U Srbiji ne postoji ni jedan zakon koji reguliše rad Hitne pomoći. Postoje samo protokoli, koji nemaju obavezujuće dejstvo već više služe kao preporuke koje su dalje uslovljene dobrom voljom ljekara da li će postupati po njima ili ih pak ignorisati. Čak ni ti protokoli nisu jedinstveni, već se razlikuju od zavoda do zavoda, dok ih pojedine službe uopšte ni nemaju.
U Beogradu jedino Gradski zavod ima jasan protokol koji je u skladu sa razvijenim evropskim državama – norveški indeks. Taj protokol reguliše trijažu poziva, odnosno postupanje po prijemu prvog poziva. Ostalim zavodima i službama u Beogradu ovaj indeks je potpuna nepoznanica. Nije ni u svim zemljama regiona ovo potpuno definisano zakonom, na primer u Hrvatskoj i Sloveniji postoje uredbe, dok je u Crnoj Gori čak usvojen i poseban zakon. Ista je stvar i sa Evropskom unijom – ne postoje svuda posebni zakoni, ali su na snazi barem odredbe, koje su svakako obavezujuće.
Na sajtu Grada Beograda objavljen je 2019. godine tekst “Beograd nakon 60 godina dobija hitnu pomoć po evropskim standardima”. Tekst je urađen za potrebe posete predsednika Aleksandra Vučića Gradskom zavodu za hitnu medicinsku pomoć, a evropski standard se zapravo odnosio na rekonstrukciju jedne od zgrada zavoda. Četiri godine pre pisanja ovog teksta, radna grupa Hitne medicinske pomoći Lekarske komore Srbije ukazala je na brojne probleme i tražila donošenje Zakona o hitnoj pomoći, kao i obavezujućih pravilnika koji bi detaljno utvrđivali postupanje nakon poziva čoveka kome treba hitna medicinska pomoć. Po zahtevu pomenute radne grupe, sve je ovo trebalo uraditi po ugledu na evropske zakone, što je kasnije verovatno inspirisalo Grad Beograd da rekonstruiše zgradu ali i onaj pompezni naslov.
CRNI PODACI
Pokret “Pravo na život – Meri” objavio je prošlog meseca rezultate istraživanja o funkcionisanju Hitne pomoći, sprovedenog i među zaposlenima u službama Hitne pomoći i među građanima. Više od devedeset odsto zaposlenih smatra da nema dovoljno ekipa, dve trećine da nema dovoljno dispečera, a više od osamdeset odsto da nedostaje i vozila. Među ispitanim građanima, 76 odsto njih je u poslednje dve godine pozvalo broj 194, a od toga je njih oko 50 odsto rad Hitne pomoći ocenilo lošim ocenama. Razlozi su uglavnom bili loša opremljenost, sporost u reagovanju i manjak ljudstva.
Pokret “Pravo na život – Meri” osnovan je početkom 2020. godine, osam meseci nakon što je supruga osnivača i predsednika Dejana Zejnule tragično preminula. Hitna pomoć je stigla tek nakon drugog poziva, sa zakašnjenjem od 45 minuta. Kako Zejnula objašnjava, celu stvar je pokrenuo dopis pravnice Hitne pomoći u u kome je na sva pitanja o razlozima zašto nisu došli ranije odgovarala da je sve zasnovano samo na protokolima koji ni na šta ne obavezuju, kao i da lekar odlučuje da li treba da dođe ili ne.
Osnivač i predsednik ovog pokreta Dejan Zejnula kaže za “Vreme” da je pored nepostojanja konstantnih pravilnika i protokola o postupanju, ogroman problem što u regulisanju rada i organizovanja Hitne pomoći nema termina “ekipa”. Zakon prepoznaje samo lekare, tehničare ili vozače kao takve, a ne računa ih u sklopu jedne ekipe.
Na svakih šest hiljada stanovnika Hitna pomoć mora imati po jednog lekara, za više od 15 hiljada treba još jedna cela ekipa. Ekipe se dalje dele u pet radnih smena. Prema istraživanjima pokreta, u Beogradu bi ovom logikom trebalo da rade 53 ekipe po smeni, a imaju ih samo 22.
ŠTA JOŠ NE VALJA?
