slika: florika puja / florica puia
“Osećaj autohtone etničke pripadnosti je intiman za svaku osobu i zavisi od načina na koji osoba internalizuje svoje najvažnije identitetske orijentire: jezik, kulturu i veru” – Đorđe Kalinesku
Tekstom o Rumunima u Srbiji završavamo drugu godinu dodatka posvećenog manjinskim zajednicama u Srbiji. Kako vreme odmiče, sve je jasnije da je ovakav sadržaj neophodan jer smo i sami prošlog meseca bili svedoci da etiketiranje po nacionalnoj osnovi može vrlo lako da provali u javni diskurs i da ozbiljno uzdrma sve što je do sada bilo građeno između dva naroda.
Istinskom željom za poznavanjem i razumevanjem manjinskih zajednica, Srbija kao društvo postaje zrelija. Tu svakako ubrajam i međusobno poznavanje samih manjinskih zajednica. Zato ovo i radimo.
Urednica dodatka: Nataša Heror
Jedini narod sa kojim Srbi nisu ratovali su Rumuni. Kada govorimo o Rumunima u Srbiji, kojih ima nešto manje od 30.000 (podaci popisa iz 2011. godine) oni su nastanjeni pretežno u Vojvodini i Istočnoj Srbiji. Postoji u određenoj meri poistovećivanje sa nacionalnim obeležjima i poštovanje prema matičnoj državi, neki bi rekli u većoj meri nego što je to slučaj kod Rumuna u Rumuniji. “Rumuni i Srbi su dva naroda koji su kroz istoriju imali sličnu sudbinu. Borili su se protiv istih neprijatelja, imali slične uspehe i dostignuća, imaju slične običaje, mentalitet i tradiciju, slično razmišljaju” izjavljuje istoričar prof. dr Mirča Maran, rodom iz Vladimirovca, dodajući: “Rumune pre svega definiše to što su strpljiv narod. Narod koji je kroz istoriju mnogo propatio, čija se država našla na putu velikih migracija stanovništva i velikih osvajača.” Novinarka Jonela Menger, rodom iz Alibunara, koja radi u Bukureštu kao urednik programa na srpskom jeziku na Radio Romania International, pričala je o tome kako Rumuni vide sebe danas, iz ugla profesora Danijela Davida iz Kluža: “Imamo dobro mišljenje o sebi, s obzirom da smo ‘topli’ i ‘inteligentni’ ljudi. Drugi nas vide kao patriote i dobro orijentisane ljude. U novije vreme, Rumuni su povezani sa Drakulom, posebno u SAD, i sa manje savesnim socijalnim ponašanjem, posebno u Zapadnoj Evropi. Zanimljivo, deo nedostatka savesnosti u heterostereotipima prema Rumunima prepoznat je i u autostereotipima Rumuna.” Ona dodaje da ono što je veoma interesantno, jeste želja Rumuna da budu deo zapadnog sveta i kulture. “Dok Konstantin Radulesku-Motru pominje da “tip kulture koji je rumunski narod želeo da postigne, jeste tip zapadnoevropske kulture”, Danijel David u svom radu o dubokom psihološkom profilu Rumuna kaže: “potencijal koji imamo je na nivou drugih modernih i demokratskih zemalja i kultura, tako da su u tom pogledu Rumuni savršeno integrisani u savremeni svet”, zaključuje Jonela Menger. Direktor Vojvođanskog Simfonijskog Orkestra, Roman Bugar koji je rodom iz Ečke, kao najveće vrednosti karakteristične za Rumune izdvaja: porodicu, religiju, poštovanje hijerarhije, ponekad i više nego što je potrebno, zatim prilagodljivost, učtivost, poniznost, odmerenost i pravednost.
RUMUNI KOJI SU OSTAVILI TRAG
“Uprkos svim nedaćama, Rumuni su iznedrili izuzetne ličnosti u istoriji svetske kulture. Podsetimo se, u dvadesetom veku to su: Mirča Elijade, Ežen Jonesko, Emil Ćoran, Đorđe Enesku, Konstantin Brankuši, sve ličnosti sa dostignućima koja su ušla u nasleđe univerzalne kulture “ navodi Mirča Maran. “Trebalo bi da poštujemo sve koji su uspeli i uspevaju da se svojim profesionalnim umećem integrišu u društvo većine”, kaže Jonela Menger. “Ostajući u sferi mojih profesionalnih preokupacija, sasvim je jasno da ne možemo izostaviti ni one koji su postavili temelje medija na rumunskom jeziku, bilo da je reč o audiovizuelnoj ili pisanoj štampi. Ne mogu da zanemarim ime Vaska Pope, osnivača ‘Lumine’, časopisa za književnost, umetnost i kulturu, koji je decenijama zaredom bio u rangu sa najznačajnijim časopisima ove vrste u bivšoj Jugoslaviji, kasnije u Srbiji i naravno Rumuniji. Vasko Popa ne samo da je ostavio kulturni časopis kao kulturno nasleđe Rumuna u Srbiji, već je odabrao podjednako ambicioznog i svesnog šegrta, Petra Krdua, koordinatora Književne opštine Vršac i autora brojnih prevoda. Želim da ovde pomenem još neka imena prevodilaca koji su uradili titanski posao za bolje poznavanje rumunske književnosti na jugoslovensko/srpskom prostoru: Adam Puslojić, Ileana Ursu-Nenadić, Milan Nenadić, Joan Flora iz starije generacije, i veoma dobri prevodioci iz mlađe generacije: Đura Miočinović, Daniela Popov, Oana Ursulesku, Marija Nenadić…”, kaže Jonela Menger. Za Romana Bugara, pored Vaska Pope, oni koji su svojim radom ostavili trag su i dr Radu Flora, Konstantin Daniel, Škola naivnog slikarstva iz Uzdina i Vikentije Petrović Bokaluc.
