Nakon što su probijeni svi rokovi da se odbegli general Ratko Mladić pronađe i izruči kako bi se zadovoljili zahtevi Evropske unije u vezi sa saradnjom sa Haškim tribunalom, u opticaju je naizgled novi pristup: primeniće se takozvani „hrvatski model“ koji uključuje donošenje Akcionog plana i uključivanje agenata stranih obaveštajnih službi u potragu za Mladićem. Kako bi taj plan trebalo da izgleda i da li će strani špijuni pomagati domaćim u prevrtanju neba i zemlje po Srbiji, znaće se možda u četvrtak 29. juna, nakon sastanka premijera Vojislava Koštunice sa čelnicima domaćih službi, ali već sada se gomilaju sumnje da je reč o još jednoj kupovini vremena u nadi da će se problem nekako sam od sebe rešiti.
Ideju je prošle nedelje lansirala stranka G17 plus, posredstvom novoizabrane potpredsednice Vlade Ivane Dulić-Marković. Ona je u subotu 24. juna izjavila da se „ozbiljno razmišlja“ o stvaranju akcionog plana za saradnju sa Haškim tribunalom, odnosno za isporučenje Ratka Mladića: „Još uvek je to u formi ideje i sada je potrebno da svako doprinese konkretno nekoj aktivnosti koja bi bila u nekoj traci mera koje treba da se preduzmu kako bi se uspostavila neka odgovornost za nešto što treba uraditi i mi smatramo da je to jako dobra ideja i verovatno će premijer Koštunica da koristi tu hrvatska iskustva.“
Dan kasnije, šef stranke i ministar finansija Mlađan Dinkić rekao je da „premijer Koštunica ima nameru da ide sredinom jula u Brisel, dobio je poziv i do tada ćemo napraviti akcioni plan za saradnju sa Haškim tribunalom. Nešto slično hrvatskom modelu, kako su oni rešili problem Ante Gotovine.“ Dinkić je, sem toga, pomenuo i ponudu Vlade da se u potragu uključe strane službe. „Pokušaćemo da zajedno sa EU-om i SAD rešimo taj problem. Mi sami teško to možemo da uradimo“, rekao je on. Ove izjave, a naročito pominjanje stranih službi, smesta su pokrenule lavinu spekulacija, pojačanu činjenicom da su ministri pravde i odbrane Zoran Stojković i Zoran Stanković, koji bi po prirodi stvari morali da budu upućeni u ovu stvar, hladno izjavili da su za akcioni plan saznali iz medija i da im više ništa o tome nije poznato. Ni Rade Bulatović, šef Bezbednosno-informativne agencije koji je prošle nedelje podneo izveštaj o aktivnostima svoje službe, između ostalog i u vezi sa Mladićem, skupštinskom Odboru za bezbednost, nije nijednom rečju pominjao ni akcioni plan, ni saradnju sa strancima.
HRVATSKI MODEL: Iako se problem sa Ratkom Mladićem u ovdašnjoj javnosti često povezuje sa problemom koji je Hrvatska svojevremeno imala sa generalom Antom Gotovinom, potpuna priča o tome kako je Gotovina nađen nikada nije saopštena javnosti, a i danas je predmet svakojakih nagađanja i teorija zavere. Ono što je sasvim sigurno je sledeće: hrvatska vlada je u aprilu prošle godine, nakon što je njena kandidatura za članstvo u EU-u dovedena u pitanje, donela akcioni plan kako bi se taj problem rešio. Sadržaj tog plana, međutim, nikada nije obelodanjen u interesu potrage, izuzev činjenice da se sastojao od osam tačaka; pretpostavlja se da su ključne odredbe bile ovlašćenja nadležnim službama da razbiju gusto isprepletenu mrežu Gotovininih pristalica i sponzora u hrvatskim državnim, crkvenim i poslovnim krugovima. Druga ključna stvar bilo je formiranje posebnog istražnog tima koji je osim hrvatskih operativaca uključio i još uvek nepoznat broj istražitelja iz Haga i pojedinih stranih službi, poglavito britanske. Zna se, takođe, da su Britanci obezbedili sofisticirane prislušne uređaje za presretanje komunikacija Gotovininih jataka. Jedan od prvih opipljivih uspeha bilo je otkrivanje i hapšenje tajkuna Hrvoja Petraća, jednog od glavnih generalovih sponzora, krajem avgusta prošle godine u Grčkoj. Ubrzo je presretnut i telefonski razgovor Gotovine sa suprugom Dunjom, na osnovu koga je utvrđeno da se on skriva na Kanarskim ostrvima. Gotovinu je u decembru prošle godine konačno uhapsila španska policija, nakon čega je poslednja prepreka na hrvatskom putu ka Evropi otklonjena.
