„Bilo bi neistinito kada bih tvrdio kako su temelji naše države baš sasvim utvrđeni i osigurani“, izjavio je u septembru 1999, u razgovoru za „Vreme“, tadašnji predsednik Makedonije Kiro Gligorov. Razgovor je vođen uoči isteka drugog predsedničkog mandata čoveka koji je Makedoniju odveo u samostalnost bez ijedne žrtve u vreme kada se u bivšoj Jugoslaviji ginulo na sve strane. Opaska o „nedovoljno osiguranim i utvrđenim državnim temeljima“ odnosila se na izvesne sumnje da ovu državu prava iskušenja (možda čak i raspad) tek čekaju u „postgligorovsko vreme“.
Ovih dana, posle žestokog pucanja na padinama Šare, mnogi su se ponovo bavili istom temom – stabilnošću temelja makedonske države i preispitivali Gligorovljevu zaostavštinu. Bivši predsednik Makedonije Kiro Gligorov pristao je da za „Vreme“ prokomentariše aktuelne događaje:
„Sve ono što se nedavno događalo na jugu Srbije i trenutno u Makedoniji, ja bih tome dodao i novinske vesti da su se zagovornici ideja UČK-a izgleda počeli da oglašavaju i u Crnoj Gori, pre svega je rezultat saznanja Albanaca da je u međunarodnoj zajednici nestala podrška i raspoloženje za ostvarenje ideje o nezavisnom Kosovu. Njihovu uznemirenost podstaklo je i potpisivanje međudržavnog dogovora između SRJ i Makedonije o granici, što praktično znači da ta granica ubuduće neće moći ilegalno da se prelazi bez pasoša kao do sada. Ali sve ovo što se sada zbiva usmereno je pre svega ka Zapadu i NATO-u, da ih upozori da albansko pitanje na Balkanu još nije rešeno. Zato se sada promoviše ideja o navodnoj nužnosti međunarodne konferencije o albanskom pitanju kako bi se ono najzad rešilo. Ovo što se sada zbiva u Makedoniji nije borba za građanska prava već zahtev da se albanski kolektivitet u Makedoniji, promenom ustava, dovede u sasvim novu poziciju, da se proglasi za ustavotvoran narod. Iako u makedonskom ustavu veoma jasno piše da je suverenitet Republike Makedonije zasnovan na suverenitetu svih građana ove države bez obzira na njihovu nacionalnost, religiju ili kulturne razlike, što je nesumnjivo građanski koncept države, Albanci time očito nisu zadovoljni.“
„VREME„: Nedavno ste izjavili da je u pozadini ovih događaja u stvari koncept „Velikog Kosova„.
GLIGOROV: Teroristi su trenutno rasprostrli mapu sa koje se vidi da traže Veliko Kosovo. Na toj mapi se, osim Kosova, nalaze i tri grada sa juga Srbije, zatim nekoliko gradova zapadne Makedonije i Skoplje kao glavni grad tog Velikog Kosova. Oni ne žele javno da govore o Velikoj Albaniji, jer znaju da međunarodna zajednica nije spremna da podrži takav koncept.
Lider DPA–e Arben Džaferi tvrdi da stabilizacije prilika u Makedoniji nema bez nezavisnog Kosova. Šta bi, po Vašem mišljenju, nezavisno Kosovo značilo za Makedoniju?
Presedan da jedna autonomna pokrajina postane nezavisna država donela bi velike posledice ne samo za SRJ, Makedoniju i Balkan već za čitavu Evropu. Takvi problemi postoje u čitavoj Evropi. Ako se tako nešto dogodi, ko će, na primer, da zadrži tri naroda u BiH da ostanu u zajedničkoj državi. Hrvati tamo već traže da imaju sopstveni entitet kao što je RS, ili muslimanski deo. Ako krenemo dalje, stići ćemo i do pitanja – a šta sa Baskijom, Katalonijom… Tu Pandorinu kutiju bi kasnije bilo teško zatvoriti.