UČIMO JEDNI OD DRUGIH
“Obrazovni proces u Srbiji je tokom vremena pretrpeo mnoge promene, ali radikalniji zahvat u modernizaciji i prilagođavanju novim uslovima koje nameće savremeno društvo još uvek nije mnogo primetan. Ovo posebno važi za pitanja značajna za formiranje i očuvanje etničkog i kulturnog identiteta, kao i ona koja imaju za cilj razvijanje građanske kulture, svesti o zaštiti životne sredine, poznavanja zakonodavstva i pitanja istorije susednih naroda”, navodi Mirča Maran, i naglašava: “Ne možete da zauzmete stav samo na osnovu površnog znanja o onima sa kojima živite.”
Jonela Menger se drugačije osvrće na sadržaj obrazovnog programa: “Povremeno imam priliku da listam udžbenike za decu u Srbiji, a posebno za učenike koji pohađaju nastavu na rumunskom jeziku. Imam utisak da autori ne vode računa o uzrastu onih kojima su nastavni sadržaji upućeni. Autori, verovatno od silne želje za afirmacijom, koriste teške i komplikovane fraze, samim tim i predmeti postaju teški za svariti. Bilo bi mi drago kada bi budući autori udžbenika imali na umu da ‘samo ako poznaješ sebe možeš poznavati i druge.”
Roman Bugar navodi da je problem složeniji i ne možemo ga posmatrati jednostrano: “Ne učimo o jednom narodu ako znamo samo njegovu prošlost – sistem društveno-političkog poretka, ratove itd. Narod ostaje u sećanju sveta kroz svoje ličnosti, kroz svoje specifičnosti, kroz kulturu, književnost, umetnost, stvaralaštvo, bez ovih aspekata ne postoji kao civilizovana zajednica.”
Šta rumunska zajednica u Srbiji onda treba da nauči od većinskog srpskog naroda i obrnuto? “Rumuni u našoj zemlji treba da uzmu za uzor jedinstvo i čvrstinu srpskog naroda kada je reč o rešavanju pojedinih pitanja od nacionalnog interesa, pri čemu, bez obzira na političke opcije, većina podržava nacionalni interes kao primarni interes”, kaže Maran, i zaključuje: “Naši Rumuni treba da se jače bore za očuvanje svog nacionalnog identiteta, uzimajući u obzir i model građana Srbije sa drugih geografskih područja.” Navodeći isti stav kao i profesor Maran, Roman Bugar dodatno tvrdi da bi srpski narod imao šta da nauči od Rumuna, a to je “tolerancija prema drugima”, zatim “da i najgora vlast ima kraj i da shvate da nisu centar sveta”. Jonela Menger trvdi da ova dva naroda treba da se uzajamno upoznaju kroz književnost. “Pored književnih prevoda, usuđujem se da čitaocima ‘Vremena’ ponudim i radove koje lično smatram referencom za bavljenje ovom temom: Ivana Stefanović Privatna priča prema sadržaju jednog kofera, Službeni glasnik, 2013, Nikola Gavrilović Srbi i Rumuni kroz vekove, Srpsko–rumunske veze kroz vekove, Prometej, 1997, i naravno eseji Nikolaja Jorge. Malo njih zna da njemu pripada ona zastarela fraza sa kojom se i dan-danas započinje svaki bilateralni sastanak Rumunije i Srbije: ‘Rumunija ima dva velika prijatelja, Crno More i Srbiju’”, zaključuje ona.
Projekat “Manjinske zajednice u Srbiji” podržalo je Ministarstvo kulture i informisanja.
Ministar Nikola Selaković „bljuje otrov“ jer ide pred sud, predsednik Aleksandar Vučić ga vatreno brani. „Vreme“ u novom broju ispituje koji su dometi slučaja Generalštaba i obračuna sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
“Ekspoze ministra Selakovića je nemušti pokušaj da skrene pažnju sa svoje krivične odgovornosti i zameni je nekom drugom aferom, naravno nepostojećom, kako smo već navikli od naših političara. Taj govor u Domu Narodne skupštine je zapravo bio generalna proba iznošenja odbrane pred tužilaštvom i diskreditacija stručnjaka Zavoda koji su, između ostalog, svedoci u slučaju “Generalštab”. Svaka izgovorena reč bilo je izvrtanje istine i spinovanje činjenica”
Protiv novosadskog policajca Željka Kolbasa pokrenut je disciplinski postupak zbog sumnje da je prošlog januara u policijskoj stanici Detelnara fotografisao četvoricu aktivista Srpske napredne stranke, uhapšenih pošto su pretukli više studenata a jednoj studentkinji polomili vilicu. Nekoliko meseci posle hapšenja suđenje nije valjano ni počelo, a optužene je pomilovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tako zaustavio postupak i mogućnost da ikada budu osuđeni. Za to vreme policajcu Kolbasu preti se otkazom, a tuže ga i nekada optuženi za prebijanje studenata
Ćacilend više nije ograđeni obor, već je svuda, ušljiskao nas je i zamazao mimo naše volje. I nisu tamo samo ubice, probisveti i silovatelji. Ima i jurodivih, ekscentričnih, oriđinala, zovite ih kako hoćete. Među njima je i Dejan Stanović Kralj, jedan od šestoro čija prijava “ispunjava uslove” za kandidaturu za direktora RTS-a
Šta bi ste izabrali između glasa za Vučića i tri crvene ili da vam iseku struju? Pogotovo ako radite najgrublje povremene poslove, niste bili i nikad nećete otići na more, niti odvesti decu kod zubara
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
