Borba protiv korupcije – između želja i stvarnosti

Poslednjih godina doneto je nekoliko sistemskih zakona sa namerom da svojim rešenjima i institutima predstavljaju dobar alat u rukama sudija i tužilaca u borbi protiv korupcije. Da bi došlo do efikasne borbe protiv korupcije, prvo se moralo poći od zakonodavnog okvira. Najpre je trebalo propisati institute i procedure, što je učinjeno donošenjem novog Zakonika o krivičnom postupku, nakon čega se pristupilo jasnijem definisanju koruptivnih krivičnih dela, što je učinjeno donošenjem Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika koji je stupio na snagu 1.3.2018. godine. Na kraju, stvoren je i institucionalni okvir, donošenjem Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije.

Međutim, i pored relativno dobrih zakona, u suštini se ništa nije promenilo. Mi i dalje nemamo značajnije predmete tzv. visoke korupcije. I dalje se borba protiv korupcije svodi na podmićivanje i poneki predmet iz privrednog kriminala, a prema svim istraživanjima mi smo i dalje jedno od najkorumpiranijih društava u Evropi.

Razloga za ovo je mnogo, ali ću se osvrnuti samo na neke.

TUŽILAŠTVO KAO VOJNA FORMACIJA

Navedenim Zakonom su predviđeni mnogi dobri instituti, kao što su oficiri za vezu, udarne grupe, služba finansijske forenzike, formirani su specijalizovani državni organi za suzbijanje korupcije, ali sve ovo je nedovoljno da bi se sprovela efikasna borba protiv korupcije. Ovde se pojavljuje jedan od najvećih problema. Uvođenje američkih instituta koje sprovodi sovjetski ustrojeno tužilaštvo, dovode do ograničene primenljivosti zakona. Bez jasno definisanog nezavisnog položaja tužilaštva nema ni efikasne borbe protiv korupcije. Tužilaštvo je sada strogo hijerarhijski ustrojeno i deluje kao vojna formacija, na čijem čelu je kao general republički javni tužilac. Tako ustrojeno tužilaštvo treba da sprovodi angloameričke institute kao što su sporazum o priznanju krivičnog dela i gorenavedeni instituti, koji podrazumevaju nezavisnog i samostalnog tužioca.

Nije obezbeđena operativna autonomija kriminalističke policije u odnosu na Ministarstvo unutrašnjih poslova. Policija izveštaje o svom postupanju dostavlja prvo Ministarstvu, pa tek nakon toga tužiocu. Takođe, za sve sporne predmete koji se odnose na visoko pozicionirane političare traži se dozvola za postupanje od Ministarstva. Problem u borbi protiv korupcije predstavlja i to što policija u svom radu ima dva pretpostavljena – jedan je tužilac, a drugi neposredni starešina. Autoritet tužioca prema policiji je ograničen zakonskim rešenjima da tužilac za nepostupanje policijskog službenika može samo predložiti vođenje disciplinskog postupka i ništa više. Zbog toga će policijski službenik uvek u svom radu slušati svog neposrednog rukovodioca, a ne tužioca, što predstavlja problem, jer je policija pod neposrednim političkim uticajem.

Korak napred bio bi osnivanje pravosudne ili tužilačke policije, koja bi bila pod ingerencijom tužilaštva i za svoj rad odgovarala tužiocu. Za ovu ideju naše udruženje se zalaže od momenta osnivanja.

CRVENA KNJIGA

Većini građana je poznata „Bela knjiga kriminala“, gde su pobrojane kriminalne grupe i njihovi članovi. Međutim, sada postoji i „Crvena knjiga“, u njoj su pobrojana lica koja su nedodirljiva, odnosno kada tužilac dostavi policiji bilo kakav zahtev, a reč je o licu koje se nalazi u Crvenoj knjizi, policija po tom zahtevu ne postupa.

Predmet predsednika GO Palilula Aleksandra Jovičića je pravi primer. Događaj je od pre nekoliko godina, i teško da iko ko se bavi ovom tematikom misli da je policija tek sada saznala za taj događaj. On je tek sada aktiviran. Tako je u svim političkim osetljivim predmetima. Policija informacije o izvršenom krivičnom delu „čuva“ dok od nekog centra moći ne dobije mig za postupanje.

