U nezgodan čas, baš kada je pretendent na presto Aleksandar Karađorđević ponudio pomoć Srbiji u ovim teškim vremenima, a Vuk Drašković zatražio povratak ideji srpske monarhije i kada su se u crnogorskoj stvari politički revitalizovali neki od istaknutih članova Krunskog saveta, sa akademikom Matijom Bećkovićem na čelu – buknula je (dugo tinjajuća) afera sa blokadom 82.000 tona sirove nafte AD NIS-a na terminalu Janafa na Krku, po sudskoj odluci koju je Riječkom trgovačkom sudu iz Pariza dostavio Boris Vukobrat, vlasnik našoj javnosti poznate naftne kompanije Kopešim trejding AG iz Švajcarske. Neko će odmah pitati: pa kakve sve to veze ima jedno s drugim, i setiće se onog famoznog telegrama o vezi Monarhije sa svastikinim butom.
Karika koja povezuje sve ove zvučne firme i zvučna imena, a koja je u srcu cele afere, jeste Zoran Trifunuvić, osnivač i direktor kompanije Trizon grupa u Beogradu, koga svi naši televizijski gledaoci pamte po filmskim izveštajima sa zasedanja Krunskog saveta Nj.k.v Aleksandra Karađorđevića, jer obično sedi u pročelju, blizu pretendenta, dok ga poslovni partneri znaju po posetnici na kojoj piše da je „Član Krunskog kabineta“. Istina, ako preko interneta pogledate sajt Karađorđevića, Zorana Trifunovića danas nećete naći u sastavu Krunskog saveta, ali ga možete pronaći u sastavu Upravnog odbora Fonda Kraljevskog Doma Karađorđevića, čiji je predsednik arhitekta Dragomir Acović, član Krunskog saveta.
Pre nego što objasnimo kako je Trifunović zakuvao paprenu naftnu čorbu i monarhiji i nacionalnoj naftnoj kompaniji, dok smo još na internetu, da zabeležimo da je Zoran Trifunović registrovan kao vlasnik pet odsto kapitala Trizon grupe, dok je suosnivač, tajanstvena Armagas trejding limitid, firma sa sedištem u Limasolu na Kipru (a ko su, pak, vlasnici ove firme, mogu saznati oni koji elektronski uplate 95 funti u korist specijalizovanog pretraživača). Inače, ukupno „upisani“ novčani kapital Trizon grupe, koja je osnovana 1992. godine (u stvari 1991, ali je kroz godinu dana preregistrovana), bio je 1.015.000 dolara – dok je stvarno „uplaćeni“ Trifunovićev kapital u proteklih 14 godina narastao do 10.000 dolara i 14.000 CSD, a Armagas je dosad uplatio 50.000 evra. U kakvoj je trenutnoj finansijskoj kondiciji Trizon grupa, nismo uspeli da proverimo, ali je po nekim glasilima ona sada u bankrotu, iako ima 101 benzinsku pumpu „u franšizi“ (vrsta zakupa).
Dakle, napokon, kako je Trizon grupa u jednu aferu uvukla toliko aktera i kako je afera počela da se rađa? Sudeći po saopštenju novosadskog MUP-a od pre dve sedmice, izgleda da je direktor ove firme Zoran Trifunović 2. decembra 2004. godine kupio, od firme Delta grup limitid, 40.000 tona sirove nafte, za 12.660.000 dolara, putem kredita Hipo-Alpe-Adrija banke – pa je ova banka na tu naftu upisala založno pravo – kako bi povezala tempo njene prodaje (kada se preradi) sa otplatama kredita.
Kada je nafta stigla u Srbiju, Trizon grupa je već imala zaključen ugovor o preradi te nafte u Rafineriji Novi Sad, dakle ušla je u posao sa firmom s kojom je i ranije sarađivala i u kojoj je već ostavila jednu finansijsku aferu, oko nekog kasno plaćenog mazuta sa oproštenom kamatom i obećanja da će RNS-u kupiti dve lokomotive, krajem prošloga veka („Građanski list“, od 27. maja ove godine).
Dakle, ovde je sačinjen ugovor između zalogoprimca (HAA), zalogodavca (Trizon grupa) i skladištara (RNS). Međutim, Trifunović je, kako tvrdi novosadska policija, uz pomoć Borislava Papulina, samostalnog referenta Rafinerije Novi Sad, tokom 2005. godine izvlačio derivate i prodavao ih uglavnom u Bosni i Hercegovini, a banci nije vraćao kredit. Dakle, Paulin je mimo zaloge i bez obaveštavanja Hipo-Alpe-Adrija banke puštao robu Trifunoviću, koji nije vraćao kredit, pa je ova banka ostala i bez potraživanja prema Trizonu (navodno 859,5 miliona dinara) i bez derivata u Rafineriji Novi Sad..
