Ko god da zasedne u fotelju ministra poljoprivrede, neće mu biti lako, ne samo što iz godine u godinu srpski agrar pada na sve niže i niže grane, što je agrarni budžet sve manji i tanji, broj sela bez seljaka sve veći i veći, nego i što će glas jednog od (do sada) najglasnijih kritičara agrarne politike svake vlasti u ovom veku još jače da se čuje: dr Miladin Ševarlić, profesor agro-ekonomije na Poljoprivrednom fakultetu i poljoprivredni proizvođač, izabran je za narodnog poslanika na listi DSS-Dveri. „Nestranački narodni poslanik, isto kao i Đorđe Vukadinović, sa iste liste“, insistira Ševarlić.
„VREME„: Tokom široj javnosti skoro pa neprimetne predizborne kampanje, najavili ste da ćete na konstitutivnu sednicu Narodne skupštine doći u narodnoj nošnji.
MILADIN ŠEVARLIĆ: Nije to najvažnije, ali je značajno zbog toga što vizuelno opredeljuje moje polje aktivnosti u parlamentu – pre svega poljoprivreda i selo, svakako i nacionalna pitanja koja su značajna za državu Srbiju i srpski narod.
Zar nije samo po sebi jasno da će u fokusu vašeg poslaničkog rada da bude selo i poljoprivreda. Čemu i kostim?
Ja sam nestranački narodni poslanik i meni niko ne određuje ni formu ponašanja, ni način izjašnjavanja. Konstitutivna sednica je svečana i mislim da je red da dođem adekvatno odeven.
Otkako je višestranačja, poljoprivreda je obavezna tema svake predizborne kampanje: svima su usta bila puna poljoprivrede, a kada seljaka pitate kako mu je, odgovor je „sve gore i gore„.
Za razliku od prethodnih kampanja, karakteristika ove je da gotovo nijedna partija, osim Srpske radikalne stranke koliko je meni poznato – ostalo su bile koalicije uključujući i pobedničku, nije govorila o poljoprivredi i selu, izuzev moje malenkosti. Inače, karakteristika svih skupštinskih saziva do sada je odsustvo predstavnika poljoprivrede i sela. Zbog toga je i odnos izvršne vlasti prema agraru ovakav kakav je.
Kakav je?
Prema Zakonu o poljoprivredi i ruralnom razvoju, za agrar mora da bude rezervisano najmanje pet odsto ukupnog budžeta Republike Srbije: po tome, u ovoj godini je agrarni budžet trebalo da iznosi 56 milijardi, jer je rashodna strana republičkog budžeta za 2016. godinu 1120 milijardi. Pet odsto od toga je 56 milijardi. Ako obračunamo sve vrste subvencija, uključujući i subvencije Uprave za zaštitu životne sredine koja do prethodnog saziva Skupštine nije bila u sastavu Ministarstva poljoprivrede, poljoprivrednici su ove godine oštećeni za 38,2 odsto budžetskih sredstava. Prema mojoj proceni, od 2004. godine do danas, od kada je ustanovljena ova forma agrarnog budžeta, a treba reći da je agrarni budžet postojao od 1996. godine i da je u pojedinim godinama bio neuporedivo veći – čak i do deset odsto ukupnog budžeta, srpski poljoprivrednici oštećeni su za oko 100 milijardi dinara.
To je potpuno suprotno intenciji koju su imale sve države koje su bile u procesu pridruživanja Evropskoj uniji, čak i pre sticanja statusa zemlje kandidata za članstvo u EU, jer su sve zemlje htele da pomognu i pospeše podizanje nivoa konkurentnosti sopstvene poljoprivrede, da bi kako-tako mogle da izdrže konkurenciju iako proces liberalizacije tržišta nije bio kao što je kod nas. Mi imamo potpun proces liberalizacije tržišta poljoprivrednih proizvoda već drugu godinu, a još nismo počeli da koristimo ni ona minorna sredstva iz EU od 175 miliona evra za sedmogodišnji period 2014–2020. godina i uveren sam da nećemo nijedan cent iskoristiti ni u 2016. godini. Obrazloženje Ministarstva poljoprivrede je da nisu dobili saglasnost od međuresornog tela Vlade Republike Srbije da im se odobri zapošljavanje sto ljudi u Upravi za agrarna plaćanja, koje bi trebalo osposobiti da mogu da prihvate te poslove i da mogu da budu resorni servis. Desetine hiljada partijski zaposlenih kadrova u Srbiji nije opterećenje budžeta, a sto zaposlenih stručnjaka neophodnih srpskoj poljoprivredi ispade opterećenje. I niko to nije saopštio u Parlamentu, niti se iko setio da svi oni koji se pozivaju na zakon i zakonitost rada krše zakon! Kako onda mogu da traže od poljoprivrednika da poštuju zakon?
