Barjaci naših dana

U centru Beograda, na uglu Vlajkovićeve i Kosovske ulice, od šezdesetih godina prošlog veka nalazi se mala radnja naziva tipičnog za vreme kada je otvorena – Radna žena. Sa svojih četrdesetak zaposlenih žena i jednim jedinim muškarcem, koji je i direktor ove male firme, Radna žena pruža sve vrste krojačkih usluga, ali glavna proizvodna grana od osnivanja je izrada zastava svih oblika i namena. U ovom delu sveta zastave se menjaju češće nego što se to dešava tamo gde čovek ne pomerajući se iz mesta rođenja nema sreću da za svog veka bude državljanin najmanje tri države različite po ideologiji i simbolima, pa se tako cela naša moderna istorija može zgusnuti u priču o ovoj radnjici sa izlogom punim zastava.

„Radna žena je tu za sva vremena…“, ne bez osećaja za marketing kaže za „Vreme“ Branka Kovač, šef proizvodnje poslednjih dvadeset godina, dakle dovoljno dugo da se izvuče pragmatičan nauk iz poslovične prevrtljivosti istorije i običaja, i nastavlja: „… za prošla, sadašnja i buduća. Mi smo šili razne zastave. I jugoslovenske i srpske zastave sa petokrakom, i zastave bez petokrake, i ratne zastave, i zastave SPS-a i JUL-a, i zastave SPO-a, i DOS-a. Šili smo zastave SAD-a i zastave država članica pokreta nesvrstanih, zastave Crvene zvezde, Partizana i Obilića. I sutra ćemo najkvalitetnije i najbrže uraditi svaku zastavu za svakoga kome one zatrebaju.“

PUN VEZ: Radna žena pravi zastave po naružbini – za protokol, za saveznu vladu, MUP, Vojsku Jugoslavije, ambasade, razna udruženja, političke stranke, sportske klubove, preduzeća, hotele i privatna lica. A sašiti zastavu nije jednostavno. One mogu biti jednostruke, duple, štampane, sa vezom, aplikacijama, resama. Francuskim štepom se najpre spoje bojena platna, od kojih se koriste dve vrste – saten, ako je namena zastave unutrašnja dekoracija, ili poliamid, ako će zastava biti izložena napolju. Zatim se stavlja aplikacija koja se ukrašava poluvezom. U zavisnosti od vrste zastave, formata i komplikovanosti izrade raste i njena cena. Najobičnija trobojna zastava formata 1,5 x 0,80 m košta 940 dinara, dok one najskuplje koštaju i do 24.000 dinara, kada se radi pun vez. Takve zastave se rade i po mesec dana, nožnom mašinom. Skupe su ratne zastave koje su se po rekonstrukciji radile za Vojni muzej, a među najtežim za izradu je zastava Sjedinjenih Američkih Država zbog onih silnih zvezdica, zastava Velike Britanije zbog specifičnog krojenja platna i vatrogasna zastava zbog bogatog veza. Rok trajanja zastave je oko godinu dana. Posle toga boje izblede, a onda – ponovo u Radnu ženu.

Danas je firma usled mnogih objektivnih okolnosti u krizi, i gospođa Kovač se, ne bez sete, priseća vremena one velike Jugoslavije od Triglava do Đevđelije kada Radna žena nije mogla da stigne da odgovori na silnu potražnju za zastavama. Ne računajući kićenje bandera, tada su svaki javni objekat i svaka radna organizacija imali obavezu da za praznike istaknu tri zastave – jugoslovensku, sa petokrakom naravno, republičku i crvenu zastavu Saveza komunista Jugoslavije sa srpom i čekićem i natpisom „Proleteri svih zemalja ujedinite se“. Tako se dešavalo da se pred neki praznik red ispred radnje protegne čitavom Kosovskom ulicom, a radilo se dan i noć. Rad se adekvatno vrednovao, pa su radnice znale da prime i po 18 plata godišnje. „Uradili smo tone zastava. Nekada nismo mogli da stignemo da uradimo sve naručene zastave, a sad je naružbina sve manje i manje. Ranije je na primer Skupština grada naručivala i po 1500 zastava, a danas smo srećne ako dobijemo da uradimo i 15 zastava.“

Vremena su se polako menjala, pa je potražnja za nekim starim zastavama jenjavala, a tražile su se neke nove. Prva koja je prestala obavezno da se ističe na javnim mestima bila je crvena zastava SKJ sa natpisom „Proleteri svih zemalja ujedinite se“, zatim se sve manje tražila jugoslovenska zastava sa petokrakom, a polako je opadala i potražnja za srpskom trobojkom sa petokrakom. Onda su se na raznim masovnim skupovima koji su učestali s početka devedesetih viđale jugoslovenske zastave sa rupom umesto petokrake, a na tadašnjim televizijskim izveštajima sa aktuelnih događanja na trgovima, pustopoljanama, stadionima i koncertima u prvom planu vijorile su se nacionalne zastave. Srpske zastave su se razlikovale u zavisnosti od stepena probuđenog srpstva onog ko je barjak nosio. Tako su se upotrebljavale zvanične srpske i jugoslovenske trobojke bez petokrake, zatim tzv. crkvene zastave sa ocilima (ili „četiri S“ kako se tada radi sloge Srba češće govorilo), zastave sa dvoglavim orlom, pa zastave sa dvoglavim orlom i krunom, i na kraju crne „četničke“ zastave sa lobanjom i ukrštenim kostima, sasvim nalik na one koje su karipski gusari pre 400 godina nazivali Jolly Roger. Uglavnom, sve te zastave izašle su iz male radnje sa ugla, iza Skupštine Jugoslavije.

