U subotu 21. decembra u jedan sat i deset minuta posle ponoći, stanovnike Zemun Polja i okolnih naselja probudile su dve snažne eksplozije. Detonacije, koje su se čule i u Novom Beogradu, Galenici i Batajnici bile su toliko jake da su mnogi pomislili da je počeo rat. Ubrzo se saznalo da i jeste reč o ratu, ali ne onom konvencionalnom: u najnovijoj epizodi sukoba beogradskih mafijaških klanova odletelo je u vazduh preduzeće Difens roud, vlasništvo Ljubiše Buhe Čumeta, vođe čuvenog surčinskog klana. Pored hangara i upravne zgrade, totalno je uništeno nekoliko modernih mašina za asfaltiranje puteva, dve cisterne, jedan kamion i više automobila, u ukupnoj vrednosti od preko 13.000.000 eura. Tako je Buha, koji se već nekoliko meseci nalazi na „službenom putu“ u inostranstvu ostao bez preduzeća koje je trebalo da mu obezbedi stalne (i legalne) prihode u zemlji.
PEP–500: Na osnovu izjava očevidaca i saznanja koja su procurila iz policijskih izvora, sve je počelo oko ponoći, kada su se pred kapijama žicom opasanog kompleksa Difens rouda na Fabričkom putu bb pojavilo najmanje pet, a po nekim izvorima, 15 maskiranih napadača. Dvojica su ušla u portirsku kućicu gde su oko sat vremena s uperenim automatima maltretirala dežurnog šofera i dva noćna čuvara. Za to vreme, ostali su pogasili reflektore koji su obasjavali kompleks i u mraku postavili eksploziv pod mašine. Policija je naknadno utvrdila da je reč o vojnom plastičnom eksplozivu PEP-500, koji se pakuje u vakumirane brikete od po pola kilograma obložene najlonom. Tvrdi se da je podmetnuto ukupno 30 pakovanja i aktivirano uz pomoć kombinacije sporogorećeg i detonirajućeg štapina. Dve grupe punjenja eksplodirale su u razmaku od svega dva minuta, a razornu moć pojačao je propan kojim su mašine za asfaltiranje bile napunjene, jer je narednog dana trebalo da budu upućene na deonicu puta Beograd – Novi Sad. Iako su napadači očigledno bili obučeni za rukovanje eksplozivom, izgleda da nisu vodili računa o štednji materijala ili su negde pogrešili jer gotovo polovina paketa nije eksplodirala i naknadno je nađena na poprištu. Ipak, uz gas u mašinama i u cisternama, detonacije su bile dovoljne da izazovu totalnu štetu i čak ostave deo Zemuna bez struje.
Zanimljiva je i okolnost da su napadači uložili neobičan napor da sve prođe bez ljudskih žrtava. Ne samo što su pre nego što su aktivirali eksploziv rekli šoferu i noćnim čuvarima da se udalje, već ih nije mrzelo da probude i tročlanu porodicu koja je živela u baraci u krugu preduzeća i blagovremeno je upozore da beži što dalje, pre nego što su i sami nestali u noći i magli. „Hvala im, ostavili su nas u životu, šta drugo da kažem“, rekao je otac porodice novinarima, moleći da mu se ne objavljuje ime. „Nesreća uvek ide na sirotinju“, dodao je on.
Ipak, za Ljubišu Buhu zvanog Čume, koji je u ovoj priči pretrpeo najveću štetu, sve bi se pre moglo reći nego da spada u sirotinju. Ovaj tridesetosmogodišnji Surčinac često je negirao uporne glasine da je jedan od glavnih trgovaca narkoticima i ukradenim automobilima na Balkanu. Nikada nije objasnio kako je uoči jugoslovenskih ratova i tokom njih stekao poprilično bogatstvo, mada se, istini za volju, niko nije usudio da ga o tome glasno pita. Jugoslavija je u zadnjih petnaestak godina bila pravi raj za promet skupih kradenih automobila, jer se nalazila izvan Interpola i evropskih sistema za evidenciju. Činjenicu da Buha nikada nije osuđivan neki objašnjavaju dobrim vezama s vrhom Miloševićeve policije: zna se da su pojedini načelnici MUP-a vozili luksuzne automobile s nevidljivom oznakom „made in Surčin“. Neke od tih veza očigledno su nadživele pad Miloševićevog režima: kada je Buhi letos ove godine iznenada pozlilo, oko njegove bolesničke postelje na Vojnomedicinskoj akademiji sjatio se dobar deo policijskog i vojnog vrha. Nekoliko meseci kasnije, 3. avgusta, Buha je preživeo pokušaj atentata u krugu svog sada nepostojećeg preduzeća: nepoznati napadači pucali su iz kalašnjikova i ubili Buhinog telohranitelja Ivicu Nikolića, dok se sam Čume spasao zalegavši iz nasipa. Ubrzo potom, napustio je zemlju i više se nije vraćao.
