Predsednik Sindikata obrazovanja Srbije
Osnovni podaci: Rođen je 25. 5. 1950. godine u Aranđelovcu. Završio Prirodno-matematički fakultet u Beogradu. Od 1974. do 1994. predavao matematiku u pančevačkoj Elektrotehničkoj školi „Nikola Tesla“, a potom u Pravno-birotehničkoj školi u Beogradu. Oženjen: supruga Marina Arsenović-Pavlović je profesor Defektološkog fakulteta. Ima ćerke Ana Mariju i Ivu.
Angažman: 15. oktobra 1999, posle smrti Jagoša Bulatovića, izabran za predsednika Sindikata obrazovanja Srbije, koji okuplja oko 900 škola (60 odsto ukupnog broja u Srbiji). Početkom januara 2000. pozvao prosvetare da drugo polugodište započnu zakonskim štrajkom, tj. skraćenjem časova; inicijativa je prihvaćena, a od Vlade je (između ostalog) traženo povećanje najniže cene rada sa 253 na 350 dinara. Vlada je u februaru ponudila 305 dinara, što Sindikat obrazovanja Srbije odbija. Sedmog marta, posle petočasovnih pregovora u Vladi, predstavnici Sindikata ipak pristaju na 305 dinara i prekidaju štrajk. Pavlović tada kaže: „To je samo 4,5 odsto manje od traženog… U stvari, odobreno nam je i više, 306,1 dinar, što je još jedan dokaz da nismo podbacili.“ U novembru 2000. traži da se prosvetarima plata uveća za 100 odsto; kao nedopustiv ocenjuje predlog da se najniža cena rada poveća sa 305 na 420 dinara i tvrdi da bi ona trebalo da iznosi najmanje 700 dinara.
Optužbe: Nastavljajući štrajk i posle 7. marta 2000, lideri drugih sindikata otvoreno su nazivali Sindikat obrazovanja Srbije partijskom institucijom. Za Pavlovića se pričalo da je pristao na dogovor s Vladom „ili zato što je prodao ili zato što je bio ucenjen“: „Ako se te optužbe nastave, ozbiljno razmišljam da ih tužim. Potičem iz kraja gde je počeo Prvi srpski ustanak. Ukoliko neko kaže da sam izdajnik, moraće to debelo da dokaže“, govorio je tada. Danas kaže: „Ne bežimo od toga da je rukovodstvo Saveza sindikata Srbije, u sklopu kojeg mi delujemo, bilo blisko SPS-u i JUL-u, ali Sindikatu obrazovanja ne može da se prišije davanje podrške bivšem režimu. Uostalom, zahvaljujući našem angažmanu smenjena su dva ministra – Dragoslav Mladenović i Jovo Todorović. U štrajkovima 1997. i 2000. učestvovali su i ostali, ali mi smo ih vodili. Tadašnja Vlada želela je da pregovara jedino s našim sindikatom, ali to nije imalo veze s nama. Uostalom, čak i po aktuelnom zakonu, mi smo jedini ovlašćeni za pregovore, uz konsultacije sa ostalim sindikatima.“
Zamerka novim vlastima: „Bivši režim uticao je na prosvetu preko direktora škola. Nove vlasti su se modernizovale, pa to obavljaju malo kulturnije, preko medija. Na razgovore pozivaju sve sindikate, a da se pri tom ne zna ko bi u stvari trebalo da učestvuje u tome. Oni su izjednačili sindikate, pa su svoju priliku dobili i Žika, i Pera i Mika.“
O Gaši Kneževiću: „Ne zameram mu ništa posebno, ali nije se snašao u ovoj ulozi. Ministar prosvete je odgovoran za 125.000 zaposlenih, to je jedno teško ministarstvo u kome se ministri menjaju češće nego u drugim resorima. Mi bismo više voleli da na toj funkciji vidimo eksperta za ekonomiju nego pravnika.“
O ambicijama ostalih sindikata: „Zahtevi sindikata Nezavisnost su znatno veći od naših, ali su nerealni. Nigde u svetu prosvetarska plata nije veća od prosečne plate u privredi. Mi smo za ono što je ostvarljivo. Nama je cilj da se poboljša materijalni položaj prosvetara, a ne da povlačimo marketinške poteze… Dok smo mi bili jedini pregovarači s Vladom, ostali sindikati razmišljali su po sistemu: ‘Oni će na kraju biti krivi, a mi možemo da tražimo šta hoćemo’. Sad, pošto svi imamo odgovornost, ostali sindikati neće znati kako i kada završiti štrajk. Nije problem početi, ali jeste gde stati.“
Šta očekuje od ovogodišnjeg štrajka: „Nešto ćemo sigurno dobiti. U svakom slučaju, dobićemo više nego što oni nude, jer povećanje plata od 15 odsto neće zaustaviti štrajk.“ Ovog puta, od početka je bio za radikalne poteze protiveći se jednodnevnom štrajku upozorenja: „Vladu nemamo šta da upozoravamo niti da obaveštavamo. Ona zna naše zahteve.“
Šta je poručio novoj republičkoj vladi: „Nije pametno zaratiti s prosvetom, ona je jedina štrajkovala sve ove godine. Neka krešu tamo gde ima, u prosveti nemaju šta da skrešu.“
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
