U našoj zemlji samo devet odsto sekundarnih sirovina se reciklira, što je zanemarljivo u odnosu na Nemačku gde se reciklira 35, SAD 42 odsto i Japan gde se reciklira 86 odsto otpada
Tri kontejnera – za staklo, papir i PET („plastičnu“) ambalažu – pridružili su se nedavno grupi običnih kontejnera u jednom naselju u Pančevu. Nadahnuti različitim ekološkim kampanjama, građani od tada svoje kućno smeće brižljivo razvrstavaju u plavi, žuti i zeleni kontejner. No, svakog jutra, dok oni još spavaju, radnici Gradske čistoće sadržaj raznobojnih kontejnera utovare u jedan jedini, bučni komunalni kamion. Đubretari potom uskaču u vozilo koje odlazi, a naseljem odjekuje zvuk mešalice koja je sve vrste otpada ponovo pomešala. Umesto da potencijalna sekundarna sirovina ostaje izdvojena na izvoru, gde je najčistija, zbog mešanja njena vrednost znatno opada, a koncept recikliranja ostaje jedva načet šarenim kontejnerima. S druge strane, kontejneri za razdvajanje otpada ne postoje u većini gradova Srbije.
Mada se u medijima problem reciklaže najčešće svodi na nesavesnost građana i rutinsko predlaganje rešenja po sistemu „udri po džepu“, to očigledno nije suštinski problem upravljanja upotrebljivim otpadom. „Naši građani nisu ekološki nekulturni“, kaže za „Vreme“ Gordana Perović, direktorka Agencije za reciklažu. „Oni samo nisu imali uslove da budu kulturni. U poslednjih 15 godina sve je stalo.“
Ipak, u oblasti reciklaže u Srbiji uskoro će se desiti velike promene. U utorak je otvoren treći Međunarodni sajam zaštite životne sredine gde je posebno mesto dobila reciklaža; kako je ranije najavljeno, do kraja meseca mogao bi biti usvojen novi zakon o upravljanju otpadom; na pomolu su nove kampanje i preduzeća koja će investirati u preradu sekundarnih sirovina. Kakvo je realno stanje u ovoj oblasti? Da li će ove promene sprečiti nekoordinisano prikupljanje upotrebljivog otpada, kao ono u Pančevu? Da li će novi zakon nešto promeniti?
35 STABALA: Svake treće sekunde u svetu rodi se jedna beba i reciklira 5000 aluminijumskih limenki. Recikliranjem kilograma aluminijuma štedi se osam kilograma rude boksita, četiri kilograma hemijskih jedinjenja i oko 14 kilovat-sati struje. Reciklažom se štedi i 95 odsto energije, smanjuje zagađenje vazduha za 95, a vode za 97 odsto. Tona papira iz sekundarne sirovine uštedeće više od 26.000 litara vode i 20 odsto energije. Za svaku tonu recikliranog stakla uštedi se 1,2 tone sirovine pri čemu se smanjuje emisija zagađenja u atmosferu za 20 odsto. U evropskim zemljama staro staklo čini 80 odsto sirovine za stvaranje novog proizvoda, dok se u Srbiji ono praktično i ne reciklira.
Reciklaža je postojala i u preindustrijskom dobu. Opiljci od bronze i drugih metala širom Evrope sakupljani su i mleveni za ponovnu upotrebu. U Britaniji su otpaci iz stolarskih radionica i rudnika, poput pepela i piljevine, korišćeni kao važan materijal u brodogradnji. Prva reciklaža u modernom smislu počela je 1921. godine kada je, takođe u Britaniji, ustanovljen sistem prikupljanja starog papira. Međunarodni simbol za reciklažu čine tri zelene strelice, a značenje svake od njih povezano je sa 3R sloganom (reduce, reuse i recycle – smanji, ponovo upotrebi, preradi).
Reciklaža se oslanja na tri segmenta: prikupljanje, preradu i ponovnu upotrebu. Sva tri zavise od ekonomske isplativosti, pa tako i od uređenosti tržišta i pravnih normi. No, najsiromašniji deo populacije nema izbora. Za mnoge je prikupljanje otpada jedini mogući izvor prihoda. Među Romima koji sakupljaju papir i karton na beogradskim ulicama postoji nepisano pravilo da se treba držati svog rejona sakupljanja, a potrebno je mnogo vremena da se u „ekonomiji kontejnera“ sakupi iole isplativa količina. Sakupljenu sirovinu odlažu pored svojih improvizovanih kuća, a zatim pozivaju firme koje se bave njenim otkupom. Pošto se kamionima sakupi papir po naseljima, u prijemnoj stanici on se sortira i balira. Smatra se da prosečan sakupljač mesečno prikupi oko tonu i po papira, čime od seče poštedi 35 stabala.