NEVOLJE S KUMOVIMA: Iako je Buha godinama uspevao da izbegne nevolje sa zakonom, to mu nije pošlo za rukom kada je reč o supruzi Ljiljani, s kojom ima dvoje dece. Prema priči njegovih bliskih prijatelja, koji su insistirali da ostanu anonimni, Ljubiši je letos pozlilo nakon što mu je Ljiljana u voćni sok sipala nekakav otrov, i lekari sa VMA su na jedvite jade uspeli da ga spasu. Kada je Buha otpušten iz bolnice, kod kuće nije našao suprugu; njen automobil nađen je sedam dana kasnije, napušten, kod stadiona „Partizan“. I dan-danas, Ljiljana Buha službeno se vodi kao nestala, a njena majka tvrdi da se u međuvremenu dvaput čula s njom telefonom, ali da joj ćerka nije otkrila gde se nalazi. Od pre nekoliko meseci, jedan beogradski tabloid počeo je da objavljuje Ljiljanina navodna pisma, u kojima ona optužuje muža za čitav niz teških zločina, od trgovine drogom do ubistava visokih policijskih funkcionera i poznatih kriminalaca. Uz to, u pismima se tvrdi da Buha održava bliske odnose s ljudima iz bliskog okruženja Zorana Đinđića. Sam Đinđić je u intervjuu za „Vreme“ prošle jeseni rekao da Buhu i njegove prijatelje nije video još od 5. oktobra 2000, ali je na direktno pitanje o svojim vezama sa surčinskim klanom dvosmisleno odgovorio da je za vreme Miloševićeve vladavine bilo važno „imati prijatelje i u raju i u paklu“. Bilo kako bilo, nemoguće je utvrditi da li pomenuta pisma zaista potiču od Ljiljane Buhe. Grafolozi tvrde da je rukopis Ljiljanin, ali oni koji je poznaju kažu da rečnik i stil ne liče na nju, pa zaključuju da joj ta pisma neko diktira.
Da stvar bude komplikovanija, jedan drugi beogradski tabloid ovih dana je objavio navodno pismo Ljubiše Buhe, u kome on za sve svoje nevolje optužuje svog kuma Dušana Spasojevića i Spasojevićevog kuma Milorada Lukovića, poznatog pod nadimcima Legija i Cema, nekadašnjeg komandanta Jedinice za specijalne operacije, odnosno famoznih Crvenih beretki. „Živim svoj treći život i sad znam da ću pobediti. Trovanja, atentat, i sad znam sve… Batice, ukrao si mi firmu, ukrao si mi ženu, i znam da je držiš u tvrđavi u Šilerovoj ulici u Zemunu… Znam kuda ćeš da pobegneš, kako ćeš i kuma da prevariš ko što si mene. Uzmi dosta love, preko je skupo.“ Kao i u slučaju navodnih Ljiljaninih pisama, teško je reći da li je Ljubišino pismo autentično. Na osnovu faksimila, vidi se da je pisano šablonskim slovima za tehničko crtanje, ali Buhini prijatelji tvrde da stil i sadržaj, a naročito česta upotreba reči „Batice“ kojom Čume ima običaj da oslovljava prijatelje i poznanike, liče na njega.
Pomenuti Dušan Spasojević, Čumetov kum i bivši prijatelj, veoma je zanimljiva ličnost. Prvi put se u javnosti pominje leta 2000. kao jedan od učesnika u neuspelom atentatu na šefa Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića u Budvi. Za Spasojevićem, koji je jedno vreme proveo u Legijinim Crvenim beretkama, crnogorski MUP je tada raspisao poternicu. Spasojević se potom sa svojim advokatom pojavio u beogradskoj policiji, kojoj je rekao da ima nekih zdravstvenih problema i da će im se ponovo javiti čim se oporavi. Međutim, niti se ikada više javio, niti ga je u vezi s atentatom na Draškovića neko tražio.
Oktobra 2001, međutim, Spasojević je zajedno s grupom bivših komandosa Vojske Republike Srpske uhapšen u Francuskoj zbog falsifikovanih putnih isprava i izručen Jugoslaviji. Odmah potom, republički ministar policije Dušan Mihajlović je izjavio da je ova grupa na čelu sa Spasojevićem otela biznismena Miroslava Miškovića, vlasnika kompanije Delta, za čiji je otkup bilo isplaćeno 7.000.000 maraka. Međutim, Spasojević je ubrzo pušten da se brani sa slobode, nakon čega je za jedan beogradski list izjavio: „Uskoro ću da saopštim šta smo ja i moja ‘banda’ tog dana kad je Mišković kidnapovan radili za neke današnje ministre, šta je sve od mene traženo da uradim, i ko me je sve posećivao u mojoj kući…“ Nažalost, Spasojević nikada nije saopštio to što je obećao, ali je istraga povodom Miškovićeve otmice brzo obustavljena zbog nedostatka dokaza. Ministar Mihajlović je posle rekao da je puštanje Spasojevića na slobodu bio „udar na demokratiju“, a zatim je zaćutao.
