Ne može svako da bude vođa. Ne grade se svakome spomenici za života, imenuju po njima gradovi i ulice. Ne stremi svaki šef države ili vlade tome da ga obožavaju mase, da mu pišu pesme, da mu se ministri bespogovorno pokoravaju, da bude bezgrešan, da bude božanstvo. To su ljudi posebne fele. Jedno im je zajedničko bez obzira na ideologiju: svi su prikriveni ili otvoreni diktatori i grade kult ličnosti da bi mogli nesmetano i doživotno da vladaju
Svet u jesen 1962. godine nemoćno gleda hladnoratovsku nuklearnu partiju pokera u kojoj čip iznosi jedan megaton trinitrotoluola. Sovjetska vlada tajno gradi baze na Kubi i postavlja rakete s nuklearnim bojevim glavama u čijem bi dometu bili Vašington i polovina baza američkih strategijskih bombardera. Američki predsednik Džon F. Kenedi odbija pritisak vojske da odmah bombarduje Kubu i naređuje njenu pomorsku blokadu. Američki bombarderi su u vazduhu. Ruski brodovi se približavaju liniji blokade o kojoj ih nisu obavestili... Prošlo je tačno pola veka od trinaestodnevne Kubanske raketne krize oktobra 1962, kada je zamalo izbegnut atomski Armagedon, poslednja bitka pre kraja sveta
