Birački poziv i odziv

Kad je agencija Faktor plus objavila u svom martovskom istraživanju da pet odsto birača veruje u sva obećanja koja političari daju u predizbornoj kampanji, svi mediji su zgranuto kazali „samo!“, niko nije rekao „čak pet odsto“. Bilo bi zanimljivo saznati nešto o tih pet odsto „vernika“, gde rade, od čega žive, koliko imaju prijatelja na Fejsbuku, hitaju li zorom u štalu, koliko im je vrtić za decu udaljen od stana, imaju li hobi i koju muziku slušaju. To, dalje, ne znači da 95 odsto građana Srbije (bar ne po ovom istraživanju) ne veruje političarima. Naime, 19 odsto njih veruje u pojedina obećanja političara, a 76 odsto građana Srbije, kako navodi Faktor plus, nema poverenja u ono što čuje, ili zato „što su se političari već pokazali“, ili zato što im se „ništa ne veruje“.

Nije ovo nepoverenje nekakva svetska ekskluziva, političari nisu nigde na ceni – ni u komšiluku ni globalno, no to, međutim, ne znači da oni koji ne veruju političarima ne izlaze na izbore i ne glasaju. Naprotiv. Izlaze i nisu apolitični. Inače, sudeći po globalnom nepoverenju u političke partije, ne bi bili održani nijedni izbori na svetu. Ili bi se, bar, desila ona scena iz „Eseja o vidovitosti“ Žozea Saramaga kad 83 odsto glasača na izborima glasa praznim listićima. Saramago za života (umro je 2010) nije stigao da dočeka da negde u nekoj zemlji Evrope većina razočaranih, umesto da ne izađe na izbore, izađe i u glasačku kutiju ubaci prazan ili poništen glasački listić: „Voleo bih da vidim kako bi se ponašali takozvani demokratski sistemi u tom slučaju“, rekao je jednom portugalski pisac. U njegovom romanu, država je, kad je strefilo belo glasanje, proglasila vanredno stanje, podigla zid oko grada, a policija je detektorima laži utvrđivala ko su oni koji su tzv. belim listićima bojkotovali političare. No, to je fikcija.

„To što političkim partijama u Srbiji veruje jednocifren broj birača, procentualno izražen, nema nikakvog uticaja na njihov odziv na kraju. Ne očekujem neko drastično smanjenje izlaznosti u odnosu na 2008“, kaže Marko Blagojević, operativni direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju (Cesid).

„Zašto je to tako, trebalo bi da obrazloži politička psihijatrija“, reći će pak profesor dr Vladimir Goati, predsednik Transparentnosti Srbija, „jer ljudi s jedne strane preziru politiku, a s druge strane imaju želju da utiču i da biraju – manje loše. Zapuše nos i izađu da glasaju, biraju između lošeg i još goreg. Tako građani uglavnom doživljavaju izbore kada tako loše misle o političarima i političkim partijama. U tom pogledu smo pri samom dnu kad je reč o Evropi, imamo izrazito malo poverenja u partije, političare, ali tu se ništa ne menja, jer ljudi će izaći da pokušaju da poprave nešto, rezon svakog pojedinca je: ‘Ajde da vidim ako mogu nešto da popravim.“

AL’ SE NEKAD DOBRO GLASALO: Nije, razume se, izlaznost birača, nešto što se do kraja i sa sigurnošću može predvideti, ali se, s obzirom na dvodecenijsko iskustvo višestranačja u Srbiji može reći da se u Srbiji na izbore – dobro izlazilo.

Posebno prvi put. Na parlamentarnim izborima 1990. godine na birališta je izašlo 71,48 odsto ili 5.035.613 glasača od 7.044.797 glasača. To je onda kad je SPS sa 194 skupštinska mandata počistio opoziciju. Milošević je odlično prošao i na predsedničkim izborima i tada je imao odličnu izlaznost građana – 71,5 odsto ili 5.029.123 glasača izašlo je na predsedničke izbore. Od tada, broj izašlih birača nikada nije premašio pet miliona, a za Miloševićevog vakta (od 1990. do 2000) beleži se konstantno smanjenje izlaznosti od pet miliona glasača 1990. do 4,1 milion glasača (tačno: 4.139.080) 1997. godine kada je deo opozicije (DS i DSS) bojkotovao izbore (pogledati grafikon).