KROKODILI: U Srbiji se dnevno proizvede 6000 tona komunalnog i nepoznata, ali ogromna količina industrijskog otpada. I dalje se veoma mali deo tog otpada reciklira. Prema podacima Agencije za reciklažu, pre četiri godine samo se tri odsto sekundarnih sirovina recikliralo, a danas oko devet odsto. To je i dalje zanemarljiva brojka u odnosu na Nemačku u kojoj se reciklira 35, SAD 42 odsto i Japan gde se reciklira 86 odsto otpada.
Postupanje sa sekundarnim sirovinama regulisano je Zakonom o postupanju sa otpadnim materijama donetim još 1996. godine. „Sadašnji zakon o otpadu nije baš primeren“, kaže za „Vreme“ Miroslav Nikčević, direktor Uprave za zaštitu životne sredine Ministarstva za nauku i zaštitu životne sredine, obrazlažući predlog novog zakona koji se nalazi u skupštinskoj proceduri i za koji je bilo planirano da bude usvojen tokom oktobra.
Prema važećem zakonu, za karakterizaciju i kategorizaciju otpada zadužena je Agencija za reciklažu dok je inspekcijski nadzor u nadležnosti Ministarstva, odnosno Uprave za zaštitu životne sredine, a predviđene su i kaznene odredbe. Prema članu 28, novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se pravno lice koje odlaže otpad a pri tom ne izdvaja ono što se može iskoristiti. U Agenciji kažu da su do sada samo dva preduzeća kažnjena i da je za neprimenjivanje zakona kriva inspekcija Uprave.
„Mala bara, puno krokodila“, kaže direktor Uprave Miroslav Nikčević, navodeći kao primer situaciju da preduzeća dojavljuju Upravi šta radi neki njihov konkurent. „Mi imamo sistem rada, ali reagujemo i na dojave. To je život ovde. Ima nekoliko firmi koje krše zakon ali, koliko znam, radi se o istim ljudima. Recikliraju akumulatore, a u stvari vade olovne mrežice, prosipaju kiselinu na sve strane a ostalo bacaju. Nas zanima samo da li će biti ugrožavanja životne sredine. Ne treba Uprava da odlučuje da li će reciklaža uspešno funkcionisati, to je u domenu tržišta. Na nama je da stvaramo uslove i da, pre svega, vodimo računa o životnoj sredini. Reciklaža nije nužno ekološki bezbedan proces i često se zaboravlja da prilikom reciklaže nekih proizvoda dobijamo opasan otpad o kome mora da se vodi računa. Naša inspekcija je zatvorila neke firme koje su na spisku Agencije za reciklažu.“
U skladu sa novim zakonskim inicijativama ka regionalnom upravljanju otpadom, uspostavljanje sistema reciklaže u Srbiji zasnivaće se na stvaranju centara za reciklažu, objašnjava Nikčević. Ovim zakonskim predlogom Uprave, kako navodi, u 160 opština predviđeno je uspostavljanje mreže od 17 centara. Na ovim lokacijama izvan urbanih područja baliraće se papir i plastika, sitniti staklo, presovati metal i električni i elektronski otpad.
RECIKLIRANJE AGENCIJE: Najčudnija posledica predloga novog zakona je ukidanje Agencije za reciklažu. Ova institucija je osnovana zakonom iz 1996. kao „posebna republička organizacija“. S petooktobarskim promenama u Srbiji je osnovan čitav niz sličnih agencija, ali je ova najstarija i najnezavisnija, posebno pri izboru kadrova. Tako se desilo da na čelu Agencije bude direktorka koja nije ni u jednoj od vladajućih stranaka, što je krajnje neuobičajena pojava u srpskom administrativnom aparatu.
„Mada se u javnosti uvek povezuje sa Ministarstvom, to je zapravo vladina agencija“, kaže direktor Uprave Miroslav Nikčević. „Praksa je pokazala da je ovo neefikasan, ali ipak preživeo sistem organizacije koji ima za posledicu to da zapravo niko nema jasnu kontrolu nad aktivnostima ove agencije.“
„Od 2001. godine do danas učinjen je veliki napredak“, smatra Gordana Perović, objašnjavajući zašto je važno da Agencija za reciklažu ne bude ukinuta. „Na početku je trebalo sagledati stanje, videti šta može da se uradi i napraviti trogodišnji plan. Počeli smo sa edukacijom stanovništva i zaposlenih u komunalnim službama, sa 68 lokalnih samouprava potpisali smo protokol o saradnji i sada krećemo u rešavanje konkretnih problema“, kaže, dodajući da je to pionirski posao, ali da još puno toga mora da se uradi kako bi se uspostavio racionalan sistem upravljanja otpadom.
