Buka, bes i razonoda

Ne volim depresivna sumiranja prethodne godine. Još manje su mi simpatični apokaliptični proroci koji pred kraj godine upozoravaju da još nismo videli najgore, da će godina koja sledi biti još gora, odnosno – protok vremena je neprekinuta kosa ravan našeg propadanja koja vodi do najdonjih ponora pakla, koji u stvari ni nema dno!

Televizija je savršen medij za ovakvu vrstu vizionarstva, jer je fantastično bezbedno i komotno plašiti ljude neizvesnom budućnošću. Političari će, ako su u opoziciji, reći kako ćemo krv da propišamo, sad kad nismo njih birali, ili smo crtali Čiča Gliše po izbornim listićima i pravili se pametni, a oni na vlasti će neizvesnost i bedu upotrebiti kao alibi za neispunjena obećanja. Ekonomisti će konstatovati da smo propali, Estrada je nezadovoljna jer narod nema para, pa su i honorari utanjili, tonemo u apatiju opšteg izgovora – teških vremena. Tu uljuljkanost u samosažaljenje, u kombinaciji sa strahom i bedom, predobro poznajemo – nad nama se ponovo slavodobitno osmehuje pokojni Sloba, kojeg niko ne mora da rehabilituje, jer njegovo nasleđe nije ideja ili dostignuće – već stanje pasivnog duha.

Ljudi koji se na naučni način bave svetskom krizom, kažu da je ona najveća u zemljama gde većinu zaposlenih čine građani koji zavise od budžeta. Društvo penzionera i državnih službenika ne voli rizik niti inicijativu, jer se hrani na jaslama – koje puni Vlast. Ko obeća da jasle neće biti prazne, taj će vladati, a ideološka pitanja i reforme društva uvek će čekati neka „lepša vremena“ koja, naravno, nikada neće doći sama od sebe.

Ovakva TV publika dobija upravo ono što želi. TV program koji omamljuje i obećava. TV program pakosne sirotinje kojoj vlast daje ono što ona želi da vidi – virtuelnu pravdu, velike i teške reči, megafon za psovke i mračan kutak za anonimne odašiljače mržnje. Tu nema čvrste programske šeme, nema kritičnog tona, nema pogleda ni glasova izvan sistema – TV program je burleskna mešavina seksa, skandala, političke estrade i crne hronike – u najavi. Jedina stabilna tačka u krhkim i nestabilnim programskim šemama jesu TV serije. Makar hapsili Miškovića i intervjuisali Vučića na Prvom, ili Novak igrao na Prvoj, domaća serija neće biti pomerena, niti će neko zbaciti Sulejmana sa prestola u prajm tajmu. Narod ipak mora da se razonodi, da ne bi pobesneo.

Kao i svake godine, evo mog ličnog i intimnog spiska 5 važnih stvari koje smo videli na televiziji tokom prethodne godine. Neke od tih važnih stvari u suštini nismo videli, a njihov izostanak je takođe važan. Krenimo redom, od hardvera ka softveru, što bi rekli kompjuteraši.

1.

Već polovina TV auditorijuma u Srbiji program prati putem kablovske televizije u bilo kom obliku i od različitih provajdera. Ova činjenica je važna koliko i podatak od pre par novogodišnjih pregleda – da većina stanovništva u Srbiji živi u gradskim ili prigradskim naseljima. Dakle, sve je manje seljaka i sve je manje antena. Ova činjenica je neobično važna jer je medijska džungla postala još gušća. Naši zakoni i regulatorna tela potpuno su nepripremljeni za ogroman zadatak koji se zove praćenje kablovskih kanala i operatera. Već sada je vidljiv haos u minutaži reklama, sadržaja, kvaliteta programa, merenjima gledanosti, ukratko – bar prividno nam se povećao izbor programa, ali niko više ne zna šta se sve emituje. Porast „kablovskih“ korisnika je poruka koju televizije ovde moraju ozbiljno da shvate – to su vam dragi prijatelji, televizijski „beli listići“, priznanje da su se gledaocima smučili naši TV programi. Među kablovskim kanalima su popularni postali oni na kojima se kuva (čak i na srpskom jeziku), HBO premijere se najavljuju i u novinama, gledaju se programi iz regiona (hrvatski i bosanski najviše) pa smo izbegli ovdašnji TV tropartijski ili četvoropartijski sistem (RTS, Prva, Pink, B92). Podatak da polovina gledalaca ima kablovsku pokazuje da su ljudi spremni da plate za TV program – što je takođe bitno, jer baca novo svetlo na pitanje plaćanja pretplate za RTS.

2.