ODBRANA I POSLEDNJI DANI: Milorad Luković Legija je mnogo poznatije ime u beogradskoj javnosti, i o njemu je „Vreme“ više puta pisalo. Reč je o čoveku koji je kao mladić nakon više provalnih krađa pobegao u francusku Legiju stranaca, da bi se tokom rata u Jugoslaviji vratio kao komandant zloglasne i tajne specijalne jedinice koja se od 1996. zove JSO. Prema tvrdnjama Zorana Đinđića, Legija je u dogovoru sa sadašnjim srpskim premijerom odigrao važnu, mada nikada jasno objašnjenu ulogu u obaranju Miloševića, ali je nakon što je spalio diskoteku u Kuli i pucao u restoranu „Stupica“ suspendovan. Zanimljivo je da se Legija takođe vezuje za neuspeli atentat na Draškovića, ali za onaj na Ibarskoj magistrali: pojavio se kao svedok na suđenju Nenadu Iliću i Draganu Bujoševiću, pripadnicima JSO-a, optuženim da su upravljali kamionom s peskom. Drašković je, inače, u više navrata tvrdio da je upravo Legija glavni organizator atentata u kome je poginulo četvoro Draškoviću bliskih ljudi, a suđenje je još u toku.
Ukoliko je tačno da je Buha protiv sebe ima tandem Spasojević-Luković, onda to objašnjava mnogo štošta, od iznenadnog odlaska u nepoznato do eksplozije u Zemun Polju. Zanimljivo je, naime, da je preduzeće Difens (Odbrana) nominalno bilo u vlasništvu njegove iščezle supruge Ljiljane, ali je naknadno preregistrovano u Difens road, ovog puta s Ljubišom Buhom kao vlasnikom. Očigledno je neko veoma moćan odlučio da ono što se ne može oteti treba uništiti, i to neko ko ima pristup vojnom eksplozivu i zna kako se koristi. Napadači su, sem toga, iz nekog razloga bili čvrsto uvereni da im organi reda neće smetati i radili su polako, bez nervoze. Uopšte, način na koji je Difens uništen više liči na akciju komandosa ili na rušenje bespravno podignutog objekta nego na čin kriminalaca.
Da je verovao da uticajni prijatelji mogu da ga zaštite od njegovih isto tako uticajnih neprijatelja, Buha se ne bi ni sklanjao iz zemlje; sada mora da mu je jasno da ne mogu ili neće da zaštite ni njegove poslovne interese. Moderne mašine za asfaltiranje zahvaljujući kojima je Difens dobijao unosne ugovore za izgradnju i popravak srpskih saobraćajnica koštale su oko 13.000.000 eura. Nisu bile osigurane, jer nijedno osiguravajuće društvo u zemlji nije htelo da izda polisu Ljubiši Buhi, pogotovo otkad je u avgustu pucano na njega. Sada su te mašine uništene a da još nisu otplaćene. Ukoliko su tačni navodi da je u njihovoj nabavci učestvovala Vlada Srbije, onda će teret Buhinog duga na kraju pasti na poreske obveznike.
Tim istim poreskim obveznicima sada ostaje da, kao ona nesrećna porodica iz barake, budu zahvalni kriminalcima kad tokom svojih obračuna vode računa da ne strada neko nevin, i da se pitaju da li istu obzirnost mogu da očekuju i ubuduće. A novih obračuna će biti, ako je suditi po ćutanju zvaničnika, od kojih niko do predaje ovog broja u štampu nije našao za shodno da komentariše događaj. Policija je šturo saopštila da je u pitanju „teroristički čin bez jasnog motiva i razloga“. „MUP Srbije uverava građane da će koristeći sve legalne i zakonske metode i sredstva sprečiti početak bujanja terorizma u našoj zemlji i ispitati navode svih građana koji tvrde da poseduju relevantne informacije u cilju rasvetljavanja ovog terorističkog dela“, kaže se u saopštenju. Još nam samo fali da obećaju da će prevrnuti nebo i zemlju.
Zanimljivo je da firma Difens nije konkurisala prilikom raspisivanja tendera za izgradnju puteva u Srbiji. Međutim, sve firme koje su dobile te poslove uzele su Difens kao podizvođača radova budući da je samo Ljubiša Buha imao neophodne specijalne i komplikovane mašine kojima su u prvo vreme upravljali obučeni stranci, zapravo Nemci koji su istovremeno obučili vozače Difensa.