U poslednjih 25 godina u Srbiji je oproban svaki u svetu poznat model subvencionisanja poljoprivredne proizvodnje: od premija po jedinici mere ostvarene proizvodnje, preko kredita sa subvencionisanim kamatama, pa subvencionisanja pukog posedovanja poljoprivrednog zemljišta koje je i dalje na snazi, jedino što je kapaljka skoro pa sasvim zavrnuta.
Subvencije su nadomešćivanje nekog vida prirodne ili zakonske hendikepiranosti jedne grupe u okviru osnovnog skupa, odnosno u okviru celokupnog skupa jedinki koje se posmatraju, koje se tretiraju tim propisom. Dakle, mi smo svima dodeljivali sto evra po hektaru za zakupljeno državno poljoprivredno zemljište, iako se znalo da u centralnoj Srbiji gotovo da nema državnog zemljišta. Takođe, tih sto evra po hektaru isplaćivano je bez obzira na klasu zemljišta, bez obzira na nauku o zemljištu odnosno pedologiju, koja veli da je po ulaganju u proizvodnju gledano, jedan hektar prve klase jednak četiri hektara osme klase. Da je tada sistem subvencija uspostavljen po tom paritetu, dakle za jedan hektar prve klase 12.000, a za jedan hektar sedme ili osme klase 48.000 dinara, ne bismo sad imali ovakav egzodus iz poljoprivrede i ovakvu devastaciju sela kao što smo zabeležili samo u poslednjih deset godina: u tom periodu uništeno je 150.000 porodičnih poljoprivrednih gazdinstava – praktično 500 sela sa po 300 domaćinstava. Za koga smo mi ispraznili ta sela? Čiji je to plan? Greška je bila i način realizacije prvog agrarnog budžeta – bez ikakvog objašnjavanja narodu, pripreme poljoprivrednika… Jednostavno: lobistička grupa u okviru tadašnjeg G17plus je napravila svoju filijalu u agrarnom sektoru Vojvodine, formirala klub poljoprivrednika 105+ i praktično najveći agrarni budžet u ovom veku raspodelila na svega 38.000 registrovanih poljoprivrednih gazdinstava.
Ali smo imali prosečan prinos pšenice od 3,2 tone po hektaru, kad dobaci 3,4 tone, onda se govori o rekordu, za razliku od onih socijalističkih vremena kad je bilo sramota požnjeti manje od pet tona.
Poenta je u tome što smo imali potpuno invalidne podatke o stanju u našoj poljoprivredi do Popisa 2012. godine. Od 1960. do 2012, dakle, preko pola veka programe razvoja i strategije bazirali smo na metodu „šacunga“ – uhvatimo se za prsten pa nam se javlja… Nije baš tako, karikiram malo, ali sad znamo da nemamo milion i po hektara poljoprivrednog zemljišta koji su u statistici postojali.
Šta mislite o ponovnom uvođenju zemljišnog maksimuma?
Danska ima zemljišni maksimum 300 hektara, ali uz uslov da farmer mora sa članovima svog domaćinstva da živi na farmi. Sad imamo pred Evropskim sudom spor koji vodi jedan kupac iz ne znam koje države članice EU koji je kupio farmu u Danskoj, ali ne želi da živi na toj farmi i ovi mu to zabranjuju, hoće da mu oduzmu kupljenu farmu da prodaju drugom, a on se buni, potegao je spor kod Evropskog suda. Na drugoj strani imamo primer ortodoksne kapitalističke zemlje – Izraela, gde praktično nema privatnog poljoprivrednog zemljišta.
Za sve može da se nađe neki primer i da se kaže: vidite, oni tamo to rade ovako i postižu onakve rezultate, ako tako uradimo i mi ćemo da imamo takve rezultate. Pitanje je šta mi da uradimo, šta vi kao agro–ekonomista i poljoprivredni proizvođač preporučujete.
Ja mislim da treba uzeti taj princip Danske, napraviti uporedni model i ograničiti privatni posed na tih 300 hektara, iznad toga mogu da postoje samo preduzeća u oblasti agro-biznisa i ona moraju drugačije da budu tretirana. Danas u „čistoj“ ratarskoj proizvodnji, ovo čistoj pod znakom navoda, imate potpuno mehanizovanu proizvodnju i imate praktično ekonomiju obilja koja se svodi na tri ili četiri poljoprivredne kulture – kukuruz, pšenica, soja i suncokret.
