Ministar Vlahović nije javnosti uspeo da objasni zašto je u tenderske uslove bilo upisano da se za kupovinu Beočinske cementare mogu prijaviti samo velike firme. Ponuđeno obrazloženje je u suprotnosti sa elementarnom ekonomskom logikom
Nesrećnim sticajem okolnosti start privatizacije pod novom demokratskom vlašću u Srbiji simbolički je vezan za prodaju Beočinske cementare francuskom Lafaržu, još u maju prošle godine – pa se „treća pobeda“ Francuza u trci za preuzimanje ove firme na jesenas raspisanom tenderu za prodaju svih srpskih cementara – nikako ne može smatrati iznenađenjem, nego više nekakvom „realizacijom“ onoga što su već ranije u Parizu utanačili premijer Zoran Đinđić i ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović, a što su u Beogradu, još ranije, utanačili njihovi prethodnici premijer Mirko Marjanović i ministar Bogoljub Karić. No, slučaj da je Vlada Srbije posle svih trogodišnjih „transparentnih peripetija“ dobila šansu (28. decembra prošle godine) da ovu cementaru „zakonito“ proda francuskom Lafaržu pod uslovima gorim od onih koje je dobila za cementare u Kosjeriću i Novom Popovcu – mada je reč o najboljoj fabrici – produžiće sve političke svađe koje se oko Beočinske cementare pletu već godinama.
Da pogledamo osnovne cifre koje su postignute u prodaji cementara – na prvom tenderu raspisanom po novom zakonu o privatizaciji koji je, po prirodi stvari, trebalo da uspostavi osnovne parametre za čitav proces privatizacije srpske industrije – da postavi „parametar cene“ srpske imovine u svetskim relacijama i da dâ stvarni sjaj galantnim ocenama svih svetskih činovnika da je Srbija izabrala najbolji mogući koncept zakona o privatizaciji.
Najbolje uslove za cementaru u Novom Popovcu ponudio je švajcarski Holcim. Za 70 odsto vlasništva obećao je da će platiti 52,5 miliona dolara, da će preuzeti zatečene obaveze od 36,6 miliona dolara i da će u narednih pet godina u razvoj firme investirati 83,9 miliona dolara. Dakle, moglo bi se reći da će Holcim preuzimanje ove cementare koštati najmanje 173 miliona dolara. Ako se cena cementare uporedi sa godišnjim proizvodnim kapacitetom – izlazi da kontrola nad proizvodnim kapacitetom za tonu cementa ovde košta 83,9 dolara.
Nešto slabiji uslovi postignuti su za cementaru u Kosjeriću, za koju je grčki Titan obećao 35,5 miliona dolara za 70 odsto vlasništva, preuzimanje obaveza od 1,1 milion dolara i investicije od 29,68 miliona dolara. Ukupno, grubo govoreći, 66,28 miliona dolara – ili, prema ceni, 73,16 dolara po toni proizvodnog kapaciteta.
Da vidimo sada kako se stropoštavala cena Beočinske cementare. Kako zapaža novosadski „Dnevnik“ (5. januara 2002), još 1998. godine britanski Redimiks je za za kupovinu kontrolnog paketa akcija ove fabrike i za socijalni i investicioni program nudio ukupno oko 120 miliona dolara (tada 254 miliona maraka) plus oko 35 miliona dolara kredita Vladi Srbije (tada 75 miliona maraka) koji bi praktično kasnije bio pokriven vladinim vlasničkim akcijama u cementari. Dakle, moglo bi se reći da je Redimiks tada za BFC nudio oko 155 miliona dolara. Istovremeno, i francuski Lafarž je 1998. godine nudio jedan „paket“ kupovine i ulaganja u BFC i kredita Vladi Srbije težak ukupno oko 91 milion dolara (tada 195 miliona maraka). Zanimljivo, tada se ispostavilo da je mišljenje Dilojit i Tuša – da ipak treba dati prednost francuskom Lafaržu, iako je njegova ponuda tada teorijski bila slabija za 64 miliona dolara – bilo bolje primljeno kod tadašnjeg srpskog premijera Marjanovića (te nadležnih ministara Jorgovanke Tabaković i Bogoljuba Karića) od mišljenja samih rukovodilaca BFC-a i druge konsultantske kuće KPGM-a koja se zalagala za Engleze. No, taj posao su zakočile obnovljene sankcije iza kojih je došlo i NATO bombardovanje SRJ (BFC, naravno, nije bombardovan). Kasnije, kao interesent za BFC pojavila se austrijska kompanija Atlas internacional, koja je navodno ponudila ukupno 138 miliona dolara (tada, za akcijski paket 135 miliona maraka, za investicije 130 miliona maraka i za socijalni program 30 miliona maraka). Kada je srušen Miloševićev režim i kada su premijer Đinđić i ministar Vlahović preuzeli sektor privatizacije u Srbiji, ponovo se pojavio Lafarž sa ukupnom ponudom od oko 115 miliona dolara (133 miliona maraka za akcije, 70 miliona maraka za ulaganja tokom pet godina). Pošto se Vlada našla pod vojvođanskim pritiskom i kako novi zakon o privatizaciji još nije bio stupio na snagu, ovaj posao nije mogao biti zaključen po starim propisima, pa je napokon jesenas raspisivan tender. Na kraju su za Beočinsku cementaru konkurisala samo dva ponuđača – francuski Lafarž i nemački Hajdelberger. Francuska ponuda je bila relativno bolja, ali je ovoga puta obećano samo 50,89 miliona dolara za 70 odsto vlasništva, preuzimanje obaveza od 19,6 miliona dolara i ulaganje od 32,26 miliona dolara. Ukupno, Lafarž je ovoga puta pobedio sa ponudom od 102,75 miliona dolara, izračunato je da plaća cenu od samo 47 dolara po toni a, zajedno sa investicijama, ulaže 74 dolara po toni kapaciteta.
