Balkanski geopolitički karusel

...

Odavno su političari na Balkanu shvatili da im nacionalistička retorika i vizuelizacija druženja sa pripadnicima vojske održava ili poboljšava politički rejting. Paradoksalno je što u svim svojim međusobnim sukobima i izlivima mržnje svakim danom postaju sve sličniji, a posebno u neodgovornosti prema posledicama svojih dela. Društva nam u regionu počivaju na egzistencijalnoj teskobi i perverznim mitovima o nacionalnoj homogenosti umesto da budu protkana perspektivom i budućnošću mladih. Zato na Balkanu i dalje čekamo lidera koji svoju politiku neće bazirati na ispitivanjima javnog mnjenja već na viziji i sposobnosti da od tradicionalnih neprijatelja kreira posvećene partnere.

“MEKI TRBUH”

U takvim sumornim opcijama i uz nestabilne regionalne odnose, lako je fabrikovati razloge za sukobe na Balkanu. Da bi se region Zapadnog Balkana mogao suočiti sa povećanim rizikom lokalizovanog međuetičkog nasilja, stav je i Nacionalne obaveštajne zajednice SAD (ODNI) koja je to objavila u Godišnjoj proceni pretnji za 2024. Međutim, geografski položaj našeg regiona je opredeljujući i nezaobilazan geopolitički faktor koji je sastavni deo nove evropske bezbednosne arhitekture.

Zbog toga ne treba sumnjati da će region Zapadnog Balkana zadržati strateški interes EU i NATO, koji neće dozvoliti narušavanje bezbednosne situacije i potencijalnu eskalaciju konflikta u kojem bi Rusija mogla odigrati ulogu katalizatora. Već sada znamo da se posebno vodi računa o ruskom potencijalu za destabilizaciju regiona što će zahtevati brze afirmativne političke odgovore, poput izglednog proširenja obe organizacije što bi mogao predstavljati najuspešniji geopolitički mehanizam. Region Zapadnog Balkana ne predstavlja periferiju Evropske unije ili Alijanse, već njen “meki trbuh” koji je još odavno vezao svoj privredni razvoj i geopolitičku sudbinu za evropske vrednosti. Zato ovaj trenutak zemlje Zapadnog Balkana treba da posmatraju kao globalnu opasnost za civilizaciju, ali i priliku da se po ubrzanoj proceduri oslonjenoj uglavnom na političke odluke a manje na dostignute standarde, integrišu i u Evropsku uniju, kao i u kolektivni sistem bezbednosti.

Ipak, ne treba zanemarivati globalnu geopolitičku rekompoziciju moći i stav mnogih evropskih lidera da je Evropa izašla iz posleratnog perioda, te da smo danas u predratnom stanju. Osim upozorenja građanima u nekim zemaljama EU da se spremaju za rat, mnoge zemlje ubrzano menjaju svoje strategije iz oblasti odbrane i konsekventno doktrine upotrebe svojih snaga. Samo jedan od primera je Nemačka koja je nakon nove Strategije nacionalne bezbednosti predstavila i Smernice odbrambene politike, u kojoj se ratovanje postavlja kao primaran zadatak Bundesvera, a ne kao pre – upravljanje krizama i stabilizacija. Zloslutno deluju posledice takvih odluka, a to je naglo povećanje vojne potrošnje širom sveta i unapređenje kapaciteta odbrambenih industrija. U takvoj globalnoj situaciji, pogrešno bi bilo ignorisati i zatvarati oči pred aktuelnim bezbednosnim izazovima i pretnjama.

Nikada u istoriji civilizacije rapidni tehnološki napredak nije uticao na oblikovanje geopolitičke moći kao danas. Neželjene posledice takvog razvoja su sofisticirane bezbednosne pretnje na koje malo koja zemlja u svetu može samostalno da odgovori i tako obezbedi nacionalnu i ličnu bezbednost svojim građanima. Upravo zbog toga, region Zapadnog Balkana je upućen na koordinaciju i po mogućnosti integraciju odbrambenih potencijala kako bi zemlje optimizovale odnos između vojnih troškova i dostignutog nivoa bezbednosti. Danas utopijski deluje takva bezbednosna saradnja na bilateralnim osnovama, ali je bar za sada ostvariva kroz kolektivni sistem bezbednosti ili u okviru Zajedničke spoljne i bezbednosne politike Evropske unije.

POLITIČKA KAPITALIZACIJA VOJSKE

U takvim geostrateškim neizvesnostima i složenoj situaciji u regionu, sasvim bi opravdano bilo povećavati izdvajanja za sistem odbrane i unapređivati operativne sposobnosti Vojske Srbije (VS), posebno kad nam deklarativna vojna neutralnost počiva na konceptu totalne odbrane. Priznali to ili ne, vojna neutralnost je u savremenim okolnostima apsolutno neodrživa bez spoljnopolitičke neutralnosti, bez ukorenjene tradicije i bez međunarodnog priznanja takvog izbora. Osim toga, strateška dokumenta u oblasti odbrane ne pružaju građanima Srbije niti jedan indikator zbog čega bi Srbija bila ugrožena i zašto upravo sada znatno povećavamo vojnu potrošnju.

