Bogovi među nama

Bilo da se radi o rimskim carevima, papama, diktaturama 20. ili izopačenim demokratijama 21. veka, kult ličnosti se gradi zbog učvršćivanja vlasti jednog čoveka. Bilo da se radi o Josifu Visarionoviču Staljinu ili Redžepu Tajipu Erdoganu, princip je isti: u javnosti se stvara slika neustrašivog, bezgrešnog i nepogrešivog vođe koji zarad dobrobiti naroda ište bezrezervnu podršku; vođa se izjednačava sa narodom; svako ko je protiv vođe je shodno tome neprijatelj naroda; vođi niko nije ravan, vođi se svi klanjaju, sve manje od toga bi ugrozilo predstavu božanstva kojoj se teži.

Enciklopedijska objašnjenja se svode na to da je kult ličnosti nekritičko obožavanje jedne osobe, koje se manifestuje u preteranoj snishodljivosti, uzimanjem zdravo za gotovo njenih izjava i postupaka, a potkrepljeno je strahom od gubitka privilegija ili u ekstremnim slučajevima slobode i života. Vera u vođu, bez obzira na ideologiju sistema, postaje sama po sebi ideologija, dobija religijske razmere. Kao bog, vođa odlučuje o životu i smrti, ili u mekim diktaturama ko će da dobije posao, pare ili sudski proces.

Kult ličnosti se stvara i održava hvalospevima voljenom vođi, sveprisutnošću u medijima, isticanjem slika u državnim institucijama; ulice i gradovi dobijaju ime vođe, za života mu se grade spomenici. Dobro, dotle u Srbiji još nismo stigli.

TITANI MEĐU TITANIMA

Izlišno je reći da je svaki oblik kulta ličnosti u suprotnosti sa demokratskim vrednostima. Danas Vladimir Putin, Viktor Orban ili Erdogan grade i održavaju kult sopstvene ličnosti da bi se na formalno demokratskim izborima održavali na vlasti. Mišićavi Putin tako obnaženog tela vraća Rusiji staru veličinu; Orban spasava Mađare od najezde nehrišćana i hoće da ispravlja istorijske nepravde; Erdogan stvara o sebi sliku sultana svih muslimana i razgrađuje Ataturkovo nasleđe. Čak se i vođa Severne Koreje Kim Džong Un, „Veliki naslednik“, prvi predsednik Nacionalnog komiteta, prvi sekretar Radničke partije Koreje i maršal Republike, daje izglasavati na izborima sa stotinak odsto glasova. Stvarna, ili prividna, ljubav naroda prema vođi utkana je u negovanje kulta ličnosti. Svaka demokratije u kojoj se neguje kult ličnosti je nakaradna.

Kako u 20, tako je i u 21. veku kontrola masovnih medija ključna za stvaranje kulta ličnosti. Uz sliku bezgrešnog, neustrašivog vođe koji se hvata u koštac sa aždahama i nepravdom, nije naodmet ni kontrola policije, bezbednosnih službi, vojske, pravosuđa, parlamenta, finansijskih tokova, školstva, da nešto slučajno ne bi pošlo po zlu.

Za fašizam, nacionalsocijalizam i staljinizam princip vođe i kult ličnosti su bili od ključnog značaja: Benito Musolini, Fransisko Franko, Adolf Hitler, Jozef Tiso u Prvoj slovačkoj republici, хозя ин Staljin.

Bezrezervno obožavanje Staljina bilo je obavezno u čitavom Istočnom bloku. Po tom uzoru stvarani su i lokalni kultovi ličnosti u diktaturama realnog socijalizma: Klementa Gotvalda u Čehoslovačkoj; Boleslava Bejruta u Poljskoj; Valtera Ulbrihta u Nemačkoj Demokratskoj Republici; Maćaša Rakošija u Mađarskoj; Nikolaja Čaušeskog u Rumuniji…

Princip vladavine bio je isti. Staljin ne samo da je odneo pobedu u Drugom svetskom ratu, nego je i istorija Oktobarske revolucije, kao i njegov značaj u njoj, prekrojena shodno stvaranju kulta ličnosti druga Džugašvilija, dok se Lenjin prevrtao u grobu. Staljinova dela izjednačavana su sa Lenjinovim, u raspravama bi se suprotstavljene strane pozivale na misli i stavove druga Staljina.

