Spektakularnim ubistvom Gorana Mijatovića otvoreno je novo poglavlje u crnoj seriji mafijaških obračuna u Beogradu
Goran Mijatović, zvani Mita, tridesetpetogodišnji biznismen iz Beograda, vodio je dvostruki život. Kao predsednik fudbalskog kluba Bežanija važio je za istaknutog sportskog radnika koji je za kratko vreme uspeo da od trećerazrednog kluba napravi respektabilnog prvoligaša. Istovremeno, Mijatović je bio poznat i kao vođa „bežanijskog klana“, moćne kriminalne grupe koja se bavila prometom teških droga, ubistvima i iznudama, i bila u vezi sa južnoameričkim kokainskim kartelima. Bomba postavljena u parkirani automobil ispred Mijatovićevog stana, koja je eksplodirala u devet ujutru u ponedeljak 1. oktobra, okončala je istovremeno obe uspešne karijere.
Iako je u prošlosti nekoliko puta bio meta atentatora, i nigde nije išao bez telohranitelja, Mijatović nije imao nikakve šanse da preživi to jutro. U trenutku dok je otključavao svoj automobil, nepoznati počinilac je daljinskim putem aktivirao bombu postavljenu pod haubu audija 80, parkiranog tik uz Mijatovićevu škodu. Eksplozija je raznela oba automobila, na mestu ubila telohranitelja Slavka Novakovića, a Mijatoviću odnela obe noge – umro je na putu za bolnicu. Na drugog telohranitelja, koji je stajao dovoljno daleko da ostane nepovređen, atentatori su ispalili rafal iz automatske puške, ali su ga u žurbi da što pre napuste poprište, promašili. Za audi se naknadno ispostavilo da je bio ukraden i da je imao lažne registarske tablice.
PAKET IZ NIKARAGVE: Za Mijatovića se prvi put čulo 1998. godine, kada je sa Radoslavom Trlajićem, Slavenom Jelićem i Ismetom Osmanijem pokušao da iz bežanijske pošte preuzme paket iz Hondurasa sa nešto manje od četiri kilograma čistog kokaina. Policija ih je tom prilikom uhapsila, ali su Trlajić, Mijatović i Jelić oslobođeni nakon što je Osmani preuzeo krivicu na sebe. Trlajić, poznat i kao Bata Trlaja, u to vreme je bio neprikosnoveni šef bežanijske grupe, i to je ostao sve do 25. februara 2000, kada ga je u blizini kuće u naselju Dr Ivan Ribar na Novom Beogradu presreo „borbeni audi“. Trlaja je pokušao da pobegne u svom BMW-u, ali su ga ubice stigle nakon svega 500 metara i dokrajčile hicima iz kalašnjikova. Ubistvo se pripisuje zemunskom klanu Dušana Spasojevića i drugovima iz Jedinice, koji su u to vreme, uz dozvolu načelnika Državne bezbednosti Radeta Markovića, čistili beogradsko podzemlje od konkurencije. Trlajić je imao 37 godina kad je ubijen, a na upražnjene šefovske stolice FK Bežanije i kriminalne družine oko kluba smestio se Mijatović.
Već u avgustu iste godine, i Mijatović je imao susret sa legendarnim audijem, ali je samo ranjen u ruku. Nešto pre toga, u junu, bio je uhapšen u Crnoj Gori, kao jedan od osumnjičenih za atentat na Vuka Draškovića u Budvi. Ispostavilo se, međutim, da mu je to hapšenje namestio Vlada Jovanović Japanac, iz čijeg su stana atentatori osmatrali Draškovićev apartman u Budvi, tako da je Mijatović od osumnjičenog prekvalifikovan u svedoka. Godinu dana kasnije, Mijatovića su ponovo uhapsili, ovog puta zbog ubistva izvesnog Adila Ramadanova, koga je upucao dok je pokušavao da mu ukrade automobil. Sud je ovo ubistvo ocenio kao nužnu odbranu.