U decembru 2000. godine, posle predsedničkih izbora 24. septembra kada je izašlo 4,7 miliona glasača (što je ukazivalo na to da su birači razumeli izbore kao „sudbinske“, baš kao i one 1990. godine), DOS-ov režim je zabeležio najmanju izlaznost na parlamentarnim izborima od početka višestranačja u Srbiji – na birališta je izašlo 57, 72 odsto ili 3.748.623 glasača od 6.493.672 upisanih. Ali, to nije smetalo DOS-u da osvoji 176 skupštinskih mandata, iz čega se lako zaključuje da su izbore posle petooktobarske revolucije bojkotovali glasači bivšeg režima. Dragan Maršićanin je izabran za predsednika parlamenta, a premijer je postao Zoran Đinđić. Tri godine kasnije, decembra 2003, izlaznost na parlamentarnim izborima je i dalje ispod 60 odsto i četiri miliona birača, tačnije 58,75 odsto ili 3.825.471 glasača (upisano 6.511.450). Stari radikali imaju većinu sa 82 mandata u Skupštini, ali vladu formiraju DSS, SPO-NS, G17 plus uz podršku SPS-a. Maršićanin je ponovo izabran za predsednika Skupštine Srbije. Vojislav Koštunica je premijer.

Prvi put u deceniji posle Miloševića, na parlamentarnim izborima u januaru 2007. na birališta je izašlo više od četiri miliona glasača, tačnije 4.033.586 glasača, odnosno 60,62 odsto. Upisanih je bilo 6.653.851. Opet je najviše mandata uzeo stari SRS – 81. Za predsednika Skupštine prvo je izabran Tomislav Nikolić, što je jako kratko trajalo, a formiranjem nove skupštinske većine DS-a, DSS-NS-a i G17 plus predsednik parlamenta postaje Oliver Dulić. Koštunica je ponovo premijer.

Osmi izbori po redu od uvođenja višestranačja, i poslednji izbori na kojima smo glasali za parlament, maja 2008, zadržali su izlaznost prethodnih. Na birališta je izašlo 59,69 odsto ili ponovo više od četiri miliona glasača (4.029.249), od ukupno 6.749.688 upisanih birača sa pravom glasa. To znači da 40 odsto ili dva miliona i sedamsto hiljada glasača – nije glasalo. DS je sa listom „Za evropsku Srbiju“ osvojio 102 mandata i sa koalicijom SPS-PUPS-JS i strankama manjina formira koalicionu vladu. Za predsednika parlamenta izabrana je Slavica Đukić-Dejanović, potpredsednica SPS-a. Premijer je Mirko Cvetković.

IZMEĐU RATA, MIRA I VELIKIH KRAĐA: Da ovog puta ništa ne bi trebalo da ugrozi postignutu izlaznost na poslednjim i pretposlednjim izborima 2007. i 2008. od oko 60 odsto birača, ili nešto više od četiri miliona glasača, iako se od tada politička scena Srbije znatno promenila, pretpostavljaju i sagovornici „Vremena“ dr Vladimir Goati i Marko Blagojević.

„Izlaznost će se kretati u okvirima izlaznosti na nekim od prethodnih izbora“, kaže Marko Blagojević, i pojašnjava: „Ne govorim o izborima pre 2000. Pa čak ne i o svim izborima posle 2000. Jer, kad govorimo o predsedničkim izborima, recimo, u tri ciklusa izbori nisu uspevali, zbog slabe izlaznosti, a tada je još važilo ono pravilo po kojem treba da izađe na glasanje više od 50 odsto birača. To su bili krajnje problematični izbori jer je broj ponavljanja bio demotivišući, što je bilo više tih izbora, to je bila manja šansa da izbori uspeju. Ali izbori 2007. i 2008. jesu referenca. I ako bih bio dovoljno hrabar da pravim neku procenu rekao bih da možemo da očekujemo da odziv bude negde u visini odziva na nekom od tih prethodnih izbora. Negde u visini četiri miliona, mada ne mogu da tvrdim, još uvek, tek je polovina opredeljenih od svih onih koji bi na kraju mogli da glasaju.“