U obimnom izboru kulta ličnosti u 20. veku možda je najbizarnije bilo kako se Nikolaje Čaušesku dao obožavati od Rumuna. Vođa (Conducător) se dao slaviti kao „Titan među Titanima“, „Genije sa Karpata“, „zemaljski bog“. Rumunski pisci poredili su ga sa Cezarom, Aleksandrom Velikim, Periklom, Napoleonom ili Kromvelom. Slikari su ga slikali kao božanstvo, kao mesiju, kako se spušta sa neba pred užarenim horizontom. Svakoga dana Čaušesku je u komunističkoj štampi mogao da čita da je on najveći i najpametniji, deviza u Rumuniji je glasila: „Misliti, planirati i delovati prema uputstvima druga Nikolaja Čaušeskog“. Suprugu „Crvenog Cezara“ Elenu slavili su kao „majku nacije“, dobila je doktorat iz hemije, iako je, kažu, sa četrnaest godina napustila školu.

Izvan Staljinovog direktnog uticaja stvarao se kult Envera Hodže u Albaniji, Mao Cedunga u Kini, Fidela Kastra na Kubi. Kult vođe stvoren je Sadamu Huseinu u Iraku.

LJUBIČICA BELA

U Jugoslaviji smo pevali „druže Tito, mi ti se kunemo“, „ljubičice bela“, išli u bioskop „Zvezda“ u ulici Maršala Tita, na more se vozili preko Titograda, izvlačili su nas iz škole da sa sve pionirskim maramama mašemo kada nekuda prolazi drug Tito, učestvovali smo na sletovima kao Titovi pioniri, pisali smo sastave o drugu Titu, vodili su nas u bioskop da gledamo Sutjesku i Neretvu, nosili smo štafete…

Na pamet mi ne pada da Tita stavljam u isti koš sa gore pomenutim istorijskim zlikovcima, niti otvorenu Jugoslaviju sa zatvorenim sistemima Istočnog bloka, ali je stvaranje kulta ličnosti voljenog maršala takođe imalo za cilj jačanje vlasti Komunističke partije i komunističke ideologije. Neupitnost Tita i njegovih odluka u javnosti, manjak kritike nauštrb demokratije, bili su najveća mana socijalističke Jugoslavije. Mada verodostojni svedoci govore da je Titu to masovno, kičersko obožavanje sopstvene ličnosti išlo na živce, činjenica je da ništa nije učinio da to spreči. Masovna žalost i plakanje diljem Jugoslavije nakon Titove smrti, scena kao kada fudbaleri Hajduka i Zvezde na Poljudu ridajući padaju na travu, a publika na stadionu ustaje i počinje da peva „druže Tito, mi ti se kunemo“, suprotnosti su u sa tvrdnjama aktuelnih falsifikatora istorije koji pišu o „Brozovoj tamnici naroda“. Imali smo pasoše, ko je hteo, mogao je da ide gde hoće.

SLEPI OD LJUBAVI

Nemački psiholog Aleksandar Kirhner kaže da se svesno inscenirani kultovi ličnosti u autoritarnim sistemima, baš kao u sektama ili kriminalnim bandama, poigravaju sa ljubavlju. Zarad koristi sistema instrumentalizuje se ljubav vođe ili predvodnika, kako bi se ljudi doveli do ponašanja, koje je često protivno sopstvenim interesima. Kao klasičan primer navodi Severnu Koreju, u kojoj narod prihvata da živi u veoma lošim uslovima, pa čak i da gladuje, sve u nadi da vođa zna šta radi i da će svakako biti bolje.

Kirhner govori o propagandnoj personifikaciji, kao u slučaju čuvenih auto-puteva u Trećem rajhu, za koje su Nemci navodno imali da zahvale Hitleru. Ide se korak dalje, izgradnja auto-puteva se izdiže kao nešto genijalno, a vođa se predstavlja kao heroj, sve poprima mitološke razmere. Kontrola medija jeste važna za stvaranje takve percepcije, kaže Kirhner. Međutim, grupe ljudi čak i kada su im dostupne, počinju dobrovoljno da se odriču informacija iz drugih izvora jer ne žele da ih nešto iritira i pokoleba njihovo viđenje sveta.

Nešto kao kada jedan od partnera u emotivnoj vezi primećuje sve simptome preljube i laži, ali odbija da se suoči sa realnošću.

HARIZMATIČAN VOĐA

Britanski istoričar Jan Keršo u svojoj dvotomnoj biografiji Hitlera, uspon Firera objašnjava na osnovu modela „harizmatične vladavine“ Maksa Vebera (1864–1920), omiljenog sociologa predsednika Aleksandra Vučiča. Keršo tvrdi da se Hitlerova moć zasnivala na tome da su njegove pristalice i veliki delovi nemačkog društva bili spremni da i bez direktnog naređenja „deluju u smislu Firera“.