Strahujete li da su aktuelni događaji u Makedoniji definitivno uništili koncept međuetničke tolerancije za koji ste se zalagali kao predsednik države?
Za mene lično je veoma važno da ove terorističke grupe koje su došle sa Kosova nisu isprovocirale pobunu Albanaca u Makedoniji. I to je njihovo najveće razočaranje. Ne to što će armija da smiri situaciju. Oni su mislili da će uspeti da od ovoga naprave svetski problem, da privuku pažnju čitavog sveta. I da će da ponove kosovski primer u našem slučaju. Ali od toga nema ništa. Po meni, neophodno je nastaviti ono na čemu smo insistirali od početka stvaranja ove države – politički dijalog u institucijama sistema. Staviti sva sporna pitanja na sto i videti šta je moguće promeniti, a šta ne.
Dosta se govori o tome da su Džordž Robertson i Havijer Solana doneli u Skoplje podršku vlastima u obračunu sa terorizmom, ali i poruku da se makedonski ustav ipak mora menjati kako bi se izašlo u susret zahtevima Albanaca?
Ne mogu definitvno reći šta će se dogoditi sa ustavom. Ali mora da se računa i s tim da bi dobar deo makedonskih građana to veoma teško mogao da prihvati. Oni bi svakako tako nešto doživeli kao rezultat militantnih terorističkih akcija. Mnogi bi to doživeli i kao poništavanje onoga što je kao istorijski fakt zapisano u preambuli našeg ustava, a što nikome niti daje niti oduzima ikakva prava. I ako se sve to poveže sa glavnim zahtevom Albanaca da Makedonija bude dvonacionalna država, to će biti doživljeno kao gubitak sopstvene države. Iz toga izlazi glavno principijelno pitanje koje može da ima posledice za Balkan i čitavu Evropu -da li se ovakva situacija može prihvatti kao legitiman put da se dođe do sopstvene nezavisne države, i kuda sve to vodi. Tako nešto bi ugrozilo demokratska načela odlučivanja budući da se istovremeno postavlja i zahtev da se u ovakvoj državi sve odluke ubuduće mogu donositi samo konsenzusom Albanaca i Makedonaca. To bi takođe značilo da jedna strana ima pravo veta. Ne verujem da jedna država može normalno da funkcioniše na taj način.
Imate li utisak da je međunarodna zajednica prilično ohrabrivala ili čak pomagala nastanak ovakvih struktura kakva je danas NLA. Oni koji su pokušali oružjem da rešavaju stvari prilično lako su promovisani u važne pregovarače i stizali za pregovaračke stolove?
Izvesno je da je u međunarodnoj zajednici postojala neka vrsta simpatije i podrške za rešavanje albanskog pitanja na Kosovu. Sada je izgleda teško iz toga izaći. Zahvaljujući onome što se zbivalo na Kosovu ranije, posebno pošto je Milošević tamo ukinuo autonomiju, i posebno usled delovanja albanskih lobija u svetu, oni su dugo uživali mnoge simpatije i dobijali podršku iz sveta. Možda je tako nešto u tom trenutku i bilo razumljivo. Ali situacija se u međuvremenu bitno promenila. SR Jugoslavija više nije ono što je bila. Takođe, mnogo se jasnije artikulisao i zahtev da Kosovo postane nezavisna država, i to tako što je glavna parola postala da oni sa Srbima ne mogu da žive zajedno. A tako nešto teško da bilo kome u svetu može da bude prihvatljivo. Bez obzira na to šta ko misli, na Balkanu je izuzetno važno pitanje gde je Srbija. Od kako je tamo promenjen režim, za veoma kratko vreme promenjen je i pristup međunarodne zajednice važnim pitanjima i statusa Srbije i SRJ-a. Svi magistralni putevi, železničke pruge, telekomunikacioni pravci ipak prolaze kroz Srbiju kao najkraći put od juga prema severu. Na to bi trebalo sasvim realno da se gleda.