S obzirom da je prema projekciji MMF-a procenjeni BDP Srbije za ovu godinu 76,43 milijarde evra, ukupna izdvajanja za sistem odbrane mogla bi iznositi oko 3,5 odsto BDP-a. Iako nedovoljno transparentan, u taj iznos se mogu uračunati budžetsko opredeljenje od 1,5 milijardi evra, januarska najava o dodatnih 736 miliona evra i ovogodišnja rata za nabavku aviona “rafal” u iznosu od 421 milion evra, ali ne i logistički troškovi za prijem regrutnog kontingenta VS. Takvim izdvajanjima Srbija se pozicionira kao jedna od zemalja sa najvećom vojnom potrošnjom u svetu u odnosu na BDP. I uprkos takvim izdvajanjima, opravdano se možemo zapitati da li smo kao društvo bezbedni i da li nam vojna neutralnost uz političku nezavisnost može garantovati mir i stabilnost.

Ne treba prenebregnuti da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić javno najavio izradu i usvajanje Strategije spoljne politike prvi put u našoj istoriji, kao i prilagođavanje strategija u oblasti odbrane složenoj situaciji u regionu i svetu kako bi se obezbedile stabilnost i bezbednost zemlje. Iako se, bar za javnost, rad na tim dokumentima nije pomakao od najave predsednika, svi smo svesni da u ovom geopolitičkom turbulentnom vremenu moramo znati kuda idemo i šta su nam ciljevi, koji su nam interesi i kojim vrednostima smo posvećeni. U takvim okolnostima, osnove spoljnopolitičke strategije trebalo bi da budu veoma jednostavne: (1) bezbednost svih državljana Srbije, (2) zaštita državnih interesa i (3) promocija srpskih vrednosti u svetu.

Pored toga, neophodno je da se u Srbiji definiše hijerarhija strateških dokumenata, te da u budućnosti izbegnemo partiokratske nekompatibilne pseudostrategije ili radikalnu retoriku političkih činilaca koji bi rado manipulisali perspektivom zemlje. Poput svih građana Srbije, i takvi političari bi morali snositi odgovornost za izgovorene stavove, poput tvrdnje o savezništvu Srbije sa Rusijom. Političari koji kompromituju Ustav, deklarisanu vojnu neutralnost i spoljnopolitičku orijentaciju Srbije mogu nastaviti da žive sa svojim ubeđenjima, ali ne mogu predstavljati narod ove zemlje.

Iako po pravilu sa ograničenim znanjem iz oblasti bezbednosti, političari regiona rado kapitalizuju popularnost vojske kroz posete kasarnama, vojnim vežbama ili taktičko-tehničkim zborovima. Posebnu atraktivnost predstavlja prezentacija novonabavljenih borbenih sistema i neizostavno poređenje sa okruženjem. Nakon političara, vojni analitičari i mediji rado upoređuju efikasnost tih sistema na taktičkom nivou i tako, uz neizostavan kafanski patriotizam, svi zajedno kreiramo virtuelnu regionalnu trku u naoružanju. Nakon “krasuhe”, “rafala” i HIMARS-a, balkanski geopolitički karusel se zaustavio na uvođenju obaveznog vojnog roka.

ŠTA VOJNI ROK NE REŠAVA

Simultane najave iz Zagreba, Beograda, pa čak i iz Prištine o uvođenju ročnog sastava govore o nezavršenoj istoriji koja opterećuje bilateralne odnose u regionu i uzrokuje kontinuitet tenzija sa povremenim incidentnim eskalacijama.

Međutim, to je veoma skup projekt u finansijskom i širem društvenom kontekstu, posebno ukoliko u regionu nemamo ni naznaka o ratnom konfliktu. Da mladi ne vide svoju budućnost u uniformi i sa oružjem, govori i broj mladih u Hrvatskoj koji se pozivao na prigovor savesti u godinama pre suspenzije obaveze služenja vojnog roka, a koji je bio na nivou od 80 do 90 odsto. Posebno bi Priština o tome trebalo da vodi računa jer se nakon vizne liberalizacije suočava sa egzodusom upravo regrutne populacije što nam ukazuje na nepoverenje mladih prema političarima i želji za životom u bezbednom okruženju, o čemu bi trebale voditi računa sve zemlje regiona.

Ne možemo reći da je najnovija inicijativa za ponovno uvođenje obaveznog služenja vojnog roka u Srbiji iznenadila javnost, koja i dalje ostaje uskraćena za prave razloge, detaljnu analizu i društvene posledice takve odluke. Međutim, ovakav predlog vojnog rukovodstva ukazuje na niz problema koje nisu bili u stanju da reše poput adekvatne popune jedinica, implementacije funkcionalnih doktrina, operacionalizacije koncepta aktivne rezerve ili obuke pasivne rezerve. Umesto da rešenja za probleme sistema odbrane traže u stimulacijama, generali su olako posegnuli za obligacijama uz verovatno represivnu kaznenu politiku i tako doveli političko rukovodstvo zemlje pred iznuđeno kompromisno rešenje. Ipak, nije potpuno jasno kako će ovakav predlog prevazići ustavna ograničenja poput ravnopravnosti polova (čl.15), prigovora savesti (čl.45) ili zabrane diskriminacije (čl.21), ali i da reši pitanje dvojnog državljanstva ili odazivanja svih nacionalnih manjina bez izuzetaka.