Šta sa stočarstvom?
Potrebno je da se razvoj stočarstva usaglasi sa raspoloživim resursima za biljnu proizvodnju. I obavezati sve one, izuzev onih koji imaju višegodišnje zasade – vinograde, hmeljnike i voćnjake i plastenike ili povrtarsku proizvodnju, da moraju da imaju određeni broj uslovnih grla stoke u skladu sa raspoloživom površinom. Takođe, treba da se odustane od modela sufinansiranja samo štalskog načina uzgoja stoke, pogotovo kada je reč o govedarstvu, ovčarstvu i kozarstvu. Mi moramo iskoristiti raspoložive komparativne prednosti, a to su pašnjaci i livade: sva ta površina stoji neiskorišćena i mislim da praktično posebno subvencije dajemo za to korišćenje. Tu je reč o sinergiji tri benefita: prvi je da iskoristimo raspoložive prirodne resurse, drugi da povećamo zdravstvenu bezbednost stoke ispašom, boravkom na otvorenom, i treće – da dobijemo ekološki i zdravstveno bezbednije mleko i meso, odnosno proizvode od mleka i mesa. U evropskim zemljama stoka je na ispaši od Đurđevdana do Mitrovdana, samo kod nas nije.
Da se stočarska proizvodnja na taj način isplati, tako bi i kod nas bilo.
Tu mora da dođe do udruživanja ne samo poljoprivrednika – da zajednički obezbede pastira ili prostore za ispašu, tu bi bilo dobro da dođe do jednog modela zajednički programirane proizvodnje potrošača i proizvođača. Da potrošač unapred ugovori jednu ovcu, jedno june, dve svinje i tako dalje, ili grupa potrošača da ugovori unapred sa poljoprivrednicima i da sufinansiraju proizvodnju, a da na kraju tova/uzgoja praktično dobije svoj proizvod po cenama koje su tržišne.
Hoćete da kažete da samo treba da se dogovorimo, pa će sve da bude lepo i krasno?
Postojale su u Srbiji nekada potrošačke zadruge, pa mi smo ih imali sve do pre 30 godina, čak i univerzitetsku potrošačku zadrugu.
Postojale su i zemljoradničke zadruge, pa ih sad nema.
Iz državnog budžeta sufinansira se strani investitor sa čak 17.666 evra po novootvorenom radnom mestu uključujući u to i menadžere koji su stranci, kao što je slučaj sa Mitrosom u Sremskoj Mitrovici, a nema sufinansiranja ili barem zajedničkog državno-zadružnog partnerstva da se izgradi tridesetak centara za otkup, doradu, preradu i distribuciju poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u čemu bi zadrugari bili suvlasnici, koji bi posle određenog broja godina, kada ojačaju, vratili državi ta sredstva, da bi država ta sredstva koja je uložila ulagala u druge nacionalno potrebne programe. Treba da postavimo pitanje koji je interes države da subvencionira 50 odsto vrednosti nabavke jednog kombajna, u iznosu od pola miliona evra, za jednog vlasnika koji onda sebe smatra uspešnim poljoprivrednikom, a ne da sufinansira kupovinu takvog kombajna zadruzi, pa da taj kombajn bude ekonomski racionalno korišćen kao što se radi u drugim zemljama.
Zadruga mora da postoji da bi država mogla da sufinansira. Gde je ta zadruga?
Protiv sam osnivanja patuljastih zadruga, moj san je Migros iz Švajcarske: jedna nacionalna zadruga, milion i devetsto dvadeset hiljada članova, upravni odbor od jedanaest članova, 800 hipermarketa u vlasništvu, 80 preduzeća sa 85.000 zaposlenih radnika, Migros banka, Migros institut sa 300 zaposlenih doktora nauka i profesora univerziteta angažovanih stalno ili povremeno… Pa izvinite, molim vas, zar ne može Srbija da napravi tako nešto?
Da zamislimo ovo – zazvoni vaš telefon, vi se javite, kad sa one strane mandatar Aleksandar Vučić: „Gospodine Ševarliću, da li biste se prihvatili nadasve značajnog, ali i turobnog posla ministra poljoprivrednog„? Kakav je vaš odgovor?