„Mi nekako ne vidimo te rezultate. Što se tiče edukacije, mnogo je bolje da se ona sprovodi putem nevladinih organizacija, to je efikasnije i jeftinije za poreske obveznike“, kaže Nikčević.
U Agenciji opet kažu da su oni servis između generatora otpada i korisnika sekundarnih sirovina. „Nas ima samo 17“, obrazlaže Perovićeva. „Prošle godine izdali smo oko 350 rešenja o kategorizaciji otpada, a u prvih šest meseci ove godine 556 rešenja. Mnogo veći broj privrednika počeo je da poštuje zakonsku proceduru. Plaćaju se i takse, pa se puni budžet.“ Prema Zakonu, svaka fabrika koja ima otpad u obavezi je da jednom mesečno u nekoj od referentnih laboratorija uzrokuje otpad i o njegovom sadržaju obavesti Agenciju. Ona donosi sud o tome da li je otpad opasan ili inertan, dajući rešenje o upotrebnoj vrednosti.
POSLOVNI LJUDI: Još u vreme osnivanja Agencije i donošenja važećeg zakona o otpadu postojale su sumnje da se iza tog poduhvata ne krije samo staranje o životnoj sredini već da su ljudi iz vrha tadašnje vlasti imali ideju da sa reciklažom naprave profitabilan posao. Šta god bilo, u Srbiji i danas postoji crno tržište sekundarnih sirovina. Izvesno je da posao sa reciklažom postaje sve popularniji. Na spisku preduzeća koja se bave reciklažom 2002. godine bilo je registrovano 61 preduzeće, a danas se u bazi podataka Agencije nalazi 258.
Samo u Beogradu 37 privrednih subjekata bavi se metalnim otpadom, devet starim papirom, tri plastičnim, pet gumenim, a osam tekstilnim otpadom. U Srbiji postoji više od 30 fabrika za preradu papira, a devet u proizvodnji koristi isključivo reciklirani papir. Preradom plastike sada se bavi 27 preduzeća. Za godinu dana, koliko je prisutna u Srbiji, američka kompanija Bol pekidžing koja se bavi reciklažom aluminijumskih limenki prodala je limenke u vrednosti od 50 miliona evra, pri čemu je 80 odsto proizvodnje izvezeno.
„Reciklaža nema mnogo veze sa kulturom ponašanja“, tvrdi Miroslav Nikčević. „Njom se neće baviti niko ukoliko u tome ne vidi profit. O njenom razvoju pre svega treba da brinu privredni subjekti. Snalažljivi poslovni ljudi koji se bave ovim poslom sebe nazivaju i ekolozima, što nije baš sasvim tačno, ali ni netačno, jer u suštini pomažu očuvanju životne sredine. Uprava podstiče i potpomaže, ali ne organizuje ovu vrstu biznisa“, objašnjava Nikčević.
KOLONIJALNO PONAŠANJE: „Težimo da sekundarna sirovina ostane u zemlji, ona je jedan od bitnih prirodnih resursa“, kaže Perovićeva, objašnjavajući kako se među građanstvom podigao nivo svesti o potrebi za reciklažom. No, moguće je da ova svest nije doprla baš do svih. U Upravi za zaštitu životne sredine navode da postoje i oni koji su protiv energične izmene trenutnog stanja. „Mislim na industriju bezalkoholnih pića i flaširane vode koja se svim silama opire bilo kakvom sistemu prikupljanja plastične ambalaže. Zanimljivo je da ove multinacionalne kompanije u zemljama Evropske unije aktivno učestvuju u organizaciji i propagiranju ovakvih sistema i fondova za prikupljanje, dok u Srbiji vode rat protiv istog. Moj lični utisak je osećanje velike neprijatnosti kada vidim naše ljude koji rade za ove kompanije da iz sve snage propagiraju to kolonijalno ponašanje“, kaže Nikčević.