Nije naravno lako, nakon ove serije (ponekad teško uporedivih) cifara, koje su vazda bile samo (pravno jače ili slabije) potkrepljena obećanja, odsečno reći koliko i Srbiju i Vojvodinu, na ovom primeru, košta to što oko autonomije jedne pokrajine još nema jednog politički usaglašenog rešenja. Ministar Vlahović, neki predstavnici G-17 i poneki nezavisni ekonomista smatraju da bi BFC dobio veću cenu da Čanak i autonomaši nisu galamili protiv ove prodaje tvrdeći da Vlada Srbije prodaje „kradenu robu“, a Vojvodini nudi samo bakšiš od 5 odsto (sada, kada je sa BFC stvar već otišla na krivu stranu, nudi se naknadno oko 50 odsto ulaganja u Vojvodinu, od nenamenskih dobitaka od privatizacije – znači oko 20-25 odsto od ukupne vrednosti prodatih preduzeća).
Naravno da bi privatizacija bila „pesma od posla“ kad se oko nje ne bi pleli različiti interesi, pa i „politički formulisani“ ekonomski interesi jedne pokrajine, kako ih vide neke stranke u Vojvodini. Možda bi se za Beočinsku cementaru postigla bolja cena da su prethodno „uništeni“ vojvođanski autonomaši. No, tu opciju već je trenirao Milošević desetak godina, pa su autonomaši preživeli – što je signal da bi taj put za prodaju vojvođanske privrede, novoj „centralno-demokratskoj“ vlasti doneo više štete nego koristi. Jednostavno, privatizacija ne može da vodi računa o svačijem interesu, ali nije moguća protiv svih interesa.
Ovim nesrećnim poslom ne samo da je stavljen pod izvesnu sumnju toliko značajan i delikatan proces privatizacije srpske industrije, praktično još i pre nego što je počeo, nego su ugroženi i neki ministarski kredibiliteti – jer je najgora prodaja obavljena u korist firme za koju je konsultantske usluge, još pod Miloševićem, obavljao beogradski Dilojit i Tuš, dakle firma iz koje je potekla gotovo cela superstruktura koja sada vodi privatizaciju u Srbiji. Ko će sada narodu da objasni da tu nije postojao neki „sukob interesa“ i da je navodno za sve kriv Čanak, koji se još pod Miloševićem javno borio protiv prodaje BFC-a Lafaržu – sve tvrdeći da Vlada Srbije prodaje „kradenu robu“, a kasnije, da će je aktuelni ministar Vlahović dati „za tepsiju ribe“ upravo toj firmi. I začudo – na kraju je BFC doista prodat Lafaržu, pod dvostruko gorim uslovima od onih koje su dobile ostale srpske cementare.
Najgore od svega je to što ministar Vlahović nije javnosti uspeo da objasni zašto je u tenderske uslove bilo upisano da se za kupovinu Beočinske cementare mogu prijaviti samo firme sa godišnjom proizvodnjom cementa većom od sedam i po miliona tona. Obrazloženje da taj uslov obezbeđuje u inostranstvu „najjače strateške partnere“ u suprotnosti je sa elementarnom ekonomskom logikom svake prodaje nekog „nacionalnog preduzeća“ da se postignu što bolja cena i što više investicija, pošto već najjači na nekom širem tržištu i inače imaju manevarskog prostora da „nametnu“ nižu cenu konkurentima iz najuže branše, a obično nisu mnogo motivisani da još investiraju u ono čega i inače imaju dovoljno i baš onda kad je to nekom drugom veoma važno, te su često čak spremni i da pojedine od mnogobrojnih pogona „prigase“ da bi im oni drugi radili efikasnije (u našem slučaju, BFC će kao dobra fabrika sigurno raditi, a biće „prigašene“ neke druge cementare). Pomažući još pri utvrđivanju propozicija tendera za cementare one najveće evropske i svetske proizvođače (valjda ne na njihov prethodni pritisak), Ministarstvo za privatizaciju automatski je otkrilo i „simpatije“ koje je još pre tendera pokazalo za francuskog takmaca – pa je cela tenderska priča dobila crtu komične provincijalne pretenciznosti sa predvidljivim ishodom. To, dakako, može da nam se osveti kod budućih tendera u kojima se pobednik možda i neće moći predvideti sa toliko preciznosti – kao što je to ovde bio slučaj.