Opštepoznata činjenica je da su posebna odeljenja u tužilaštvima preopterećena. Nema dovoljno tužilaca u tim odeljenjima, ali se i nespretnošću zakonodavca došlo do ovakve situacije. Naime, Zakonom su taksativno nabrojana krivična dela za koja su nadležna posebna odeljenja, pa su tako u nadležnost stavljeni i najlakši oblici tzv. koruptivnih krivičnih dela, zbog čega se posebna odeljenja bave svim i svačim, umesto da se bave ozbiljnom korupcijom. Tako su posebna odeljenja nadležna za postupanje kada prodavac proneveri novac iz pazara, ali nisu nadležna za poresku utaju.

Korak napred bi bila izmena Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije u skladu sa brojnim analizama primene zakona urađene od strane strukovnog udruženja i brojnih organizacija, koje se bore analizom borbe protiv korupcije.

Veliki problem predstavljaju i zloupotrebe u vezi sa trošenjem javnih sredstava. U mnogim slučajevima kada državni organi nabavljaju određena dobra ili usluge ne primenjuje se Zakon o javnim nabavkama, ili se postupak proglašava tajnim bez zakonskog osnova. Mnogobrojni su primeri, a najkarakterističniji su nabavka vozila od strane MUP-a, izgradnja auto-puteva i dr. Ovde se ugovori zaključuju neposrednom pogodbom i proglašavaju za tajne.

Sporna su i ulaganja javnih preduzeća. U većini slučajeva nemamo nikakvu potvrdu da su ta ulaganja ekonomski opravdana i da su izvršena u interesu javnog preduzeća, ili u nekom drugom nepoznatom interesu.

Kod javno-privatnih partnerstava ugovori se uglavnom proglašavaju za tajne, a kao primer mogu poslužiti „FAS“, JAT i dr.

NEGATIVNA MEDIJSKA SLIKA

Nepoverenje građana u javno tužilaštvo je evidentno, i u velikoj meri opravdano. Štaviše, upravo je tužilaštvo u najvećem broju anketa koje su sprovođene u poslednjih nekoliko godina označeno kao institucija kojoj građani poklanjaju najmanje poverenja. Tako nešto nije neočekivano jer građani imaju čvrsto formirane stavove prema tužiocima, iako većina njih baš previše i ne razume šta tačno tužioci rade i čime se bave. Svima je jasno šta radi sud i šta podrazumeva sudijska funkcija, dok je javno tužilaštvo za većinu građana koji nisu imali neposredan kontakt sa tužilaštvom nepoznanica. Ono što im je poznato potiče prevashodno iz medija, a mediji baš i nemaju najlepše mišljenje kako o tužilaštvu kao instituciji koja se bavi gonjenjem učinilaca krivičnih dela, tako i o samim tužiocima, jer sem malobrojnih pozitivnih tekstova i natpisa o pojedinim tužiocima, mediji uglavnom kritikuju javne tužioce predstavljajući ih kao nekakve nedodirljive ljude koji se baš i ne mešaju previše u svoj posao.

Ta negativna medijska slika je posledica više faktora. Pre svega, javno mnjenje o tužilaštvu najvećim delom se formiralo kroz viđenje republičkog javnog tužioca, kojeg većina medija vidi u negativnom svetlu. Tužioci su svojom pasivnošću i odsustvom u javnosti uticali na formiranje javnog mnjenja. Neobjašnjivo je odsustvo transparentnosti i obaveštavanje javnosti o radnjama koje tužilaštvo preduzima u pojedinim predmetima.

Od 2009. godine i nakaradne reforme pravosuđa, u tužioce kao i u sudije se uvukao strah, koji nikako da prođe. Niko od nas ne želi da ima sudiju ili javnog tužioca koji su skloni da pokleknu pod pritiskom. Dakle, potrebno je sistemski ne samo isključiti mogućnosti uticaja od strane pojedinaca, već i eliminisati posredan uticaj izvršne vlasti na rad javnih tužilaca koji se ogleda u tome da krajnju odluku o izboru javnih tužilaca ima Narodna skupština, u kojoj suštinski izbor zavisi od vladajuće većine. Nažalost, čini se da najavljena ustavna rešenja koja se tiču izbora i položaja javnih tužilaca predstavljaju jedan korak unazad u odnosu na postojeće rešenje, i da vode daljem posrednom pritisku na javne tužioce i uopšte pravosuđe.

Nije najbitnije da javni tužilac bude hrabar, već da mu bude obezbeđeno da zbog svog rada i svoje uslovno rečeno „hrabrosti“, kada je reč o gonjenju lica naročito sa političkim i većim društvenim uticajem, ne trpi posledice, da bude siguran da na svojoj strani ima mehanizme koji će mu omogućiti da se izbori sa nedozvoljenim i neprimerenim uticajem, i da mu budu obezbeđeni svi uslovi da svoj posao radi kvalitetno, profesionalno i sa integritetom.