Agencija na recikliranom papiru

Tri kontejnera – za staklo, papir i PET („plastičnu“) ambalažu – pridružili su se nedavno grupi običnih kontejnera u jednom naselju u Pančevu. Nadahnuti različitim ekološkim kampanjama, građani od tada svoje kućno smeće brižljivo razvrstavaju u plavi, žuti i zeleni kontejner. No, svakog jutra, dok oni još spavaju, radnici Gradske čistoće sadržaj raznobojnih kontejnera utovare u jedan jedini, bučni komunalni kamion. Đubretari potom uskaču u vozilo koje odlazi, a naseljem odjekuje zvuk mešalice koja je sve vrste otpada ponovo pomešala. Umesto da potencijalna sekundarna sirovina ostaje izdvojena na izvoru, gde je najčistija, zbog mešanja njena vrednost znatno opada, a koncept recikliranja ostaje jedva načet šarenim kontejnerima. S druge strane, kontejneri za razdvajanje otpada ne postoje u većini gradova Srbije.

Mada se u medijima problem reciklaže najčešće svodi na nesavesnost građana i rutinsko predlaganje rešenja po sistemu „udri po džepu“, to očigledno nije suštinski problem upravljanja upotrebljivim otpadom. „Naši građani nisu ekološki nekulturni“, kaže za „Vreme“ Gordana Perović, direktorka Agencije za reciklažu. „Oni samo nisu imali uslove da budu kulturni. U poslednjih 15 godina sve je stalo.“

Ipak, u oblasti reciklaže u Srbiji uskoro će se desiti velike promene. U utorak je otvoren treći Međunarodni sajam zaštite životne sredine gde je posebno mesto dobila reciklaža; kako je ranije najavljeno, do kraja meseca mogao bi biti usvojen novi zakon o upravljanju otpadom; na pomolu su nove kampanje i preduzeća koja će investirati u preradu sekundarnih sirovina. Kakvo je realno stanje u ovoj oblasti? Da li će ove promene sprečiti nekoordinisano prikupljanje upotrebljivog otpada, kao ono u Pančevu? Da li će novi zakon nešto promeniti?

35 STABALA: Svake treće sekunde u svetu rodi se jedna beba i reciklira 5000 aluminijumskih limenki. Recikliranjem kilograma aluminijuma štedi se osam kilograma rude boksita, četiri kilograma hemijskih jedinjenja i oko 14 kilovat-sati struje. Reciklažom se štedi i 95 odsto energije, smanjuje zagađenje vazduha za 95, a vode za 97 odsto. Tona papira iz sekundarne sirovine uštedeće više od 26.000 litara vode i 20 odsto energije. Za svaku tonu recikliranog stakla uštedi se 1,2 tone sirovine pri čemu se smanjuje emisija zagađenja u atmosferu za 20 odsto. U evropskim zemljama staro staklo čini 80 odsto sirovine za stvaranje novog proizvoda, dok se u Srbiji ono praktično i ne reciklira.

Reciklaža je postojala i u preindustrijskom dobu. Opiljci od bronze i drugih metala širom Evrope sakupljani su i mleveni za ponovnu upotrebu. U Britaniji su otpaci iz stolarskih radionica i rudnika, poput pepela i piljevine, korišćeni kao važan materijal u brodogradnji. Prva reciklaža u modernom smislu počela je 1921. godine kada je, takođe u Britaniji, ustanovljen sistem prikupljanja starog papira. Međunarodni simbol za reciklažu čine tri zelene strelice, a značenje svake od njih povezano je sa 3R sloganom (reduce, reuse i recycle – smanji, ponovo upotrebi, preradi).

Reciklaža se oslanja na tri segmenta: prikupljanje, preradu i ponovnu upotrebu. Sva tri zavise od ekonomske isplativosti, pa tako i od uređenosti tržišta i pravnih normi. No, najsiromašniji deo populacije nema izbora. Za mnoge je prikupljanje otpada jedini mogući izvor prihoda. Među Romima koji sakupljaju papir i karton na beogradskim ulicama postoji nepisano pravilo da se treba držati svog rejona sakupljanja, a potrebno je mnogo vremena da se u „ekonomiji kontejnera“ sakupi iole isplativa količina. Sakupljenu sirovinu odlažu pored svojih improvizovanih kuća, a zatim pozivaju firme koje se bave njenim otkupom. Pošto se kamionima sakupi papir po naseljima, u prijemnoj stanici on se sortira i balira. Smatra se da prosečan sakupljač mesečno prikupi oko tonu i po papira, čime od seče poštedi 35 stabala.