Prema Futou, koga citira profesor Nikola Gaćeša, izvesni stolar, pa građevinski inženjer Josif Čik je još oko 1830. godine počeo da pravi cement u Beočinu, a 1855. godine je za 100 forinti od carskog i kraljevskog Wiener Wasser-Baumta kupio beočinski rudnik laporca i osnovao fabriku cementa sa dve peći.
Kad se slava beočinskog cementa proširila, u ovo mesto je iz Temišvara stigao izvesni Orenštajn koji je sa grupom kompanjona i sa kreditom Bačke banke 1869. godine osnovao konkurentsku cementaru, pošto je od lokalnog manastira uzeo u zakup 29 jutara zemlje. On je 1883. godine u suvlasništvo svoje cementare primio Redliha i Melikoa, a kroz tri godine i Špicera.
Pošto je Čikova firma zapala u teškoće i posle uključenja u njen kapital Ferdinanda Rozenberga, 1887. godine nju preuzima lokalna konkurentska grupa, koja 1898. godine daje naziv preduzeću „Unija beočinskih cementara Redlih, Orenštajn i Špicer“ koje, 1906. godine, postaje akcionarsko društvo.
Nakon Prvog svetskog rata Beočinska cementara je prvi put (formalno) nacionalizovana, uz saglasnost starih vlasnika, pa je obavljena nova deoba akcijskog paketa – a novi naziv firme je „Beočinska fabrika cementa a.d. Beočin“. Od starih vlasnika u upravnom odboru „nove“ firme su Špicer, Brajer, Rozenberg i Josif pl. Lukač, a novi akcionari su beogradski radikali sa Nastasom Petrovićem na čelu. Predsednik tog odbora postaje Miloš Savčić iz Beograda (predstavnik Prometne banke, Izvozne banke i Beogradske zadruge) i on će tu funkciju obavljati do početka Drugog svetskog rata.
Već 1923. godine konstatuje se da je glavni akcionar Beočinske cementare sa oko 67,5 odsto vlasništva – Cementia Holding a.d. Cirih.
Nakon početka Drugog svetskog rata i sloma Kraljevine Jugoslavije ustaše menjaju naziv Beočinske cementare u „BFC – dr Ante Pavelić“, a Nemci u „BFC Goring Werke“. Ustaše menjaju i gotovo ceo upravni odbor i poslovodstvo firme, a među akcionare ubacuju domobranskog pukovnika Pera Blaškovića.
Nakon oslobođenja BFC je prvo sekvestrirana 8. novembra 1944. godine odlukom Odeljenja za trgovinu i industriju Glavnog izvršnog odbora AP Vojvodine. Tada je utvrđeno da je pored Cementia Holdinga iz Ciriha, Manastira Beočin, zagrebačke fabrike portland cementa Croatia d.d. i Prometne banke u Beogradu najveći pojedinačni akcionar gospođa Hermina Melamed, za koju se decenijama smatralo da je najprisnija prijateljica nekadašnjeg jugoslovenskog premijera dr Milana Stojadinovića (koji je od beočinskog cementa gradio internacionalni put Beograd-Novi Sad-Subotica). Ovaj sekvestar je pravno formalizovan odlukama sudova u Zagrebu, Vukovaru, Iloku i Sremskim Karlovcima 1946. godine.
Paralelno sa formalizovanjem sekvestra pokrenuta je i inicijativa za konfiskaciju Beočinske cementare da ona ne bi bila vraćena vlasnicima. Tako je javni tužilac sremskomitrovačkog okruga 4. juna 1946. godine optužio 14 rukovodilaca Beočinske cementare za krivična dela privredne saradnje sa okupatorom. Tužba je uspela u postupku protiv deset okrivljenih, pa su oni osuđeni odlukom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici od 11. oktobra 1946. godine, a uz izrečene pojedinačne osude osuđena je i cementara na osnovu člana 10 Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države na kaznu konfiskacije celokupne imovine u korist FNRJ. Kasnije je ova državna imovina dobila status društvene svojine, a još kasnije (pod Miloševićem) u njoj je država Sbija dobila deonički udeo.
Hoće li se „svojinska odiseja“ BFC-a nastaviti sa sličnim obrtima?
D. B.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
