da se odloži usvajanje zakona jer smo primetili čitav niz neprimenjivih zakonskih rešenja i kršenja prava pacijenata. Skupštini Srbije podneli smo 100 amandmana. Nijedan nije prihvaćen“, kaže dr Višeslav Hadžitanović. On smatra da je glavni problem Zakona, što će građani osetiti, stručna nepotkrepljenost određenih odredbi. Represiju vidi u činjenici da građani moraju da uplaćuju u Fond zdravstva, ali moraju i da se leče isključivo u državnim ustanovama: „Sklapanje ugovora privatnih lekarskih ustanova sa Zavodom donelo bi državi uštede. Država ne bi imala trošak za poslovni prostor, održavanje, popravku aparata – nikakve materijalne troškove. Zato bi mi mogli biti jevtiniji od državnog zdravstva.“

To je i prilika za konkurenciju. Ko bude jeftiniji tog će izabrati i pacijent koji sada nema nikakvo pravo izbora, ali i Zavod. Pominje još jednu diskriminaciju privatnog sektora: „U Zakonu se kaže da privatno zdravstvo može organizovati ordinaciju, polikliniku, bolnicu, a ne može hitnu pomoć, klinike, institute, ustanove za transplantacije ili transfuzije. To je apsurd. Država propisuje pod kojim uslovima neko može da radi. I to je u redu. Zašto onaj ko ispunjava sve uslove ne može da radi. To je kod nas već stanje svesti o privatnicima kao nečem nečistom.“

Iz Ministarstva zdravlja poručuju da je ugovaranje poslova između Zavoda i državnih i privatnih ustanova stvar budućnosti, pošto Zavod za zdravstveno osiguranje mora da se pripremi na pravi način. Važno da je ovo uneto u Zakon, što je „potvrda“ da se i u Srbiji razmišlja evropski.

Zavod je dosad stigao do umrežavanja takozvanih državno-društvenih zdravstvenih ustanova kao što je Dom zdravlja ŽTP, zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika Zastave, Krušika-Valjevo, Fabrike kablova – Jagodina. Ipak, od prošle godine postoje i ugovori sa dve privatne ustanove za koje Zavod nije morao posebno da se priprema. To su: Dijalizni centar Medi nova i Ustanova za hiperbaričnu komoru.

OSIGURAVANJE: Nekako istovremeno sa usvajanjem seta zakona doktori su po osiguravajućim društvima masovno krenuli da se osiguravaju od lekarske greške. Pomoćnik ministra dr Antić razlog vidi u zakonski jasno definisanoj odgovornosti lekara za sopstvene postupke u profesionalnom radu: „Advokati sve više podučavaju pacijente o pravu na nadoknadu od štete. I sada sve češće naše ustanove gube sporove sa pacijentima. Za sada to plaćaju bolnice koje će verovatno u skoroj budućnosti tražiti da troškove obeštećenja pacijenata snosi sam doktor, a ne ustanova. Očekujemo da će lekarska komora, koja uskoro treba da se osnuje, za svoje članove i sama sklapati ugovore sa osiguravajućim kućama.“

U Ministarstvu prognoziraju da će zdravstveni zakoni, navodno urađeni, po slovenačkom modelu, profunkcionisati za nekoliko meseci. Slovenija je članica Evropske unije i za zdravstvo izdvaja 2000 evra po stanovniku. Naši funkcioneri sa ponosom kažu da su po inostranim kreditima Slovenci zaduženiji od nas. I mi bismo mogli da uzimamo kredite i za zdravstvo ali, navodno, nećemo.

Slovenija vraća kredite, ali ima zdravstveni sistem najbolje uređen u regionu. Poznavaoci tamošnjih prilika tvrde da je reformu zdravstva u tranzicijskom periodu Slovenija ostavila za sam kraj. Prvo je uredila privredu i obezbedila solidna izdvajanja za zdravstvo. Nije se gotovo uopšte odrekla sistema solidarnosti u sakupljanju zdravstvenog tolara, niti njeni stanovnici dodatno plaćaju, na primer, stomatološke usluge. Bez ikakvih problema možete operisati srce na privatnoj klici. Troškove pokriva fond.

Ali, Srbija nije Slovenija. Ne samo zbog siromaštva već i što nije shvatila da samo zdravo stanovništvo može stvoriti bogatije društvo. U uštede društvene potrošnje bez razmišljanja krenula je od bolesnih. A u ovom segmentu društva nema ko ni da reaguje. Lekare ništa ne zanima osim njihovih plata a građani su uglavnom neobavešteni i u doktore gledaju kao u bogove. Doduše, reakciju na reformu zdravstva ovih dana najavio je Sindikat lekara i farmaceuta. Samo da se opet ne završi na platama.