KROKODILI: U Srbiji se dnevno proizvede 6000 tona komunalnog i nepoznata, ali ogromna količina industrijskog otpada. I dalje se veoma mali deo tog otpada reciklira. Prema podacima Agencije za reciklažu, pre četiri godine samo se tri odsto sekundarnih sirovina recikliralo, a danas oko devet odsto. To je i dalje zanemarljiva brojka u odnosu na Nemačku u kojoj se reciklira 35, SAD 42 odsto i Japan gde se reciklira 86 odsto otpada.

Postupanje sa sekundarnim sirovinama regulisano je Zakonom o postupanju sa otpadnim materijama donetim još 1996. godine. „Sadašnji zakon o otpadu nije baš primeren“, kaže za „Vreme“ Miroslav Nikčević, direktor Uprave za zaštitu životne sredine Ministarstva za nauku i zaštitu životne sredine, obrazlažući predlog novog zakona koji se nalazi u skupštinskoj proceduri i za koji je bilo planirano da bude usvojen tokom oktobra.

Prema važećem zakonu, za karakterizaciju i kategorizaciju otpada zadužena je Agencija za reciklažu dok je inspekcijski nadzor u nadležnosti Ministarstva, odnosno Uprave za zaštitu životne sredine, a predviđene su i kaznene odredbe. Prema članu 28, novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se pravno lice koje odlaže otpad a pri tom ne izdvaja ono što se može iskoristiti. U Agenciji kažu da su do sada samo dva preduzeća kažnjena i da je za neprimenjivanje zakona kriva inspekcija Uprave.

„Mala bara, puno krokodila“, kaže direktor Uprave Miroslav Nikčević, navodeći kao primer situaciju da preduzeća dojavljuju Upravi šta radi neki njihov konkurent. „Mi imamo sistem rada, ali reagujemo i na dojave. To je život ovde. Ima nekoliko firmi koje krše zakon ali, koliko znam, radi se o istim ljudima. Recikliraju akumulatore, a u stvari vade olovne mrežice, prosipaju kiselinu na sve strane a ostalo bacaju. Nas zanima samo da li će biti ugrožavanja životne sredine. Ne treba Uprava da odlučuje da li će reciklaža uspešno funkcionisati, to je u domenu tržišta. Na nama je da stvaramo uslove i da, pre svega, vodimo računa o životnoj sredini. Reciklaža nije nužno ekološki bezbedan proces i često se zaboravlja da prilikom reciklaže nekih proizvoda dobijamo opasan otpad o kome mora da se vodi računa. Naša inspekcija je zatvorila neke firme koje su na spisku Agencije za reciklažu.“

U skladu sa novim zakonskim inicijativama ka regionalnom upravljanju otpadom, uspostavljanje sistema reciklaže u Srbiji zasnivaće se na stvaranju centara za reciklažu, objašnjava Nikčević. Ovim zakonskim predlogom Uprave, kako navodi, u 160 opština predviđeno je uspostavljanje mreže od 17 centara. Na ovim lokacijama izvan urbanih područja baliraće se papir i plastika, sitniti staklo, presovati metal i električni i elektronski otpad.

RECIKLIRANJE AGENCIJE: Najčudnija posledica predloga novog zakona je ukidanje Agencije za reciklažu. Ova institucija je osnovana zakonom iz 1996. kao „posebna republička organizacija“. S petooktobarskim promenama u Srbiji je osnovan čitav niz sličnih agencija, ali je ova najstarija i najnezavisnija, posebno pri izboru kadrova. Tako se desilo da na čelu Agencije bude direktorka koja nije ni u jednoj od vladajućih stranaka, što je krajnje neuobičajena pojava u srpskom administrativnom aparatu.

„Mada se u javnosti uvek povezuje sa Ministarstvom, to je zapravo vladina agencija“, kaže direktor Uprave Miroslav Nikčević. „Praksa je pokazala da je ovo neefikasan, ali ipak preživeo sistem organizacije koji ima za posledicu to da zapravo niko nema jasnu kontrolu nad aktivnostima ove agencije.“

„Od 2001. godine do danas učinjen je veliki napredak“, smatra Gordana Perović, objašnjavajući zašto je važno da Agencija za reciklažu ne bude ukinuta. „Na početku je trebalo sagledati stanje, videti šta može da se uradi i napraviti trogodišnji plan. Počeli smo sa edukacijom stanovništva i zaposlenih u komunalnim službama, sa 68 lokalnih samouprava potpisali smo protokol o saradnji i sada krećemo u rešavanje konkretnih problema“, kaže, dodajući da je to pionirski posao, ali da još puno toga mora da se uradi kako bi se uspostavio racionalan sistem upravljanja otpadom.

