foto: Marko Rupena
"Emocija je jedno, a mi smo hteli da utičemo na razum. Osim što smo hteli da ukažemo na statistiku i podatke, zapravo je važno naglasiti da je 20 puta veća verovatnoća da ćeš se naći na listi čekanja organa nego što ćeš biti u prilici da ga daš. Misli o sebi, nikad ne znaš šta može da ti se desi, mala je verovatnoća da ćeš biti donor i mnogo je komplikovano, samo u slučajevima moždane smrti, da li je moguća transplantacija i hiljadu drugih stvari"
U Srbiji ima svega tri donora na milion stanovnika, dok je u Hrvatskoj 32-34 donora. U Srbiji hiljade ljudi čeka na organ, Hrvatska je taj problem rešila. Da bismo postali zemlja članica organizacije Eurotransplant, moramo najpre da podignemo društvenu svest i izmenimo zakon o donorstvu. Hemofarm fondacija je, u partnerstvu sa Ministarstvom zdravlja, VMA i Upravom za biomedicinu, pokrenula ove godine kampanju Najvažniji poziv u životu i obeležila prvi Dan donorstva – Šesti jun.
Šta znači pretpostavljeno donorstvo, kakva je procedura, šta ako se probudim iz moždane smrti, kako da dostignemo evropski broj donora na milion stanovnika da bismo ušli u Eurotransplant, i sve u svetlu donošenja novog zakona o pretpostavljenom donorstvu, razgovarali smo sa Sandom Savić, direktorkom korporativnih poslova i komunikacija Hemofarma.
„Shvatili smo da ćemo u procesu harmonizacije sa EU, između ostalog, imati obavezu da rešimo problem sa transplantacijom. Bili smo šokirani saznanjem da je Srbija na dnu evropske liste, daleko iza evropskih zemalja. Nekadašnja Jugoslavija je imala zakon po kome su građani bili pretpostavljeni donori. Neke stvari možemo sami da rešimo, građani imaju moć, ovo je pitanje naše savesti i odluke. Liste čekanja na organe su užasne, ove godine je izvršen mali broj transplantacija zato što nema dovoljno davalaca organa i nažalost mnogi neće dočekati transplantaciju. Pokušavamo da ova tema ne bude asocijacija na smrt, ovo je priča o životu.“
„VREME“: Kako je izgledala kampanja Najvažniji poziv u životu?
SANDA SAVIĆ: Priključili smo se Ministarstvu zdravlja kao partneri u kampanji za podizanje svesti o donorstvu pre godinu dana. Sama priča o donorstvu počela je zapravo još pre desetak godina na VMA, kasnije je i RTS pružio značajnu medijsku podršku, međutim, nije bilo mnogo rezultata jer nije ni bilo kontinuirane kampanje. U saradnji sa agencijom Saatchi&Saatchi uvideli smo da su sve dosadašnje kampanje ukazivale na onaj mali broj srećnih ljudi kojima je uspešno izvršena transplantacija – dobili bismo pozitivnu emociju i stvorili pogrešnu sliku da je sve to u redu i da nema nikakvih problema. I prestali da mislimo o tome.
Ali, hiljadu i više ljudi u Srbiji čeka na transplantaciju. Nismo znali da li ti pacijenti mogu da se priključe kampanji s obzirom na njihovo zdravstveno stanje. U saradnji sa Ministarstvom zdravlja, Upravom za biomedicinu i VMA, izgradili smo javno-privatno partnerstvo koje je odlično funkcionisalo. Pacijenti koji čekaju organe rado su pristali da budu deo kampanje i tokom vremena smo svi postali i prijatelji. Posle svega, čini mi se da ovo nije samo jedna od kampanja Hemofarm fondacije, ona je postala naša misija i lična borba za život.
Koliko je javnost uopšte bila upoznata sa tom temom i kako je reagovala na kampanju?