Prema sadašnjem zakonu, kada lekar iz Hitne pomoći ode na specijalizaciju, i dalje se vodi da radi u Hitnoj pomoći, što zakonski onemogućava zapošljavanje novog.
Sagovornik “Vremena” kaže da, prema statistici, Hitna pomoć u Beogradu izlazi na teren na svaki osmi poziv. U Kragujevcu je to na svaki treći, dok u Nišu i Novom Sadu na svaki četvrti. Prema izvodima Ministarstva zdravlja, Hitnoj je u proseku potrebno osam minuta da stigne. Zejnula navodi da to jeste tačno, ali tek nakon što se taj pacijent stavi u prvi red hitnosti, a do toga dolazi obično nakon drugog, trećeg poziva. Dodaje da je problem što se u prvi red hitnosti dospeva kada je često već kasno jer je prilikom urgentnih slučajeva od suštinske važnosti da se postupi u prvih sat vremena. Kaže da je, prema statistici “Batuta”, prošle godine u Beogradu, usled iznenadnih srčanih zastoja, preminulo 749 pacijenata, a da je 615 njih preminulo pre nego što je došla Hitna pomoć.
Pored nedostatka ekipa i vozila, jedan od razloga zašto se toliko čeka je i to što ne postoje kaznene odredbe za zloupotrebu pozivanja Hitne pomoći. To znači da dispečer nekad čeka do poslednjeg trenutka jer nije siguran da li je poziv bio šale radi. Ta šala može dovesti do gubitka života na drugom mestu, ali ostaje nekažnjena.
Upozorenje zaposlenih na manjak vozila, kako se vidi u pomenutoj anketi, kosi se sa izjavama vlasti. Ministar Zlatibor Lončar je još 2019. godine pričao o velikoj nabavci vozila i saniteta, a često se pominju i donacije koje pristižu sa svih strana, pa se postavlja pitanje gde su sva ta vozila. Kako je ranije pisao “Dojče vele”, lekar uzbunjivač iz Niša je 2020. godine podigao uzbunu jer je njegova ekipa hitne pomoći kasno poslata na teren, te je pacijent preminuo. On je takođe ukazao na nepostojanje protokola, nedovoljan broj vozila i staru i neispravnu opremu, što je sve rezultiralo pretnjom da će dobiti otkaz i disciplinskom merom.
Zejnula kao problem navodi i primopredaju pacijenata. Naime, kada Hitna pomoć doveze pacijenta na prijem i preda ga dežurnom službeniku, stanje pacijenta se objašnjava usmenim putem, ne pišu se nikakvi izveštaji, što se, po njegovim rečima, često polovično ili izmjenjeno “prepriča” dežurnom doktoru, te tako dolazi do konfuzije.
IMA LI LEKA?
Nakon više neuspelih pokušaja da se dopre do Ministarstva zdravlja, Pokret je uspeo da izdejstvuje sastanak sa ministrom zdravlja Zlatiborom Lončarom, nakon čega je, po Zejnulinim rečima, ministar naložio šefu kabineta da se formira radna grupa za izradu Zakona o hitnoj pomoći. Pokret, u svojstvu građana, predlaže donošenje Zakona o hitnoj pomoći koji bi jasno prepoznao lekara, tehničara i vozača kao ekipu, i uveo jedinstven indeks za trijažu poziva i primopredaju pacijenata. Traže i da zakon sadrži kaznene odredbe za zloupotrebu poziva, kao i sankcije za neodgovorno postupanje zaposlenih u Hitnoj pomoći.
Takođe, u saradnji sa Otvorenim parlamentom i Evropskom delegacijom u Srbiji, ovaj Pokret započinje projekat “Reci glasno da ne bude kasno”, koji će imati za cilj informisanje građana o problemima u hitnoj pomoći kroz potkaste u kojima će gostovati građani, lekari i advokati.
Čini se da su mnogi već ukazivali na brojne probleme i propuste u vezi sa Hitnom pomoći. Međutim, kao i u mnogim drugim situacijama u srpskom društvu, sve se do sada završavalo eventualnim obećanjima i fotografisanjima pojedinaca iz vrha vlasti ispred nekog novog sanitetskog vozila koje samo zauzima mesto u garaži, jer nema ko da bude u njemu na terenu.