U isto vreme kada je moler i kaplar Adolf Hitler još uvek samo maštao o velikim dostignućima, Veber je u svom kapitalnom delu Privreda i društvo, u kojem piše o tipovima vladavine, uveo pojam „harizmatične vlasti“. Pojam je skovao za pojavu u društvu koja do tada nije imala svoje ime. Nema podataka, niti pretpostavki, da su se Hitler i Veber sreli, ili čak da bi se Hitler prepoznao u Veberovom modelu „harizmatičnog vođe“, na koji se poziva Keršo. Ali je za duh vremena simptomatično da su se teorija i praksa u ovom slučaju istovremeno kretale istim putem.

Veber harizmatičnog vođu opisuje kao osobu koja na nesvakidašnji način dolazi do uloge vođe i tako na vlast. Kod takvog modela vladavine veza sledbenika sa vođstvom jedne političke partije više nije uslovljena socijalnim interesima ili socijalnim poreklom. Ona se u prvom redu zasnivala na ličnim kvalitetima vođe, na njegovoj privlačnosti, harizmi. U Hitlerovoj vladavini prepoznaju se mnogi elementi Veberovog objašnjenja harizmatične vlasti. I to ne samo u Hitlerovoj.

Veber piše da u uslovima u kojima je sve drugo zakazalo ljudi naginju ka tome da svoju sudbinu povere grupama koje ih predvode, koje nude do tada još neisprobana rešenja. Neizvesnost delovanja novih „recepata“ nadomešćuje se harizmom njihovih predstavnika. Harizmatičan vođa ima dar da ubedljivo sam sebe predstavi kao poslanika jedne nove poruke i da druge ubedi da je ta poruka ispravna. Posle prvih uspeha, piše Veber, kod vođe se stvara osećaj o sopstvenoj svemoći.

Tako se veliki broj Nemaca posle poraza 1918. osećao ponižen, samopouzdanje im je bilo poljuljano. Poruka Adolfa Hitlera je bila odmerena na to osećanje poniženja. Ona je u suštini glasila da će nemački narod dobiti sledeće ratove i da su Nemci predodređeni da budu vodeći narod u Evropi. Naravno da su neistomišljenici koji su ovako uzvišene ciljeve dovodili u pitanje morali da budu proterani ili uništeni.

Hitlerovi pokliči upućeni Jevrejima nisu imali nikakvo naučno ili društveno utemeljenje, bili su magični, mitološki obojeni, hranili su kolektivne strahove. Hitlerova harizma bila je dovoljna da veliki broj Nemaca istrebljenje Jevreja prihvati kao neophodno za uzdizanje nemačke nacije.

Pojam kulta ličnosti i Veberova „harizmatična vlast“ su srodni koncepti. Razlika je u tome što, prema Veberu, harizmatična vlast ima tendenciju da bude legalizovana, da se, dakle, vlast s vremenom sve manje legitimiše izuzetnom ličnošću vladara, a sve više bezličnim zakonskim procedurama i institucijama. Kod kulta ličnosti, međutim, ne dolazi do prelaska lične forme vršenja vlasti na legalno vršenje vlasti, tu se spremnost na poslušnost onih kojima se vlada prevashodno zasniva na povezanosti sa vladarom i nema tendencije da se takvo stanje promeni.

Veber je još razlikovao ličnu harizmu od službene harizme i nasledne harizme u monarhijama.

JEDAN NAROD, JEDNO CARSTVO, JEDAN VOĐA

Devetnaest godina nakon Veberove smrti i šest godina nakon dolaska Nacionalsocijalističke radničke partije Nemačke (NSDAP) na vlast, Adolf Hitler je 28. aprila 1939. godine u govoru pred Rajhstagom pored ostalog rekao: „Ja sam prevazišao haos u Nemačkoj, ponovo uspostavio red, neverovatno uzdigao proizvodnju naše nacionalne privrede… Pošlo mi je za rukom da svih sedam miliona nezaposlenih, koji nam svima leže na srcu, bez izuzetka ponovo ubacim u korisnu proizvodnju… Ja nemački narod nisam samo politički ujedinio, već sam ga i vojno ojačao i pokušao da stranicu po stranicu uklonim onaj ugovor (Versajski), koji u svih svojih 448 članova sadrži najpokvarenije silovanje koje je ikada nametnuto narodima i ljudima. Ja sam Rajhu povratio provincije koje su nam 1919. bile otete, ja sam milione nas izmetnutih, duboko nesrećnih Nemaca vratio u zavičaj, ja sam ponovo uspostavio hiljadugodišnje jedinstvo nemačkog životnog prostora i… trudio sam se da sve to uradim bez prolivanja krvi i da mom ili drugim narodima ne nanesem ratnu patnju. Ja… koji sam pre samo 21 godinu bio nepoznati radnik i vojnik mog naroda, sve to sam postigao sopstvenom snagom…“