Cela Srbija je bila pokrivena crno-belim bilbordima na kojima su uslikani i potpisani naši prijatelji koji čekaju transplantaciju. To je bila tizer kampanja, da li će ljudi prepoznati o čemu se radi i kakvi su komentari. Bilo je različitih komentara na društvenim mrežama šta bi mogao da bude najvažniji poziv (rođenje deteta…), ali je ipak prepoznato da se radi o ljudima koji čekaju transplantaciju organa. Bili smo spremni i na negativne komentare, ali oni su gotovo izostali. Saatchi&Saatchi je izneo ideju da se građani direktno pozovu telefonom i da im se prenese poruka pacijenata koji su učestvovali u kampanji. Snimili smo njihove kratke audio-poruke: „Dobar dan, ja sam Magdalena i čekam na organ…“, koje su pozivale na donorstvo. Morali smo, razume se, da poštujemo zakonska pravila kada je reč o podacima o ličnosti i tu smo imali podršku i pomoć i Ministarstva i Šabićeve kancelarije, ali je ključni partner bio Telekom, koji je pristao da uključi svoju fiksnu telefoniju u kampanju, i 10.000 ljudi je 6. juna dobilo telefonski poziv. Oni su nam rekli da ako 40 odsto ljudi sasluša poruku do kraja, to se smatra dobrom kampanjom, a na kraju dana dobili smo informaciju da je preko 96 odsto ljudi saslušalo poruku do kraja. Šesti jun je proglašen nacionalnim danom donora. Očigledno je da ljudi ne znaju mnogo o toj temi i da smo našli dobar kanal da im se obratimo. Nismo mi ništa lošiji od ostalih naroda, nego nismo dovoljno informisani o ovoj temi. Mladi ljudi su nam se masovno javljali posle šestog juna sa idejom da pomognu i da budu promoteri donorskih kartica. Možda bi bilo dobro da se u kampanju uključi i Ministarstvo prosvete da bi se organizovale edukacije u okviru Građanskog vaspitanja. Imamo mnogo partnera: mediji, državne institucije, privatne kompanije, ali i mnoge javne ličnosti i sportisti.
Dokumentarni film „Najvažniji poziv u životu“ je ovih dana završen i uskoro će biti prikazan na nacionalnoj televiziji. Jedna od učesnica filma Ana Raca je, nažalost, nedavno preminula.
Šta je osnovna ideja kampanje, osim izmene zakonodavstva?
Potreban je veliki broj donora da bi država mogla da kaže da je ta stvar rešena – nama je potrebno da imamo najmanje deset donora na milion stanovnika kako bismo mogli da postanemo članica Eurotransplanta, mreže država koje imaju jedinstvenu listu pacijenta iz svih zemalja članica, dolazi do razmene, pa ako ti treba bubreg, dobićeš ga iz Španije. Ovaj dru-štveni problem ne zahteva nikakva ulaganja, nikakav novac i odricanja, samo kad shvatiš o čemu je reč. Misli o sebi i drugima. Neke zemlje kao što je Nema-čka nemaju zakon o pretpostavljenoj saglasnosti za donorstvo, jer je kod njih toliko razvijena svest da se to zaista pretpostavlja i to ne mora zakonski da se reguliše. Hrvatska je napravila bum i za nekoliko godina stigli su na vrh svetske liste po broju donora jer su primenili model zakona o pretpostavljenoj saglasnosti.
Kako se izboriti sa predrasudama, a nemoguće je izbeći ih?
Postoji gomila predrasuda na ovu temu, najčešće je „ne prizivaj“, jer ako potpišeš donorsku karticu, nešto će ti se desiti, organ će dobiti dete ministra ili glumca, a ne običan čovek, neće me lečiti ako sam donor, juriće me da mi uzmu bubreg… Ali zapravo je ozbiljniji problem nepoverenje u institucije, kao posledica urušavanja sistema vrednosti. U suštini, reč je o iracionalnim strahovima koji mogu da se razbiju samo informacijama i edukacijom. Cilj kampanje je da dođe do izmene Zakona o donorstvu, kao tehničkog preduslova za povećavanje broja donora. Veoma je važno da građani budu informisani. To počinje u primarnim zdravstvenim ustanovama, pre svega kod izabranog lekara. Gradska skupština Beograda se prva priključila kampanji, tako da je u dogovoru sa nama 17 domova zdravlja uključeno u sistem informisanja i edukacije i postavili su informativne materijale o potpisivanju donorskih kartica. Prva opština je bila Palilula, pokrenuli smo talas i trebalo bi da se širi.
Šta znači pretpostavljeno donorstvo?
