Whodunit

Svaka porodica, dakle, ima dežurnog krvoloka, građansko lice koje ne provodi vreme kujući demonske planove kako da nekom smrsi konce, ali je pasionirani ovisnik književne, filmske i novinske materije u kojima se o takvim stvarima raspreda. U mojoj porodici je to veleuvažena kraljica majka, dugogodišnji uživalac državne apanaže koju retko kad nazove penzija, i to kroz stisnute zube. Dok je još bila u radnom odnosu bila je podnošljiva, sada su njene mračne strasti potpuno nezauzdane. Što moj jadni otac, naivni slikar, najviše na svojoj koži oseća. Jer, njihovo jutro uz kafu počinje obično tako što majka, prelistavajući novine, sadistički deklamuje sure iz crne hronike (MM ubio tasta sekirom, zatim skočio u bunar), pa je moj ojađeni otac, u panici hlapljenja jutarnjeg štimunga sveg od sunca i pojanja novobeogradskih ptica pevačica, lepo moli da prestane, dok ne počne da bega po kući sa sve zatisnutim ušima. Uzalud, onaj mučiteljski glas sveudilj dobuje iz pozadine, božemeprosti, sa starozavetnom težinom. Popodne se ovaj mučni egzercir nastavlja u promenjenim oblicima ali sa istim intenzitetom, kada nam kuća uglavnom odjekuje kricima i vapajima žrtava sa TV ekrana, jer, tvrdi moja majka, film je dobar srazmerno zbiru leševa na njegovom kraju. U svojoj sobi za rad, za to vreme, otac egzorcira đavola izabranim delima klasične muzike i pravoslavnim evergrinovima. A najlepše se, zna se, po receptu majke, dan ispunjen uzbuđenjima okončava u društvu dobrog detektivskog romana. Šalu na stranu, od te linije sam i sam zaražen bolešću zvanom krimić.

Krimić je čedo fantastične literature. Ako ne verujete, proverite kod oca mu, derilične ‘tice E. A. Poa, koji je odgovoran za prva delca ove provenijencije. (Još davnih dana je mudri T. S. Eliot primetio da violina Šerloka Holmsa nije pazarena u zalagaonici, već pozajmljena iz kuće Ašerovih, one što je potom pala.) Takav kakav je, krimić je pre svega plod precizne režije i plana, i tu nema mnogo zezanja i eksperimenta. Sva pravila starog dobrog pripovedanja moraju biti poštovana, što znači početak, sredina i kraj priče. I na početku, naravno, leš. Narativna pravovernost verovatno je jedan od razloga što krimić ima toliko odanih čitalaca, pored nasušne potrebe za identifikacijom, pravdom, uzbuđenjem i koječim drugim. Naličje ove primamljive staromodnosti je to da se žanr često diskvalifikuje zbog navodnog robovanja šablonu i ograničenjima, te da svi krimići, posledično, nalikuju jedan na drugi. Ima tu neke istine, mada lično nisam upoznat sa činjenicom da se iko upustio u poboljšavanje sonetne forme zarad razbijanja njenih očiglednih ograničenja, i onda krajnji proizvod hrabro nazvao sonetom. Naprotiv, pesnici su uglavnom puni hvale za taj suženi prostor na kome se, kažu, ima pokazati pravo majstorstvo.

Hiperboličnost krimića je još jedna važna osobina koja proističe iz njegove veze sa fantastičnim, a koju svi volimo. Setimo se samo prvih detektiva, Poovog Ogista Dipena i Šerloka Holmsa, koji je nadživeo slavu svog autora Konana Dojla. Obojica su bili skrojeni po tipu umetnika iz epohe romantizma, ekscentrični artisti sa volšebnim intelektualnim sposobnostima, koji danju žive u zamračenim sobama, a noću lunjaju po sumnjivim kvartovima velegrada za samo njima znanim poslovima. Da ne trče okolo i ne rešavaju zločine, nije jasno šta bi uopšte radili. Zanimanja nemaju, a ni porodice, u posete ne idu i rade sve naopačke. Svi veliki detektivi odreda su šašavi osobenjaci: Čestertonov otac Braun, sveštenik, pedantni jajoglavi Belgijanac Poaro i usedelica Marpl Agate Kristi, Čendlerov Marlo i drugi. Tokom vremena ovaj model se utoliko izmenio što se nije naglašavalo snaga ili intelekt kao osnovna osobina, ali je preterivanje u oslikavanju karaktera detektiva ostalo stajaće mesto. Dovoljno je da je on nekako mimo sveta, da pije, puši ili da je usamljeniji ili romantičniji više nego prosečan čovek, i ništa drugo. Sve ovo važi i za arhizlikovce, kao što je npr. profesor Morijarti, koji su samo izvrnut lik svojih velikih protivnika na strani dobra. A o borbi dobra i zla ovde je na prvom mestu reč. S jedne strane, krimić je tako optimistički žanr. Dobro uvek pobeđuje (izuzetak Patriše Hajsmit i njenog talentovanog gospodina Riplija potvrđuje pravilo), potrebna je samo upornost, strpljenje i zdrava pamet da se prokuži mozgolomna igra i otkrije počinilac nedela. S druge strane, pogled na svet krimića počiva na svesti o moralnoj nesavršenosti čoveka i na njegovoj sklonosti ka zločinu. Pošto je u pitanju realističan žanr koji se gradi po uzusima stroge kauzalnosti uzroka i posledice i koji je po pravilu situiran u svakodnevici, pravda do koje se na kraju dolazi uvek je po ljudskoj meri (često ne i juridičkoj).

U svetu krimića zločin je eksces, narušavanje ravnoteže. Što će reći da je pretpostavka za cvetanje ove vrste literature postojanje društvenog reda, pravila i fer-pleja. Ovo je možda najvažniji razlog što je ovdašnja tradicija mršava do neznatnosti. Što bi rekla Borka Pavićević, ima sile al’ nema države. Fali legalizma. U svakom slučaju, podjednako kao SF, i krimić je pomalo bastard u porodici dostojanstvenih književnih žanrova, iako dokazano oba mogu dostići najviše umetničke kvalitete. Sudbina mu je ovde krajnje neizvesna. Kod nas će se literate verovatno još dugo baviti predubokom tugom naciona i mrtvouzicama tipa „kuća nasred druma“. Što će, posledično, još dugo proizvoditi sličnu istoriju. Bednu, jakako. I baš tu nastaje tačka najžilavijeg otpora. Negovan, dugogodišnji porok odanosti krimiću uvek je pomalo i posprdan stav prema vrednostima zvanične kulture, što je dovoljno da čoveka održava u kondiciji.