Drugi TV fenomen su protekli izbori, koji su uvek i test za nova TV dostignuća. Kampanja je bila duga, dosadna i ruku na srce – prljava. Sve TV stanice su pokazivale priličnu pristrasnost prema bivšoj vlasti, a kontrola medija je, paradoksalno – dovela do inverznog efekta. Blaćenje Tome Nikolića se pokazalo kontraproduktivno, fenomen medijskog i jezičkog transformisanja „Ostavke“ u „Skraćenje mandata“ Borisa Tadića, doveo je do vređanja inteligencije birača. Mazanje kakicom je bilo obostrano, samo je vlast uvek u povlašćenom položaju jer kakicu baca odozgo. Tako je nastao izraz „kampanja kontrasta“ još jedan od legata proteklih izbora, a meni je drago da je izraz za biranje izgleda TV slike na televizoru postao politički termin. Ostali su brightness, color, sharpnes i picture mode. Biće još izbora.

3.

Na medijskom nebu, baš kao i u Gutenbergovoj galaksiji nastale su promene koje takođe treba zabeležiti. Od 31. 12. će nestati papirno izdanje časopisa „Newsweek“, a urednici sa tugom objašnjavaju da je broj ljudi koji novine čitaju putem ajpeda ili smart telefona toliki da je nemoguće pokriti troškove štampe i distribucije. U Srbiji je iz sasvim drugih razloga nestao dnevni list „Pres“ kada se Mišković povukao iz vlasništva u tim novinama. Nastao je tabloid „Informer“, poluzvanično glasilo Vlade Srbije. Iz etra je nestala televizija Avala, ali je na tom mestu nikao kablovski kanal Pink2, gde sve osim estrade mora da traje dva minuta. 2 minuta vesti – 2 minuta priče, između 2 sata pevanja, butkica i sisića.

U Londonu je autor Vikiliksa Džulijan Asanž napunio 6 meseci azila u ambasadi Ekvadora. Čovek koji je simbol borbe za slobodni protok i razmenu informacija, fizički je sputan u prostor jedne kuće. Njegova borba, ali i život, kao u filmu Matrix odvijaju se u sajber prostoru, što nam govori o značaju novih medija. Mislim da su i ovdašnji političari (svi redom) zdušno ignorisali činjenicu da je 2012. godine neko progonjen zbog svojih ideja. Razlog su verovatno depeše u kojima su svi jednako prikazani u neprikladnim pozama.

U Srbiji su tako iz javnosti nestali radikali, jer kada stranka nije prešla cenzus – medijski su preminuli, što se ne može reći za neke druge ekstremiste i desničare.

4.

U Srbiji je neverovatnu popularnost stekao novi žanr – dramski rijaliti. Popularnost igranih serija, čija tema je manje-više uvek neka porodična priča, iskorišćena je za lansiranje „Preljubnika“, „Porodičnih tajni“ ili „Lude kuće“ uz postojeći „Trenutak istine“ ili „Sve za ljubav“. Neprikladni sadržaji u neprikladnom terminu, naturščici koji glumataju, nekontrolisano oglašavanje- srozavanje i obesmišljavanje dramskog i igranog programa. Sve ovo je ponovo prošlo bez adekvatne reakcije nadležnih organa, samo su im pripretili prstom i ozbiljno se namrštili. Nova zvezda je rođena – zaštitno lice ovog žanra TV švalerisanja je „Inspektor Karamela“, borac za pravdu i istinu ma kakva ona bila!

5.

Pošto na Zemlji nije bilo lepo, pogledi su sve češće bili okrenuti prema nebu. Posle mnogo godina, televizija je počela da pokazuje interes za svemir. Barem dva događaja vezana za Kosmos bila su medijski izuzetno praćena i gledana. Prvi je skok sa ivice svemira koji je u živom prenosu izveo Feliks Baumgartner, kada je skočio padobranom iz kapsule sa više od 30 km iznad Zemlje. Do tamo se podigao specijalnim balonom, a svet je dobio heroja za kojeg doskora većina nije ni znala. Čovek koji izvodi herojski poduhvat je arhetipska slika koju je televizija fantastično pojačala i poslala širom sveta. Druga jednako snažna inspiracija pojavila se u navodnom kraju sveta po kalendaru Maja – koji smo uspešno preživeli 21. 12. 2012. Taj arhetipski Armagedon u suštini nije bio jednoobrazan, jer su ga različito videli. Tu se među svetske atrakcije upleo i naš Rtanj, kao opštepoznata baza vanzemaljaca u Srbiji.

Pošto smo uspešno doskočili sa ivice svemira, preživeli smak sveta, izbore, Karamelu, uveren sam da će nam 2013. biti lepša. Samo, potražite tu lepotu u sopstvenim životima, a ne na TV ekranima. Srećno!

foto: jay nemeth