Branka Kovač se seća jedne neprijatne epizode iz tog perioda. U izlogu radnje u marketinške svrhe bila je izložena mala hrvatska zastava kada se na vratima pojavio jedan tip opasnog izgleda i nauma, i pitao šta će hrvatska zastava u izlogu. „Tada sam ja rekla – evo istog ovog momenta ću da je izvadim, samo se vi nemojte nervirati“, priča gospođa Kovač. Tako je hrvatska zastava nestala iz izloga. Kasnije su radne žene ipak šile hrvatske zastave sa šahovnicom, kao i američke, koje nisu nimalo jeftine zbog komplikovane aplikacije. Ljudi su ih naručivali, uredno plaćali, da bi ih onda na odgovarajućim mitinzima pred kamerama i prisutnima – spaljivali.

ŽELJE; ČESTITKE: Sa dolaskom višestranačja u Srbiju, u Radnu ženu počeli su da pristižu zahtevi za izradu zastava političkih partija. Najviše su se šile zastave SPS-a, kasnije JUL-a, zastave SPO-a i Demokratske stranke, a onda i svih drugih. Ali, po rečima gospođe Kovač, Radna žena je najviše zastava uradila i najviše para zaradila od Željka Ražnatovića Arkana. Prvo su se za njega radile zastave Crvene zvezde, dok je on još bio vođa njihovih navijača nazvanih za njegovog mandata delijama, a kasnije i zastave Obilića i njegove Stranke srpskog jedinstva. Za Obilić su uradili i jednu ogromnu zastavu od 100 x 20 m. Radili su je u školskoj sali jer nije mogla nigde drugde da stane. Za Arkana su se radile i maskirne ratne uniforme, kada je počelo „ono“ u Hrvatskoj, a posle i u Bosni. To su bile male serije, od 50 do 100 komada. „Arkan je uvek bio korektan i ljubazan, i uvek je uredno plaćao. Jedino je zahtevao da utvrđeni rok bude ispoštovan i tu je bio precizan.“ Šile su se uniforme i za još neke dobrovoljce, a dobrovoljačke jedinice su se razlikovale po dezenu maskirnog platna i po amblemu na rukavu. Neko vreme šile su se i zastave za Republiku Srpsku, ali pre pet godine to je prestalo. Iz Crne Gore narudžbine još stižu, šiju se zastave za opštine, hotele, preduzeća, mada u poslednje vreme nešto slabije traže jugoslovensku zastavu.

Kriza u firmi je počela padom Miloševića. Petog oktobra Radna žena je, posle zgrade Savezne skupštine, najviše stradala, kaže Branka Kovač. Kada je oko pola osam uveče došla u radnju zatekla je dvadesetak momaka od kojih nijedan nije imao više od 15 godina. „Sve su razlupali i odneli, jedino je sto ostao. Rasturili su firmu potpuno. Verovatno su videvši zastave u izlogu pomislili da imamo neke veze sa SPS-om. A mi smo šili za sve. Ukupna šteta koju smo pretrpeli iznosi oko 700.000–800.000 dinara. Dunav osiguranje nam je nadoknadilo samo deset odsto procenjene štete, oko 19.000, a mi smo samo za zastakljivanje platili 47.000. Obraćali smo se raznima za pomoć, ali oni kažu da je bio ustanak, rat, i da ne mogu da nam priznaju štetu. Za Skupštinu su se našli donatori, a nas se niko nije setio.“

Osim toga, od petog oktobra naovamo ni jednu jedinu stranačku zastavu nisu sašili, niti im je ko tražio. Sudeći po izlogu, koji je uvek pažljivo osluškivao i oslikavao stanje nacije, pored redovnog protokola težište izrade se polako prebacuje na zastave firmi i preduzeća. U izlogu radnje stoji i jedna mala makedonska zastava.

A šta je sa onim nacionalnim zastavama, pitamo gospođu Kovač, traže li se, i koliko? „Sve zastave se i dalje traže, čak i one stare SKJ-a. Obično deca ili navijači dođu i traže crne četničke zastave sa lobanjom. Gastarbajteri za svoje klubove u Evropi traže srpsku zastavu sa dvoglavim orlom i krunom, i to one skuplje, formata 200 x 100, od krep satena i sa resama, koje koštaju 150 maraka. Ne žale da plate, za njih je to ništa. Za svadbe i tako neke događaje obično traže srpske zastave sa ocilima, kad žele da se istaknu nacionalno. Desi se i to da nam dođe neko sa starom jugoslovenskom zastavom sa rupom umesto petokrake i traži da zatvorimo rupu i ponovo ušijemo petokraku. To Radna žena ne radi. Ali zato može da sašije novu, istu onakvu kakva je bila. Po želji.“