NOVI RUKOPIS: Nakon tri hapšenja i bar jednog ozbiljnog pokušaja ubistva, Mijatović se uozbiljio i postao znatno oprezniji: prestao je da se kreće po javnim mestima i nije se odvajao od telohranitelja, od kojih je jedan uvek bio zadužen da mu čuva automobil. Ipak, u međuvremenu je hapšen još dva puta: jednom tokom akcije „Sablja“, u društvu sa nekolicinom kolega sa Bežanije, a zatim u aprilu ove godine, nakon što je pokušao da od advokata Branimira Gugla silom naplati neki dug. Tada je i prvi put osuđen, na osam meseci zatvora zbog iznude, a i Gugl je kasnije dopao zatvora, zbog višestruke prevare.
Za sada je teško proniknuti u motive atentata na Mijatovića. Zna se da se dva dana pre smrti, tokom utakmice između Bežanije i Zemuna, potukao sa trenerom protivničke ekipe Miodragom Martaćem, ali nekoliko šamara teško da bi mogli predstavljati razlog za ubistvo; pre će biti da je reč o neraščišćenim računima oko prodaje droge. Ubistvo je očigledno bilo dugo i pažljivo planirano: atentatori su znali ne samo Mijatovićeve navike i raspored kretanja nego i to da se iz bezbednosnih razloga služio pozajmljenim automobilom. Očigledno je, zatim, da su ubicama bili dostupni visokorazorni eksploziv i detonator na daljinsko upravljanje, što nisu stvari koje se lako nabavljaju i sklapaju. I konačno, prisustvo „ekipe za overu“ na poprištu, u vreme jutarnjeg špica, ukazuje na visok stepen motivacije i čvrstu rešenost da metu po svaku cenu likvidiraju, kao i na bezobziran odnos prema nevinim prolaznicima koji su se u trenutku detonacije mogli naći u blizini.
Ovo je sasvim nov pristup u odnosu na klasične beogradske sačekuše u kojima ovdašnji gangsteri najčešće gube glave, obično bez kolateralne štete. U Beogradu je, inače, samo u dva navrata atentat izvršen na ovaj način: prvi put 1994, kada je kod Pionirskog parka eksplodirao džip Radeta Međeda, vlasnika kazina Film, i u oktobru 2002, kada je u vazduh odleteo audi izvesnog Siniše Antonića, ali je greškom stradao Ivan Kontić, sportski ribolovac iz Budve. Taj novi eksplozivni „rukopis“, koji je pre karakterističan za Medeljin i Bogotu nego za Beograd, trebalo bi da jako zabrine istražne organe. Na slobodi se nalazi bombaška ekipa, a samo naivni mogu da se nadaju da im je Mijatović prva i poslednja žrtva.
Likvidacija predsednika FK Bežanije pokazuje da je veza sporta i kriminala u Srbiji neobično snažna
Poznanici Gorana Mijatovića, zvanog Mita, kažu da je bio oprezan čovek jer je slutio da će se nešto desiti. To ga nije sačuvalo od pogibije i pridruživanja podužoj listi ljudi koji su u isto vreme koketirali sa sportom i kriminalom. Ako bismo gledali samo funkciju koju je pokojnik imao, videćemo da je to treći ubijeni predsednik beogradskog lokalnog kluba Bežanija, posle Mihajla Divca i Radoslava Bate Trlajića. Sve ih je vezivala pripadnost „novobeogradskoj ekipi“ i očevidna ljubav prema malom klubu sa Bežanije osnovanom pre 85 godina. O ostalim aspektima njihovog delovanja na drugom mestu.
Na ovoj strašnoj listi se nalaze: Miša Nikšić, nekadašnji vlasnik FK Zvezdare koji je ubijen 1995. godine ispred kafića Mig, Jusuf Bulić Jusa, vlasnik FK Železnika, ubijen ispred kafića 1998. godine, Željko Ražnatović Arkan, vlasnik FK Obilića, ubijen u Interkontinentalu 2000, te Branislav Trojanović Trojke, novi predsednik FK Zvezdare koji je likvidiran u leto 2001. godine. Na mračnom popisu je i nedavno preminuli Miko Brašnjević, donedavni predsednik OFK Beograda, koji je pre četiri meseca presudio sebi u ćeliji Istražnog zatvora u Beogradu. Dakle, osam lica u jedanaest godina, a spisku možemo da pridodamo i nekadašnjeg genseka FSJ-a Branka Bulatovića, koji je ubijen pod nerazjašnjenim okolnostima u proleće 2004. godine dolazeći na posao na beogradskim Terazijama. Onaj koji je na sreću izbegao ovakvu sudbinu jeste Nenad Opačić, nekadašnji patron FK Veternika iz Novog Sada, koji je trenutno na izdržavanju višegodišnje zatvorske kazne.
