Ulični svirač

Svako ima svoju „stazu slonova“. Moja, recimo, vodi od Kalemegdana gde stanujem do Trga republike gde je redakcija „Vremena“. Dakle, najkraćim putem: Knez Mihailovom. Sem što je u lepo vreme neopisiva gužva, svašta se tu da primetiti. Recimo kako policija (i komunalna i ona zadužena za javni red i mir) rasteruje tetke što heklaju, vezu i štrikaju, pa svoja sočenija rasprostru po pločniku i nude turistima „hend made“ proizvode; prodavce svega i svačega što takođe dele sudbinu onih tetaka; pojavi se tu i tamo poneki žongler, gomila je slika što krase zaprljane i zamazane, čini se trajno napuštene izloge nekada velelepne Mitićeve robne kuće; slikari ili oni što to pokušavaju da budu rade po porudžbini portrete i portrete-karikature; ona legenda, osvedočeni obožavalac Vuka i SPO-a još iz vremena šetnji na istom mestu i dalje crta svoje iste crteže; sve je više „lokala u pripremi“ što valjda svedoči o našim finansijama; ali i dosta uličnih svirača.

Svira se sve i svašta: vešto ili manje vešto, dobro ili manje dobro, zvuk i bes što reče Šekspir. Ipak nešto je tu jedinstveno. Godinama već viđam jednog čoveka što leti i zimi, po kiši i snegu, vrelom suncu ili omorini, hoda ovom ulicom s gitarom na leđima, malim pojačalom u jednoj ruci, šamlicom na rasklapanje u drugoj. Odaje pomalo vremešnog rokera sa dugačkom kosom koji upadljivo odudara od pojave onih što se eufemistički zovu navijači u spitfajer jaknama. Nema veze, njih je ovde ionako retko ili malo.

Onda svirač, tamo negde kod Akademije nauka, rasklopi šamlicu, sedne, uključi pojačalo na baterije, uzme gitaru (čini mi se da je gipson, ali nisam toliki poznavalac, više sam obožavalac Karlosa Santane koji je takođe svirao gipsona) i započne svirku. Nije Santana ovde slučajno pomenut. Ovo što on svira ima i miris i ukus starog dobrog Karlosa. Ne samo to, ima tu i dosta bluza, roka iz vremena pomenute legende, sve u svemu to su zvuci što odudaraju od onoga čime nas bombarduju ne samo ružičaste televizije.

Vidi se da je čovek profesionalac, da vlada i instrumentom i žanrom, ali svira svoju muziku i ne obraća pažnju na sve ono što se događa oko njega. Ko da neki dinar – dobro je. Ko da više – još bolje.

Mnogo puta sam poželeo da popričam s njim, da saznam ko je, ali mi nekako nije u prirodi da prepadam nepoznate ljude. Mislim bez razloga. E, evo sada i razloga što je prilika da ono što sam saznao podelim sa čitaocima.

Zove se Zoran Ilić Tambura. Snimio je dva albuma sa grupom Beli bagrem, pratio Milića Vukašinovića, imao više spotova za svoje pesme, sarađivao sa legendarnim Acom Koraćem, član je udruženja kompozitora. Dakle, respektabilna biografija, ali i vredno pažnje ono što priča:

„Opet nam spremaju audiciju da bismo dobili pravo da ovde sviramo. A na audiciji prolazi sve i svašta. I diletanti, i muzikanti. Da li se plaća mesto? Ne, ali bih voleo da se plaća jer onda ne bi bilo toliko tih diletanata i muzikanata. Kako prolazim? Pa nekad bolje, nekad lošije. U stvari, zimi je najbolje. Tada se ovuda šeta bogatija klijentela pa su i bakšiši veći, sada kada nagrne mlađarija što ne svrati u kafanu ni kafu da popije, nego nose one u ‘za poneti’ kartonskim čašama, više je ljudi, a manje para. Apsurd? Ništa veći od onoga što je ispričao Dušan Kovačević da je vozio trideset kilometara po mrklom mraku, a da usput nije bilo nijednog saobraćajnog znaka niti putokaza. Da li se šalio ili ne, ali on je protumačio da je to urađeno da ako nas neko napadne ne može da nađe put. A šta ako nas niko ne napadne? Kako mi da nađemo put?“

Tambura ima blizu pedeset godina. Svira od svoje desete, u Knez Mihailovoj je poslednje tri. I, kako kaže, ni dana nije propustio. Živi isključivo od toga. Da li je on našao svoj put? Ne, jer ne krije želju da ode u neku belosvetsku PM. Ako ništa drugo, tamo su ulični svirači više cenjeni i bolje plaćeni.

Ako je tačno ono što se pričalo, i Vlatko Stefanovski i njegov Leb i sol se nisu libili da u Americi zasviraju na ulici. Da ne pričam o čitavoj plejadi legendarnih džez muzičara koji su isto tako počeli. Ali, tamo se tako počinje, a završava se u studiju i na koncertnim podijumima.

Vazda smo bili izuzetak: ovde je izgleda sve obrnuto. Što nikako ne znači da nema dobre muzike, pa i na ulici. Svakako bolje nego neki „spektakli“ na Ušću (naravno, ne mislim na Stounse).

foto: ivan šepić