Bežanijska bomba

Goran Mijatović, zvani Mita, tridesetpetogodišnji biznismen iz Beograda, vodio je dvostruki život. Kao predsednik fudbalskog kluba Bežanija važio je za istaknutog sportskog radnika koji je za kratko vreme uspeo da od trećerazrednog kluba napravi respektabilnog prvoligaša. Istovremeno, Mijatović je bio poznat i kao vođa „bežanijskog klana“, moćne kriminalne grupe koja se bavila prometom teških droga, ubistvima i iznudama, i bila u vezi sa južnoameričkim kokainskim kartelima. Bomba postavljena u parkirani automobil ispred Mijatovićevog stana, koja je eksplodirala u devet ujutru u ponedeljak 1. oktobra, okončala je istovremeno obe uspešne karijere.

Iako je u prošlosti nekoliko puta bio meta atentatora, i nigde nije išao bez telohranitelja, Mijatović nije imao nikakve šanse da preživi to jutro. U trenutku dok je otključavao svoj automobil, nepoznati počinilac je daljinskim putem aktivirao bombu postavljenu pod haubu audija 80, parkiranog tik uz Mijatovićevu škodu. Eksplozija je raznela oba automobila, na mestu ubila telohranitelja Slavka Novakovića, a Mijatoviću odnela obe noge – umro je na putu za bolnicu. Na drugog telohranitelja, koji je stajao dovoljno daleko da ostane nepovređen, atentatori su ispalili rafal iz automatske puške, ali su ga u žurbi da što pre napuste poprište, promašili. Za audi se naknadno ispostavilo da je bio ukraden i da je imao lažne registarske tablice.

PAKET IZ NIKARAGVE: Za Mijatovića se prvi put čulo 1998. godine, kada je sa Radoslavom Trlajićem, Slavenom Jelićem i Ismetom Osmanijem pokušao da iz bežanijske pošte preuzme paket iz Hondurasa sa nešto manje od četiri kilograma čistog kokaina. Policija ih je tom prilikom uhapsila, ali su Trlajić, Mijatović i Jelić oslobođeni nakon što je Osmani preuzeo krivicu na sebe. Trlajić, poznat i kao Bata Trlaja, u to vreme je bio neprikosnoveni šef bežanijske grupe, i to je ostao sve do 25. februara 2000, kada ga je u blizini kuće u naselju Dr Ivan Ribar na Novom Beogradu presreo „borbeni audi“. Trlaja je pokušao da pobegne u svom BMW-u, ali su ga ubice stigle nakon svega 500 metara i dokrajčile hicima iz kalašnjikova. Ubistvo se pripisuje zemunskom klanu Dušana Spasojevića i drugovima iz Jedinice, koji su u to vreme, uz dozvolu načelnika Državne bezbednosti Radeta Markovića, čistili beogradsko podzemlje od konkurencije. Trlajić je imao 37 godina kad je ubijen, a na upražnjene šefovske stolice FK Bežanije i kriminalne družine oko kluba smestio se Mijatović.

Već u avgustu iste godine, i Mijatović je imao susret sa legendarnim audijem, ali je samo ranjen u ruku. Nešto pre toga, u junu, bio je uhapšen u Crnoj Gori, kao jedan od osumnjičenih za atentat na Vuka Draškovića u Budvi. Ispostavilo se, međutim, da mu je to hapšenje namestio Vlada Jovanović Japanac, iz čijeg su stana atentatori osmatrali Draškovićev apartman u Budvi, tako da je Mijatović od osumnjičenog prekvalifikovan u svedoka. Godinu dana kasnije, Mijatovića su ponovo uhapsili, ovog puta zbog ubistva izvesnog Adila Ramadanova, koga je upucao dok je pokušavao da mu ukrade automobil. Sud je ovo ubistvo ocenio kao nužnu odbranu.

NOVI RUKOPIS: Nakon tri hapšenja i bar jednog ozbiljnog pokušaja ubistva, Mijatović se uozbiljio i postao znatno oprezniji: prestao je da se kreće po javnim mestima i nije se odvajao od telohranitelja, od kojih je jedan uvek bio zadužen da mu čuva automobil. Ipak, u međuvremenu je hapšen još dva puta: jednom tokom akcije „Sablja“, u društvu sa nekolicinom kolega sa Bežanije, a zatim u aprilu ove godine, nakon što je pokušao da od advokata Branimira Gugla silom naplati neki dug. Tada je i prvi put osuđen, na osam meseci zatvora zbog iznude, a i Gugl je kasnije dopao zatvora, zbog višestruke prevare.

Za sada je teško proniknuti u motive atentata na Mijatovića. Zna se da se dva dana pre smrti, tokom utakmice između Bežanije i Zemuna, potukao sa trenerom protivničke ekipe Miodragom Martaćem, ali nekoliko šamara teško da bi mogli predstavljati razlog za ubistvo; pre će biti da je reč o neraščišćenim računima oko prodaje droge. Ubistvo je očigledno bilo dugo i pažljivo planirano: atentatori su znali ne samo Mijatovićeve navike i raspored kretanja nego i to da se iz bezbednosnih razloga služio pozajmljenim automobilom. Očigledno je, zatim, da su ubicama bili dostupni visokorazorni eksploziv i detonator na daljinsko upravljanje, što nisu stvari koje se lako nabavljaju i sklapaju. I konačno, prisustvo „ekipe za overu“ na poprištu, u vreme jutarnjeg špica, ukazuje na visok stepen motivacije i čvrstu rešenost da metu po svaku cenu likvidiraju, kao i na bezobziran odnos prema nevinim prolaznicima koji su se u trenutku detonacije mogli naći u blizini.

Ovo je sasvim nov pristup u odnosu na klasične beogradske sačekuše u kojima ovdašnji gangsteri najčešće gube glave, obično bez kolateralne štete. U Beogradu je, inače, samo u dva navrata atentat izvršen na ovaj način: prvi put 1994, kada je kod Pionirskog parka eksplodirao džip Radeta Međeda, vlasnika kazina Film, i u oktobru 2002, kada je u vazduh odleteo audi izvesnog Siniše Antonića, ali je greškom stradao Ivan Kontić, sportski ribolovac iz Budve. Taj novi eksplozivni „rukopis“, koji je pre karakterističan za Medeljin i Bogotu nego za Beograd, trebalo bi da jako zabrine istražne organe. Na slobodi se nalazi bombaška ekipa, a samo naivni mogu da se nadaju da im je Mijatović prva i poslednja žrtva.