U međuvremenu, zbog nepostojanja ni minimuma zaštite pri rukovanju otpadom, u romskim kolonijama skupljači otpada često boluju od šuge, difterije i žutice. Koncept sakupljanja, prerade i ponovne upotrebe duboko prožima društvenu strukturu i pokazuje simptome svih njenih bolesti: diskriminacije, korupcije, političkih intriga, ekonomske recesije i okrutnosti tranzicionog tržišta. Suštinu je sažeo Ibrahim, sakupljač starog papira i kartona na beogradskim ulicama: „Sakupljanje je sreća. Možeš da naiđeš na jednu kantu i napuniš kolica, a nekad ceo dan hodaš i ne uspeš da ih napuniš.“
Na tržištu nije jednako interesovanje za reciklažu svih sirovina. Postoji problem sa gumom, rabljenim uljima i staklom. Cena staklenog krša u poslednje vreme odbija preduzetnike da se bave njegovom reciklažom. Preradom otpadnog stakla u Srbiji mogu da se bave samo tri fabrike: Industrija stakla Pančevo, Srpska fabrika za reciklažu stakla iz mesta Grejač kod Niša, koja jedina to i radi, i Srpska fabrika stakla iz Paraćina koja će sledeće godine proslaviti vek postojanja i koja, kao i ona iz Pančeva, čeka privatizaciju.
„Ne proizvodi se više ravno staklo“, kaže za „Vreme“ Bora Cvetković, jedan od zaposlenih u Fabrici stakla Pančevo. „Pravimo vetrobrane, stakla za belu tehniku i medicinsku ambalažu, a sa ravnim staklom smo prestali jer su peći srušene do temelja.“ Kako objašnjava Cvetković, da bi se dobilo liveno staklo, potrebno je 40 odsto staklenog krša, a za prozorsko staklo 10 odsto. Međutim, stakleni krš i dalje stoji na deponijama. Posle koncerta pevačice Svetlane Ražnatović održanog na Ušću mediji su preneli da se oko deset tona stakla prikupljenog sa zelenih površina dve nedelje kasnije još nalazilo u krugu JKP-a Zelenilo Beograd. Kako je tada objasnio generalni direktor JKP-a Radovan Draškić, cene otkupa stakla su takve da više košta transport nego što bi se od prodaje stakla zaradilo.
Računari se u proseku zamenjuju svake treće godine, a veći deo starih kompjutera završava na deponijama. U svetu se godišnje stvara oko 50 miliona tona elektronskog otpada, a samo oko 10 odsto se reciklira u specijalnim centrima. Elektronski otpad je ozbiljan problem i za Srbiju, podrumi javnih ustanova su krcati starim računarima, kućni računari obično završavaju u komunalnim kontejnerima, a veći deo tog otpada se smatra opasnim. Proteklog leta je u selu Omoljica kod Pančeva otvoren prvi Centar za reciklažu ove vrste otpada koji je otvorila domaća firma „Božić i sinovi“ iz Pančeva. „Mi smo pioniri u tom poslu“, kaže za „Vreme“ Nikola Egić, direktor preduzeća „Božić i sinovi“.“Svaki otpad se sastoji od dve komponente. To je smesa koja nema upotrebnu vrednost, ali u otpadu postoji i onaj drugi deo od koga može da se dobije neka tehnogena ili upotrebna sirovina. Mi se ponašamo kao da smo najbogatiji na svetu, svuda su deponije i otpadi, ali daleko smo od toga.“ U Omoljici se trenutno vrši samo mehaničko rasklapanje računara, ali „Božić i sinovi“ najavljuje da će investirati u pogon kojim bi razdvajali staklene delove, očekujući da će postati regionalni centar za reciklažu. Međutim, otvaranje reciklažnog centra je negativno komentarisano u lokalnim medijima, a građani Pančeva su sa zebnjom dočekali ovakav pogon u svom ionako zagađenom gradu. U preduzeću „Božić i sinovi“ kažu da njihov centar svojim radom ne zagađuje životnu sredinu. Uprava za zaštitu životne sredine je ovoj firmi dala saglasnot na Studiju o proceni zaštite životne sredine, kakva se izdaje svim sličnim reciklažnim centrima, a direktor Uprave Miroslav Nikčević kaže da podržava ovu inicijativu, ali dodaje da se „tu radi o biznisu“. „Reciklaža je privredna grana“, kaže Nikola Egić, objašnjavajući da posao rasklapanja elektronskog otpada može biti profitabilan, posebno ako se novim zakonom omogući uvoz elektronskog otpada za recikliranje. Preduzeće „Božić i sinovi“ je inače bilo jedan od najvećih uvoznika i prodavaca starih računara u Srbiji, sve dok Uprava za zaštitu životne sredine nije zabranila ovu vrstu uvoza. Igrom slučaja, sada bi upravo ovo preduzeće moglo ponovo postati uvoznik starih kompjutera, ali za potrebe reciklaže.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