„Mi nekako ne vidimo te rezultate. Što se tiče edukacije, mnogo je bolje da se ona sprovodi putem nevladinih organizacija, to je efikasnije i jeftinije za poreske obveznike“, kaže Nikčević.

U Agenciji opet kažu da su oni servis između generatora otpada i korisnika sekundarnih sirovina. „Nas ima samo 17“, obrazlaže Perovićeva. „Prošle godine izdali smo oko 350 rešenja o kategorizaciji otpada, a u prvih šest meseci ove godine 556 rešenja. Mnogo veći broj privrednika počeo je da poštuje zakonsku proceduru. Plaćaju se i takse, pa se puni budžet.“ Prema Zakonu, svaka fabrika koja ima otpad u obavezi je da jednom mesečno u nekoj od referentnih laboratorija uzrokuje otpad i o njegovom sadržaju obavesti Agenciju. Ona donosi sud o tome da li je otpad opasan ili inertan, dajući rešenje o upotrebnoj vrednosti.

POSLOVNI LJUDI: Još u vreme osnivanja Agencije i donošenja važećeg zakona o otpadu postojale su sumnje da se iza tog poduhvata ne krije samo staranje o životnoj sredini već da su ljudi iz vrha tadašnje vlasti imali ideju da sa reciklažom naprave profitabilan posao. Šta god bilo, u Srbiji i danas postoji crno tržište sekundarnih sirovina. Izvesno je da posao sa reciklažom postaje sve popularniji. Na spisku preduzeća koja se bave reciklažom 2002. godine bilo je registrovano 61 preduzeće, a danas se u bazi podataka Agencije nalazi 258.

Samo u Beogradu 37 privrednih subjekata bavi se metalnim otpadom, devet starim papirom, tri plastičnim, pet gumenim, a osam tekstilnim otpadom. U Srbiji postoji više od 30 fabrika za preradu papira, a devet u proizvodnji koristi isključivo reciklirani papir. Preradom plastike sada se bavi 27 preduzeća. Za godinu dana, koliko je prisutna u Srbiji, američka kompanija Bol pekidžing koja se bavi reciklažom aluminijumskih limenki prodala je limenke u vrednosti od 50 miliona evra, pri čemu je 80 odsto proizvodnje izvezeno.

„Reciklaža nema mnogo veze sa kulturom ponašanja“, tvrdi Miroslav Nikčević. „Njom se neće baviti niko ukoliko u tome ne vidi profit. O njenom razvoju pre svega treba da brinu privredni subjekti. Snalažljivi poslovni ljudi koji se bave ovim poslom sebe nazivaju i ekolozima, što nije baš sasvim tačno, ali ni netačno, jer u suštini pomažu očuvanju životne sredine. Uprava podstiče i potpomaže, ali ne organizuje ovu vrstu biznisa“, objašnjava Nikčević.

KOLONIJALNO PONAŠANJE: „Težimo da sekundarna sirovina ostane u zemlji, ona je jedan od bitnih prirodnih resursa“, kaže Perovićeva, objašnjavajući kako se među građanstvom podigao nivo svesti o potrebi za reciklažom. No, moguće je da ova svest nije doprla baš do svih. U Upravi za zaštitu životne sredine navode da postoje i oni koji su protiv energične izmene trenutnog stanja. „Mislim na industriju bezalkoholnih pića i flaširane vode koja se svim silama opire bilo kakvom sistemu prikupljanja plastične ambalaže. Zanimljivo je da ove multinacionalne kompanije u zemljama Evropske unije aktivno učestvuju u organizaciji i propagiranju ovakvih sistema i fondova za prikupljanje, dok u Srbiji vode rat protiv istog. Moj lični utisak je osećanje velike neprijatnosti kada vidim naše ljude koji rade za ove kompanije da iz sve snage propagiraju to kolonijalno ponašanje“, kaže Nikčević.

U međuvremenu, zbog nepostojanja ni minimuma zaštite pri rukovanju otpadom, u romskim kolonijama skupljači otpada često boluju od šuge, difterije i žutice. Koncept sakupljanja, prerade i ponovne upotrebe duboko prožima društvenu strukturu i pokazuje simptome svih njenih bolesti: diskriminacije, korupcije, političkih intriga, ekonomske recesije i okrutnosti tranzicionog tržišta. Suštinu je sažeo Ibrahim, sakupljač starog papira i kartona na beogradskim ulicama: „Sakupljanje je sreća. Možeš da naiđeš na jednu kantu i napuniš kolica, a nekad ceo dan hodaš i ne uspeš da ih napuniš.“