Predsednik Sindikata obrazovanja Srbije
Osnovni podaci: Rođen je 25. 5. 1950. godine u Aranđelovcu. Završio Prirodno-matematički fakultet u Beogradu. Od 1974. do 1994. predavao matematiku u pančevačkoj Elektrotehničkoj školi „Nikola Tesla“, a potom u Pravno-birotehničkoj školi u Beogradu. Oženjen: supruga Marina Arsenović-Pavlović je profesor Defektološkog fakulteta. Ima ćerke Ana Mariju i Ivu.
Angažman: 15. oktobra 1999, posle smrti Jagoša Bulatovića, izabran za predsednika Sindikata obrazovanja Srbije, koji okuplja oko 900 škola (60 odsto ukupnog broja u Srbiji). Početkom januara 2000. pozvao prosvetare da drugo polugodište započnu zakonskim štrajkom, tj. skraćenjem časova; inicijativa je prihvaćena, a od Vlade je (između ostalog) traženo povećanje najniže cene rada sa 253 na 350 dinara. Vlada je u februaru ponudila 305 dinara, što Sindikat obrazovanja Srbije odbija. Sedmog marta, posle petočasovnih pregovora u Vladi, predstavnici Sindikata ipak pristaju na 305 dinara i prekidaju štrajk. Pavlović tada kaže: „To je samo 4,5 odsto manje od traženog… U stvari, odobreno nam je i više, 306,1 dinar, što je još jedan dokaz da nismo podbacili.“ U novembru 2000. traži da se prosvetarima plata uveća za 100 odsto; kao nedopustiv ocenjuje predlog da se najniža cena rada poveća sa 305 na 420 dinara i tvrdi da bi ona trebalo da iznosi najmanje 700 dinara.
Optužbe: Nastavljajući štrajk i posle 7. marta 2000, lideri drugih sindikata otvoreno su nazivali Sindikat obrazovanja Srbije partijskom institucijom. Za Pavlovića se pričalo da je pristao na dogovor s Vladom „ili zato što je prodao ili zato što je bio ucenjen“: „Ako se te optužbe nastave, ozbiljno razmišljam da ih tužim. Potičem iz kraja gde je počeo Prvi srpski ustanak. Ukoliko neko kaže da sam izdajnik, moraće to debelo da dokaže“, govorio je tada. Danas kaže: „Ne bežimo od toga da je rukovodstvo Saveza sindikata Srbije, u sklopu kojeg mi delujemo, bilo blisko SPS-u i JUL-u, ali Sindikatu obrazovanja ne može da se prišije davanje podrške bivšem režimu. Uostalom, zahvaljujući našem angažmanu smenjena su dva ministra – Dragoslav Mladenović i Jovo Todorović. U štrajkovima 1997. i 2000. učestvovali su i ostali, ali mi smo ih vodili. Tadašnja Vlada želela je da pregovara jedino s našim sindikatom, ali to nije imalo veze s nama. Uostalom, čak i po aktuelnom zakonu, mi smo jedini ovlašćeni za pregovore, uz konsultacije sa ostalim sindikatima.“
Zamerka novim vlastima: „Bivši režim uticao je na prosvetu preko direktora škola. Nove vlasti su se modernizovale, pa to obavljaju malo kulturnije, preko medija. Na razgovore pozivaju sve sindikate, a da se pri tom ne zna ko bi u stvari trebalo da učestvuje u tome. Oni su izjednačili sindikate, pa su svoju priliku dobili i Žika, i Pera i Mika.“
O Gaši Kneževiću: „Ne zameram mu ništa posebno, ali nije se snašao u ovoj ulozi. Ministar prosvete je odgovoran za 125.000 zaposlenih, to je jedno teško ministarstvo u kome se ministri menjaju češće nego u drugim resorima. Mi bismo više voleli da na toj funkciji vidimo eksperta za ekonomiju nego pravnika.“
O ambicijama ostalih sindikata: „Zahtevi sindikata Nezavisnost su znatno veći od naših, ali su nerealni. Nigde u svetu prosvetarska plata nije veća od prosečne plate u privredi. Mi smo za ono što je ostvarljivo. Nama je cilj da se poboljša materijalni položaj prosvetara, a ne da povlačimo marketinške poteze… Dok smo mi bili jedini pregovarači s Vladom, ostali sindikati razmišljali su po sistemu: ‘Oni će na kraju biti krivi, a mi možemo da tražimo šta hoćemo’. Sad, pošto svi imamo odgovornost, ostali sindikati neće znati kako i kada završiti štrajk. Nije problem početi, ali jeste gde stati.“
Šta očekuje od ovogodišnjeg štrajka: „Nešto ćemo sigurno dobiti. U svakom slučaju, dobićemo više nego što oni nude, jer povećanje plata od 15 odsto neće zaustaviti štrajk.“ Ovog puta, od početka je bio za radikalne poteze protiveći se jednodnevnom štrajku upozorenja: „Vladu nemamo šta da upozoravamo niti da obaveštavamo. Ona zna naše zahteve.“
Šta je poručio novoj republičkoj vladi: „Nije pametno zaratiti s prosvetom, ona je jedina štrajkovala sve ove godine. Neka krešu tamo gde ima, u prosveti nemaju šta da skrešu.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