Ma ko to bio, ministar poljoprivrede bi trebalo po funkciji da bude i potpredsednik vlade. Zašto? Zato što je reč o jednoj trećini društvenog proizvoda zemlje koji se formira u agrarnom sektoru i oko agrarnog sektora, 45 odsto stanovništva živi na selu, 85 odsto teritorije je ruralno područje. Ako taj resor ne zaslužuje da ministar poljoprivrede po funkciji bude i potpredsednik vlade, onda ne znam ko zaslužuje.
Saglasi se, recimo, sa time mandatar. Šta dalje?
Pod hitno da se izvrši rebalans budžeta i nadomestiti razlika do 56 milijardi koliko treba da dobije poljoprivreda i selo u 2016. godini. Takođe, da se izradi dinamika obeštećenja poljoprivredi i selu za onih 100 milijardi koji su joj zakinuti u periodu od 2004. do danas.
Ništa manje nego sto i kusur milijardi. A odakle pare?
Neka za početak svega 50 odsto onoga što se izdvaja za sufinansiranje strancima bude preusmereno direktno u agro-biznis sektor.
Kad kažete „agro–biznis“ mislite na…?
Mislim na predfarmersku, farmersku i postfarmersku proizvodnju – proizvodnju mineralnih đubriva i sve hemije za poljoprivredu, poljoprivredne mehanizacije i svih inputa za poljoprivredu, u biljnu i stočarsku proizvodnju, prehrambenu industriju i deo trgovine koji se odnosi na poljoprivredno prehrambene proizvode. Tu u širem kontekstu može da dođe i poljoprivredno obrazovanje, naučno-istraživački rad…
Šta od toga vidi poljoprivredni proizvođač?
Napravi se programsko subvencionisanje samo za nabavku dva inputa, kada je reč o biljnoj proizvodnji – za dizel gorivo i mineralno đubrivo, sve ostalo neka poljoprivrednici finansiraju sami. Tačno se znaju normativi po hektaru koliko treba dizel goriva i tačno se znaju normativi koliko treba mineralnog đubriva. Nemam ja ništa protiv da vlasnik poljoprivrednog zemljišta proizvodi ono što hoće, ali sam protiv toga da država plaća to što on hoće da proizvodi, već samo ono zašta nauka i struka kažu da postoje komparativne prednosti – u našem slučaju voćarska, povrtarska, vinogradarska i stočarska proizvodnja. Apsurdno je davati subvencije nekome ko ima 20.000 hektara za ratarsku proizvodnju, koja je potpuno automatizovana, gde se faktor čovek svodi samo na rukovaoca poljoprivredne mehanizacije: oni rade 15 dana u godini, koliko je potrebno da se završi ceo ciklus proizvodnje bilo pšenice, bilo kukuruza, šećerne repe, soje, suncokreta, dok se u stočarstvu radi 365 dana i 365 noći. Šta su uradili naši vrli agro-biznismeni kada su pokupovali poljoprivredne kombinate? Prvo su otpustili su radnike i stoku.
Šta radimo sa državnim poljoprivrednim zemljištem?
Državno poljoprivredno zemljište treba da se daje individualnim gazdinstvima u dugoročan zakup, s tim da se prethodno izvrši analiza zemljišta koje se daje u zakup i da takvo zemljište mora i da se vrati.
Koliko zemlje vi posedujete?
Sada je negde oko 4,5 hektara obradivog, sa šumom pet hektara. Na jednoj parceli od dva i nešto hektara imam pšenicu, a na drugom delu je soja.
Pšenica je skoro pod rukom. Kakav prinos očekujete?
Obično požnjem između pet i šest tona po hektaru. Ove godine sam primenio punu agro-tehniku i očekujem preko sedam tona. Da imam sistem za navodnjavanje sa jednim ili dva navodnjavanja u sezoni, bilo bi još bolje. Međutim, ogromni su lomovi na svetskom tržištu pšenice. Desilo se nešto što je pre dvadeset godina bilo nezamislivo – da Rusija postaje najveći izvoznik pšenice. Upravo zato savetujem malim poljoprivrednicima kao što sam ja da se orijentišu na visoko dohodovne proizvodnje – povrtarstvo, voćarstvo i vinogradarstvo, sve u zavisnosti od pedoloških i klimatskih uslova, ali da sve to moraju da baziraju na ekonomiji znanja i na udruživanju.
Ali sejete pšenicu.
Nameravam da u saradnji sa jednim mojim rođakom, koji će uskoro biti slobodan što se tiče radnog angažovanja, promenim strukturu proizvodnje, da idem u voćarstvo. Nadam se da ću da pripremim dobar biznis plan pa da konkurišemo za sredstava iz IPARD-a, nadam se i saradnji sa nekim voćarskim zadrugama, da nastupimo zajedno.