Ja pa ja pa ja. Hitler ovom prilikom ne spominje ni istrebljenje Jevreja niti rat za novi životni prostor. On se obraća narodu kome je važno oživljavanje privrede, uspostavljanje reda, smanjenje nezaposlenosti, poništavanje omraženog Versajskog ugovora, uspostavljanje nacionalnog jedinstva. Sve to nije naišlo na odobravanje samo nacista, već većine Nemaca. Glajhšaltovani mediji prenose njegov govor. Nemci obožavaju Firera. Sieg Heil! Heil Hitler! Harizmatični vođa zavladao je Nemačkom, baš kako je to Veber opisao još pre nego što je Hitler prismrdeo Minhenskim pivnicama. Stvoren je kult ličnosti, kult vođe koji stoji iznad svakog zakona.

Takav razvoj prvi put su nagovestile naslovne stranice nemačkih novina 4. avgusta 1934. na kojima je pisalo: „Danas je cela Nemačka Hitler“. Bilo je to dva dana posle smrti predsednika Vajmarske republike Paula fon Hindenburga. Hitler je odmah ukinuo tu funkciju i uveo ličnu zakletvu za vojnike koji se njemu lično kao „vođi nemačkog Rajha i naroda“ zaklinju na vernost. Tako je sam sebe proglasio za šefa države, vrhovnog komandanta, šefa vlade i vođu nacističke partije, sve u jednoj osobi. Naslov „Danas je cela Nemačka Hitler“ ne govori samo o promeni strukture vlasti, već izjednačava Hitlera sa državom i implicira da su on i nemački narod najtešnje povezani.

„Referendum“ 19. avgusta 1934. je naknadno legitimisao promenu vlasti i moći u Nemačkoj i demonstrirao jedinstvo vođe i naroda. Parola je glasila: „Hitler za Nemačku – cela Nemačka za Hitlera“.

EMOTIVAN ODNOS

Kako Veber piše mnogo pre tih za svet sudbonosnih događaja u Berlinu: Autoritet harizmatičnog vođe zasniva se na njegovim jedinstvenim ličnim osobinama, a narod, oni koji veruju, slede njegovu harizmu, identifikuje se i motiviše u velikoj meri sa vođinim ciljevima i vizijama. Tako se razvija primarno emocionalan, a manje funkcionalan odnos između vođe i vođenih.

Nemački sociolog Mario Rajner Lepsius je razvio Veberov model harizmatičnog vođe i harizmatične vlasti. On piše o „latentnoj harizmatičnoj situaciji“, koja je preduslov da narod prihvati harizmatičnog vođu.

Na primer, kada nadležni nisu u stanju da prevaziđu nekakvu krizu. Onda delegitimizacija odgovornih stvara vakuum moći u kome se narod nada vođstvu „jakog čoveka“.

Manifestaciona situacija nastaje kada je „harizmatičar“ već zadobio poverenje i veru naroda. On se onda po pravilu poziva na „spas od propasti“, ali ne spominje konkretna rešenja. Harizmatični vođa govori o „nadi u nešto novo“.

Kada je francuski sociolog i antropolog Gistav le Bon (1841–1931) napisao Psihologiju masa, koja može da se čita i kao priručnik za diktatore i demagoge svih fela, Staljin je imao šesnaest, Musolini dvanaest, Hitler šest godina. Obaška njegovo naklapanje o „duši rase“ i što je voleo da meri lobanje i opskurnim rodnim teorijama, on je opisao kako beskrupulozni političar može samo „demonskim umećem govora“ da masu ubaci u masovnu psihozu.

„Vođe uglavnom nisu mislioci, već ljudi od dela“, piše Le Bon. „Oni nisu naročito oštroumni i ne bi ni mogli da budu drugačiji, jer oštroumnost dovodi do sumnje i tako do nedelovanja. Vođe pronalazimo među nervoznima, razdražljivima, poluludima, onima koji se kreću na ivici ludila.“

U Evropi je nakon pada Berlinskog zida gotovo iskorenjen politički kult ličnosti. Pokušaj da se politika svede na obožavanje jedne ličnosti je simptom ozbiljnog oboljenja jednog društva. Privremeni diktatorčići mu tu dođu kao kijavica.