Iz analiza aktuelnih svetskih sukoba lako je zaključiti da su moderni borbeni sistemi nametnuli tehnološki sofisticirane pretnje na koje regruti nisu u stanju da odgovore. Dakle, opšta vojna obaveza je stvar prošlosti i samo profesionalni vojnik može efikasno da odgovori na savremene bezbednosne izazove. Verovatno je najveća iluzija našeg društva pokušaj dodele vaspitne uloge vojsci koja je regrute uvek samo obučavala i drilovala, bez korektivnog pedagoškog pristupa. Zbog svega navedenog, ovo predstavlja široko društveno pitanje u koje bi morali biti uključeni i eksperti iz oblasti psihologije, sociologije, pedagogije i andragogije, kako bismo na optimalan način, zajedno sa donosiocima odluka, odgovorili svim bezbednosnim izazovima za našu zemlju.

Čak i rešavanjem pitanja ročnog sastava, država neće od VS učiniti poželjnog poslodavca, niti će povratiti motivisanost profesionalnog, visoko obučenog kadra koji u kontinuitetu traži alternativno zaposlenje. Istina je da je tržište radne snage veoma konkurentno, te da VS nije u prilici da bude konkurent multinacionalnim kompanijama u traganju za ekspertima određenih profila. Generali koji se i dalje spremaju za ratove 90-ih ne mogu u tome pomoći političkom vrhu jer su prezauzeti svakodnevnim delegiranjem odgovornosti i autoritativnim raspolaganjem privilegijama. To su odavno prepoznali premijeri i Čerčil i Klemanso kad su rekli da je rat previše važna stvar da bi se prepustio generalima.

ČIPOVI UMESTO ČELIKA

Upravo iz svih tih razloga, naš najefikasniji bezbednosni mehanizam trebalo bi da nam predstavlja spoljna politika. Ukoliko i dalje bezbednost budemo zasnivali na neodrživoj vojnoj neutralnosti, na virtuelnom konceptu totalne odbrane i na opredeljenju prema Organizaciji dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), kako je navedeno u strategijama iz oblasti odbrane, onda nam je glava duboko u pesku. Kao što smo 1989. svedočili padu Berlinskog zida bez ikakve svesti o geopolitičkim posledicama, ni danas ne shvatamo (ili to ne želimo) globalni kontekst koji konsekventno ugrožava i regionalnu stabilnost. Balansiranom spoljnom politikom ne samo da zavaravamo narod u vezi sa evropskim integracionim namerama, već i protivno nacionalnim interesima, oduzimamo Srbiji potencijal istinskog partnerstva i savezništva. Krajnje je vreme da preispitamo održivost vojne neutralnosti i sve koristi od kolektivnog sistema bezbednosti, te da sledimo isključivo interes Srbije.

Regionalna saradnja predstavlja jedan od spoljnopolitičkih prioriteta Srbije i to tako treba da ostane. Bilo kakva virtuelna trka u naoružanju oduzima regionu mogućnost razvoja i troši nasleđe mlade generacije. Kupovina bilo kakvih platformi poput aviona “rafal” ili artiljerijsko-raketnog sistema HIMARS predstavlja samo budžetski trošak koji suštinski ne doprinosi nivou bezbednosti, a oduzima mogućnost razvoja u mnogim drugim oblastima. Samo nabavka aviona “rafal” daleko prevazilazi finansijske mogućnosti i Hrvatske i Srbije, a kontinuitet održavanja, obuke i remonta će sigurno generisati posledice po održivi budžetski balans. Ono što vojni vrhovi u regionu nisu još shvatili jeste da savremena trka u naoružanju ne predstavlja količinu čelika u vojsci već mogućnost proizvodnje poluprovodnika, a već sutra će to biti nivo upravljanja veštačkom inteligencijom.

Upravo zbog politikanstva koje pohlepno traga za znakovima ljubavi u međunarodnim odnosima, neophodno je osloboditi spoljnu politiku od istorijskih predrasuda, tabloidnog narativa i političke računice o rejtingu. Ukoliko ne želimo ili ne možemo shvatiti kakve će biti posledice globalnih geopolitičkih tektonskih promena, možemo živeti u deluzijama, ali samo neko vreme. Zato sve zemlje regiona, u sopstvenom nacionalnom interesu, treba da prigrle ubrzanje procesa i evropskih i evroatlantskih integracija, te da svojim građanima obezbede održivu budućnost, kolektivnu bezbednost i dugoročnu regionalnu stabilnost.

Autor je izvršni direktor Saveta za strateške politike