Treba pri tome zapaziti da je Trifunović uprkos docnji u otplati prethodnog kredita kod HAA banke, i postupka koji se protiv njega vodi kod Trgovačkog suda u Beogradu, radi izvršenja naplate tog kredita, u novembru prošle godine dobio kreditni akreditiv na 20 miliona dolara od HVB banke, na istu priču. No, izgleda da je ova banka bila nešto ažurnija, pa je već početkom ove godine utvrdila da, opet, u Rafineriji Novi Sad nedostaje 7500 tona „nafte pod zalogom“ u vrednosti od šest miliona dolara, za koju je, i ovoga puta, zaključen ugovor sa A.D. NIS-om kao garantom skladištenja uz založno pravo banke.
Prema informacijama koje su do nas doprle, predsednik Upravnog odbora AD NIS-a Željko Popović je sam pokrenuo policijsku istragu prethodnog slučaja sa HAA bankom, te je paralelno s tim, početkom ove godine, u disciplinskom postupku Borislav Paulin udaljen iz firme (do okončanja istrage, koja, po jednim izvorima, navodno još zvanično nije pokrenuta kod opštinskog tužilaštva, a po drugim, već je dobila oblik sumnje o zloupotrebi ovlašćenja u privredi). U drugom slučaju, HVB banka je sama podnela krivičnu prijavu protiv NIS-a (prema „Politici“ od 27. maja), jer pregovori o poravnanju, u kojima je navodno učestvovao Željko Popović u ime AD NIS-a, nisu uspeli.
Pošto je paralelno sa tim akcijama i merama obustavljena isporuka preostalih derivata u vlasništvu Trizon grupe koji se nalaze u rezervoarima RNS-a, navodno zato što ova firma nije plaćala preradu i skladištenje, u Rafineriji se pojavio i sam Zoran Trifunović, tvrdeći da je preostale derivate, u vrednosti od oko 8,5 miliona dolara, koje je tu skladištio, prodao švajcarskom Kopešimu i da ima dokument da je njegova roba „slobodna“, te da je bila slobodna i ranije, pa je tako i carinjena kada je ulazila u zemlju i prelazila u Bosnu. Uz to je menadžmentu Rafinerije objašnjavao da mnogo zna i da stoji visoko (ali ovoga puta nije naišao na razumevanje i znatiželju).
Na licu mesta protestovao je i Boris Vukobrat, koji bi, po nepotvrđenim glasinama koje prenosi hrvatska štampa, trebalo dobro da poznaje poslovne sposobnosti Zorana Trifunovića, od koga je navodno kupio derivate. Vukobrat danas tvrdi da je posle razgovora sa Željkom Popovićem, s kojim pregovori o vansudskom poravnanju nisu uspeli, krenuo sudskim putem da izvuče svojih, navodno, devet miliona dolara iz NIS-a, jer smatra da je uskadištena roba sada njegova, pošto ju je pošteno platio Trifunoviću. On je pokrenuo ne samo parnicu nego je i medije u Srbiji i Hrvatskoj, pa je beogradskom „Blicu“ čak izjavio da njegove sumnje, da se u NIS-u u ovoj stvari odvijaju kriminalne radnje, deli i sam ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom u Vladi Srbije Milan Parivodić, kod koga se navodno savetovao šta da čini i kako da se postavi u ovoj aferi (Parivodić je, inače, član Nadzornog odbora Fonda Karađorđevića).
Boris Vukobrat je, zatim, u samo nekoliko majskih sedmica kod francuskog suda pokrenuo spor protiv NIS-a, a pošto je to moguće po njihovom građanskom pravu, ovaj sud je odmah doneo meru „osiguranja“ tužitelja (bez obzira na to što je reč o švajcarskoj kompaniji) do okončanja sudskog postupka na imovini tuženika (bez obzira na to što je ona srpska firma), bilo gde da se ona nalazila na planeti. To osiguranje Vukobart je uspeo brzo da aktivira kod Trgovačkog suda u Rijeci 12. maja (kako piše zagrebački „Jutarnji list“ od 25. maja), kada je tanker „St. Nicholas“ istovario 82.000 tona nafte koje je na svetskom tržištu kupio AD NIS. No, tada se u igru uključio i Janaf, hrvatska firma koja posluje sa nekadašnjim Jugoslovenskim naftovodom i koja najbolje zarađuje na transportu nafte za Srbiju, pa su i AD NIS, i Janaf uložili žalbu na ovu odluku riječkog suda; i dok ovaj tekst kreće prema redakciji, očekuje se da će Viši trgovački sud u Zagrebu po njoj doneti pozitivnu odluku.
Tokom cele ove afere Zoran Trifunović još nije dao nijednu izjavu za javnost, ali svedoci tvrde da su preuranjene glasine o tome da je „zatvorio radnju na Dedinju“, „otkazao stan u Ženevi“ i odleteo u legendu, da se pridruži Aleksandru Staviskom, koji je još pre sedamdeset godina izumeo način za konvertovanje visokih i paradnih društvenih veza u suvo, odnosno crno zlato.