Ako bismo generalizovali naznačeni poredak, mogli bismo kao zajedničku crtu da izvučemo nekoliko stvari. Najpre, pomenuti predsednici bili su okarakterisani u javnosti kao „kontroverzni biznismeni“ i pripadnici raznih kriminalnih grupa. Preuzimanje lokalnih fudbalskih klubova izgleda bio je pokušaj da se „pomogne lokalnoj zajednici“, da se „ispoštuje kraj“ i da se opere neki novac. Ni ovo nije srpski izum: slične stvari su norma u Bugarskoj, Kolumbiji, Rusiji i Crnoj Gori, na primer. Fudbalski klub, preduzeće za fizičko-tehničko obezbeđenje, kladionice i kafići bili su, a i dalje su delovi istih „holdinga“. Karakteristično je da su svi uspevali da za kratko vreme od malenog kluba naprave respektabilne prvoligaše, osim u slučaju Zvezdare, koji su bukvalnno postali strah i trepet za protivnike. U medijima su do likvidacije predstavljani kao uspešni poslovni ljudi koji žele da ulažu u sport i koji uzdižu male lokalne klubove u trenutku kada para nema nigde. Divlja preprodaja igrača, nameštanje utakmica i povezanost kaldionica sa vlasnicima klubova, koje je u Srbiji toliko transparentno, nije originalni domaći proizvod: ovog leta i ove jeseni svedoci smo velikih skandala u Italiji i nagoveštenog u Engleskoj. Ono po čemu se Srbija razlikuje jeste nepostojanje prave istrage koju bi sprovela nekakva uprava za borbu protiv organizovanog kriminala, a koja bi pokušala da poveže i raspetlja tokove novca oko fudbalskih i sportskih klubova uopšte. Pokušaj da se nešto na tom polju uradi bila je istraga protiv Svetlane Ražnatović Cece, predsednice FK Obilića, ali do podizanja optužnice nije došlo jer se tragovi posle Kipra gube u nepreglednoj Rusiji. Od devedesetih godina prošlog veka naovamo, klubovi su postali smetlište prepuno raznoraznih tipova koji su okretali novac preko leđa igrača. Povezanost i uloga vođa navijača takođe nije rasvetljena. Klubovi su poslužili preduzetnicima da teško stečeni novac na kriminalu provuku kroz koliko-toliko legalne tokove, prošire polje svog naizgled transparentnog poslovanja i učine korak ka javnoj afirmaciji.
Kao što nije bilo rasvetljavanja ranijih slučajeva ubistava ljudi povezanih sa sportom (takva su ubistva Slobodana Šijana, Gidre Stojanovića, Harisa Brkića), teško je verovati da će se i u ovom slučaju nešto promeniti. Fantastično je da fudbalska organizacija, na primer, dozvoljava da ljudi sa reputacijom kriminalaca vode klubove i da nije u stanju da bilo šta preduzme u saradnji sa „istražnim organima“. Kakva god bila srpska prva liga, ubiti predsednika kluba jeziv je događaj u kontekstu položaja fudbalske organizacije u nekom evropskom okviru.
Kada se ima u vidu kakav je domaći fudbal, ko se sa kim sve prepucava, ko sedi na čelnim pozicijama, kakva se igra pokazuje na terenu, koliko se raznih menadžera mota oko klubova i kakav je krajnji rezultat, najbolju ocenu stanja nedevno je dao Dragan Džajić kada je rekao da samo zahvaljući neobično velikoj medijskoj pažnji taj sport izgleda kao važna stvar.
Zapravo, na svaki način, to je običan kriminal. Priča o još jednom ubijenom predsedniku, ili čoveku koji je direktno bio povezan sa nečim tako čestitim kao što je sport, pripada nekakvoj paralelnoj istoriji koja ima svoje žanrovske specifičnosti.
Slobodan Georgijev
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