Postoje i neke druge verzije ove priče, prema kojima je hrvatska vlada tajno prebacila Gotovinu u Španiju kako bi izbegla da hapšenje u Hrvatskoj izazove revolt nacionalista, ali ovo već spada u teorije zavere. Zanimljivo je, međutim, da je kao kolateralna šteta hrvatskog akcionog plana slučajno dolijao Milan Lukić, optužen za ratne zločine u Višegradu, koji je sa nekim Gotovininim prijateljima petljao sa drogom u Južnoj Americi.
Koliko bi primena hrvatskog modela mogla da pomogne Srbiji da nađe Mladića teško je reći, pre svega zbog vela tajne kojim je taj model još uvek obavijen, ali i zbog toga što između dva generala postoje bitne razlike. Gotovina je avanturista koji, da nije bilo rata, ne bi dogurao dalje od narednika u Legiji stranaca i mafijaša srednjeg kalibra; Mladić je profesionalni oficir koji je ceo život proveo u vojsci i nikada se nije mešao sa „običnim“ zločincima. Druga bitna razlika jeste to što su ovdašnje službe bezbednosti, odnosno neki njihovi elementi, godinama aktivno štitile Mladića, sa znanem državnog vrha i bez njega. Hrvatska je, međutim, već prvih godina nakon Tuđmanove smrti zavela red u svojim tajnim službama, kadrovski ih pročistila i potčinila vladi i predsedniku, dok kod nas te službe još uvek uglavnom odgovaraju same sebi.
CIA I BIA: Uplitanje stranih službi, kao najosetljiviji deo ove priče, već je pokrenulo rasprave o nacionalnom ponosu i podsećanja na 1914, kada je Srbija radije ušla u rat nego dozvolila austrijskim bezbednjacima da njuškaju po njenoj teritoriji. Manje je poznato da je jedna grupa američkih operativaca već boravila u Beogradu 2003. godine, na poziv vlade Zorana Živkovića. Amerikanci su u Srbiji imali status posmatrača kako bi pratili napore naših agenata na pronalaženju Mladića. Ta se stvar loše završila: srpski domaćini su američke kolege mesecima vodali po lovištima i kafanama, sve kao tražeći generala, sve dok neko u Lengliju nije shvatio da ih vuku za nos i vratio agente kući. Od tada, saradnja između domaćih i stranih službi po pitanju Mladića svela se na rutinsku razmenu uglavnom nepouzdanih i neproverljivih informacija o Mladićevom boravištu.
Sada bi ta saradnja trebalo da se podigne na mnogo viši nivo, ali izgleda da je problem u tome što ovdašnje vlasti nemaju jasnu predstavu kako to da urade. Izgleda da je Vlada izbacila ovu ideju u javnost pre nego što ju je osmislila, što u ovako osetljivim pitanjima može samo da šteti. Običaj da se o modalitetima saradnje najpre diskretno porazgovara sa predstavnicima zemalja od kojih se pomoć očekuje očigledno nije ispoštovan: odgovarajući na izjave nekih ovdašnjih zvaničnika da će nemačka služba BND pomagati u lovu na Mladića, ambasador ove zemlje u Beogradu Andreas Cobel dao je zvaničnu izjavu da „nikakva ponuda od strane srpskih vlasti nije stigla u Berlin“.
Sem toga, izjava predsedničkog savetnika Jovana Simića za B92 s kraja prošle nedelje pobudila je dodatne sumnje u zapadnim diplomatskim krugovima. „Logistika koju mogu da nam pruže strane službe, ili međunarodna zajednica, veoma je bitna u lociranju“, rekao je Simić. „To će biti i posredan način da pokažemo da ne možemo da dođemo do Mladića, ali da činimo sve, što bi nam predstavljalo nešto kao aboliciju u odnosu na taj problem.“ Komentarišući ove reči, jedan zapadni diplomata je u razgovoru za „Vreme“ rekao da njegova zemlja ozbiljno razmišlja da li da se uopšte petlja u ovu priču. „Ako oni od nas pre svega očekuju alibi za neispunjavanje svojih obaveza, onda mi u tome nemamo nameru da učestvujemo.“ Ipak, i on kaže da nikakav predlog, zvaničan ili nezvaničan, nije upućen od strane vlasti.
Skeptičan je čak i Rasim Ljajić, koji će verovatno nastaviti da koordinira saradnju sa Tribunalom i posle izlaska Crne Gore iz zajednice sa Srbijom. „Naše službe treba što više da rade svoj posao, a u medijima treba što manje govoriti o tome“, rekao je Ljajić. „Iluzorno je misliti da će stranci umesto nas da ga hapse. To je naša odgovornost i naš teret.“ Još kada bi neko hteo da ga preuzme.