U trenutku zaključenja ovog broja „Vremena“ (utorak, 3. april), predsednik Boris Tadić još nije obznanio hoće li podneti ostavku i tako otvoriti mogućnost održavanja predsedničkih izbora zajedno sa parlamentarnim, pokrajinskim i lokalnim. U slučaju opštih izbora, birači će se dodatno mobilisati, tj. predsednički izbori bi trebalo da podignu odziv 6. maja. Blagojević podseća da je 2008, u drugom krugu predsedničkih izbora glasalo oko 4,5 miliona (tačnije 4.580.428, prim. aut.) što govori o značaju koji predsednički izbori kao jedini neposredni izbori imaju u svesti građana Srbije. Pa se taj značaj u slučaju opštih izbora prenosi i na parlamentarne. I Goati je uveren da održavanje predsedničkih izbora istovremeno sa parlamentarnim znači pokretanje jednog dela apstinenata, ali pretpostavlja da procenat izlaznosti svakako ne može preći 65 odsto: „Izbori u svetu pa i kod nas su najmasovniji akt političke participacije. Ništa ne menja na stvari da li su izbori vanredni ili redovni. Taj relativno nizak procenat izlaznosti od 65 odsto, treba, kao prvo, sagledati u svetlu činjenice da milion ljudi nije u zemlji i da oni praktično iz različitih razloga nisu u mogućnosti da glasaju.“ Predsednik Transparentnosti Srbija još kaže da su prošla vremena kada je demokratska teorija verovala u ideal stopostotnog izlaska na izbore.

Kao ugaoni kamen u razumevanju izlaznosti na izborima uzima se 1933. godina u Nemačkoj kada je pobedila Hitlerova nacistička stranka, uzevši 44 odsto glasova. Tada je na izbore izašlo 96 odsto građana: „Građani izlaze u tako ogromnom broju na birališta kada su stravično veliki konflikti u društvu. To nije normalna situacija. Oko 65 odsto birača koji su izašli na izbore znači da se građani ne plaše za svoju sudbinu, da ne izlaze po svaku cenu. Nije više u demokratskoj teoriji izlazak svih građana znak demokratičnosti. Nestopostotna participacija je pre znak demokratije nego nezadovoljstva“, tvrdi Goati.

Uprkos demokratskoj teoriji Demokratska stranka i ovog puta insistira da je reč o sudbinskim izborima, koji će odlučiti hoćemo li se survati nazad u devedesete ili pohrliti ka svetloj budućnosti. Po svaku cenu se pravi referendumska atmosfera. Predsednik Tadić kaže da su pred nama fundamentalni izbori, a Jelena Trivan da samo od građana Srbije zavisi hoće li 6. maja odabrati „one koji će zemlju gurnuti u rat ili one koji su za mir, prosperitet“. Iako, čini se, Srbija i nije baš nešto zadrhtala na ingeniozne pretnje ratom, Velimir Velja Ilić, predsednik Nove Srbije (u predizbornoj su koaliciji s naprednjacima) poručio je da će strah koji se uvukao u narod posle ovih „demokratskih pretnji“ smanjiti odziv na izborima. „A spremaju se i velike krađe“, uveren je Ilić.

Tu smo kod omiljenih rasprava pred svake izbore kome odgovara veća a kome manja izlaznost, a ko bi bio najsrećniji da izbora ne bude uopšte. Operativni direktor Cesida Marko Blagojević kaže da ta priča kome odgovara veća, a kome manja izlaznost odavno više – ne pije vodu. Ono nekadašnje pravilo, priča on, da veći odziv odgovara DS-u i strankama bliskim DS-u, a manji odziv radikalima, a sad naprednjacima i njima bliskim strankama, danas više prosto ne važi. „U stvari“, kaže Blagojević, „važilo je do predsedničkih izbora 2004. Za predsednika Srbije tada je izabran Boris Tadić sa odzivom koji nije prešao 50 odsto (48 odsto). Odziv, dakle, nizak da niži ne može biti, a pritom, četiri godine posle toga dobija izbore na odzivu od četiri miliona i 600 hiljada ljudi što je oko 70 odsto izašlih (68,14 odsto). Kad govorimo o odzivu, govorimo o odzivu kao opštoj pojavi, a da pritom ne znamo ko su birači koji se u okviru tog odziva pojavljuju, čiji su to birači. Ne možemo da govorimo o manjem ili većem odzivu uopšte i kome to ide u prilog. Možda je smešno, ali jedino što može da se kaže jeste da veći odziv odgovara onim partijama čiji se birači u većoj meri odazovu izborima. To je jedina istina, ostalo su nagađanja. Kad govorimo o malom odzivu, OK, mali odziv, ali čijih birača?“