Po Zakonu o pretpostavljenom donorstvu svi smo donori, osim ako za života izričito ne potpišemo da to ne želimo. Međutim, i po novom zakonu porodica ima pravo da stopira doniranje organa pokojnika, kao što je i sada slučaj. Važna je i porodična edukacija, da donor razgovara o tome se svojom decom, sa svojim roditeljima. Zakon o pretpostavljenom donorstvu je tek u izradi i u fazi je usaglašavanju sa Briselom i naći će se u parlamentu tek nakon toga, nadam se do kraja godine. Ključni momenat u kampanji bio je kad je premijer Vučić primio pacijente koji su učestvovali u kampanji, razgovarao je sa njima i čuo njihove priče i izjavio je da će se on lično i sa pozicije premijera založiti za izmenu zakona. Inače, Crkva podržava donorstvo, njihov stav je da je to najveći čin dobročinstva i ljubavi prema čoveku, i voleli bismo da nas oni malo eksplicitnije podrže.
Moždana smrt nije koma. Moždana smrt je klinička i pravna definicija smrti i javlja se kao posledica velike i nepovratne povrede mozga i moždanog sistema. Kao posledica povrede, uprkos svim medicinskim naporima, mozak otiče, što sprečava dotok krvi. Bez krvotoka, a samim tim i bez snabdevanja kiseonikom, moždana tkiva odumiru velikom brzinom. Životne funkcije (disanje i rad srca) mogu biti produžene mehaničkim uređajima nekoliko sati ili dana, ali ne dugotrajno. Lekari utvrđuju moždanu smrt, striktnim neurološkim testom, kojim potvrđuju da nema moždane aktivnosti kao i da je dotok krvi u mozak prekinut, a moždane ćelije nepovratno uništene. Pošto ne postoji mogućnost da mozak ikada više funkcioniše, pacijent se proglašava moždano mrtvim.
Rekonstrukcija vlade i Branko Ružić na N1 nekako su postali ista tema. Kojom logikom, kojim putevima, nejasno je. Jasno je samo da je ovo jedno veliko prepucavanje dve vladajuće stranke, u kom su paramediji i megafoni vlasti samo sredstvo za slanje kriptičnih poruka na relaciji SNS–SPS. Niko se tu ne obraća građanima, niti su oni bitni
Šta će biti sa jednim bračnim parom i osam samaca na Slanačkom putu 51 kojima preti iseljenje? Ko je odgovoran? Šta kaže Grad, a šta izvršitelj Ratko Vidović? Konačno, zbog čega su građani u ovome duplo oštećeni i zašto mogu da se žale jedino sudu na Kipru
“Imaćemo povlašćene okrivljene. To će biti oni koje tužilac odluči prve da sasluša. Prvi okrivljeni će se saslušavati bez prisustva ostalih okrivljenih i njihovih branilaca. Kod drugog okrivljenog po redu saslušavanja, tokom davanja iskaza, moći će da prisustvuje samo prvi koji je saslušan sa svojim advokatom. Dakle, kada poslednji dođe na davanje iskaza kod tužioca, svi već saslušani sa svojim braniocima moći će da prate njegovo izlaganje i postavljaju mu pitanja, a on nije imao prava da ta pitanja postavlja njima. Kako će tužilac određivati i po kojim kriterijumima kog okrivljenog će prvog da sasluša, a koga kao drugog ili trećeg ili poslednjeg, nije propisano”
U Srbiji ima oko 3.600 kladionica, što je skoro duplo više od broja osnovnih i srednjih škola. U manjim gradovima su, pored pekara i apoteka, uglavnom jedini objekti. Ali fizičke kladionice danas čak više nisu ni potrebne da bi se razvila zavisnost od kocke jer se sve više mladih kocka onlajn. Šta (ne) donose nova zakonska rešenja
Uoči ovogodišnjeg Beograd Prajda, “Vreme” je istraživalo kako je o ovom događaju pisala ekstremna desnica na svojim Telegram kanalima i Iks profilima. Parada “izopačenjačkih nakaza”, “parada bolesnika”, “parada degenerika”, “pederska parada”, “satanistička parada”, “parada srama” samo su neka od živopisnih imena kojima je na društvenim mrežama nazivana Parada ponosa
Ostavka je moralni i lični čin, podnosi se smesta i neopozivo. Umesto toga, posle smrti pod nadstrešnicom vlast obećava da će politički vagati i trgovati, da vidi na koga da svali „odgovornost“
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