RAZOČARANI I NEPISMENI U BORBI ZA CENZUS: Jedno od opštih mesta o tome kome ne odgovara veća izlaznost jeste ono po kojem male stranke nisu oduševljene velikom izlaznošću birača, jer im onda treba veći broj glasača da pređu census. Ako bude, recimo, izašlo četiri miliona birača, u tom slučaju je census od pet odsto – 200.000. Izađe li pet miliona građana na izbore – census je 250.000 glasova. Da je teško baratati sa raznim hipotezama o tome kome pogoduje veća, a kome manja izlaznost na biralištima, govori i profesor Goati, ali podseća da se u Americi, recimo, kad je reč o predsedničkim izborima javljaju hipoteze da predsedniku koji hoće da obnovi mandat pogoduje manje učešće na izborima. Logika je sledeća: „Oni koji imaju korist od vlasti i uhlebljenja koje im vlast donosi, a to su desetine hiljada ljudi, sa porodicama i stotine hiljada, oni će izaći na izbore i ako ekseri padaju i ako je loše vreme i ako je praznik. Kad je mala izlaznost, oni su tu i oni sigurno održavaju status kvo, to je jedna vrlo radna hipoteza koju bi prema tim američkim uzorima sa mnogo razlika trebalo još razložiti, za šta ovde nemam prostora.“

U priči o svim našim izlascima na izbore, i posebno ovim koji su pred nama, 6. maja, nekako bi bilo nepravedno ne spomenuti tzv. koaliciju Beli listić, ma koliko se svi trudili da je omalovaže kao neodgovornu i retrogradnu i da je njen rejting na nivou statističke greške. Reč je o onim, naime, razočaranim biračima, koji u nedostatku prihvatljive ponude za glasanje, ne želeći da ostanu kod kuće i ne učestvuju u izborima, odu na glasanje i ponište svoj listić. U Srbiji 2012. zagovornici „nevažećih listića“ glasniji su i čini se organizovaniji (2008. osnovana je stranka Nijedan od ponuđenih odgovora) nego ranije, mada su i sami svesni da nemaju velike šanse. Jer iskustva nekih evropskih zemalja sa kampanjama za poništavanje listića u prethodnoj deceniji pokazala su se kao nedelotvorna. Posle izbora, nevažećih, tzv. belih listića nije bilo više od pet do sedam odsto u najuspešnijim slučajevima, a inače je taj procenat ostajao na jedan do tri odsto kao i bez „bele kampanje“ bez obzira na to da li ju je propagirala neka politička stranka ili grupa intelektualaca. U stvari, najviši procenat nevažećih listića zabeležen je u Austriji 2010. godine kad je Narodna partija pozvala građane na belo glasanje kao oblik protesta. Nevažećih listića bilo je 7,13 odsto, a na izbore je izašlo oko 53 odsto birača.

Dr Goati o tome kaže: „Nevažeći glasovi kod nas imaju dva uzroka. Jedno je nezadovoljstvo menijem, nedostatak prihvatljive ponude, a drugo je banalnije, prozaičnije – funkcionalna nepismenost. Nevažećih listića je dosad uvek bilo oko tri odsto, otprilike, i ne očekujem da će ih sad biti više. Ako ih bude, to bi trebalo interpretirati kao listiće protesta, zbog neodgovarajućeg menija.“

Mala anketa „Vremena“ pokazala je da osam od deset anketiranih zaposlenih četrdesetogodišnjaka, visokog obrazovanja iz Beograda, koji sebe smatraju apolitičnim i nedovoljno obaveštenim („jer imam pametnija posla“) kažu da će izaći na izbore, i glasati, po inerciji, kao i na prošlim izborima. Zašto, ako ste apolitični? „Izbori su poput plaćanja struje i TV pretplate. Kao Bus-plus kartica. Ne volim je, ali moram da je napunim svakog meseca“, reče za „Vreme“ profesorka biologije iz jedne beogradske gimnazije.

…i Tomislav Nikolić foto: tanjug