U Tajlandu

Prošle su neke godine, ali se jasno sećam jedne večeri kad sam sedeo pored televizora i pokušavao da shvatim šta se to događa gledajući Dnevnik 2 Radio-televizije Beograd. Bila je 1988. i na vlasti se upravo zacementirao Slobodan Milošević, pa je i promena u izveštavanju i rečniku koji se za to upotrebljava u informativnim emisijama, postala upadljiva. Teško je bilo pročitati između redova o čemu se tu radi i koje su namere onih na vlasti, kao što smo do tad mogli u uobičajenim Dnevnicima pod kontrolom SKJ, kakvih smo se nagledali. Naravno, posle smo shvatili da između redova zapravo tu više nije bilo ničeg – sve je postalo prilično brutalno jasno i javno pokazano.

flickr.com

No, te večeri se usred spoljnopolitičkog pregleda zbivanja kog je zbrzano iščitavala jedna sasvim nova i nikad ranije viđena voditeljka, pojavio događaj kog je ona smestila „na Tajland“. Smejao sam se sam u sobi, nemajući kome da kažem kakvu je glupost upravo izrekla. Bio sam sam u kući i nisam imao sa kim da podelim nelagodu zbog tuđe sramote koju nije bilo moguće tačno ni opisati – jer do tad smo svi uvek govorili samo na jedan, ispravan način: „u Tajlandu“. Nikakav drugi oblik nije se mogao čuti u javnosti. Pomislih: ova početnica je pomešala državu Tajland i ostrvo Tajvan. Jasno se sećam kako sam za ovakav skandal, do tad nečuven na vrlo kontrolisanoj televiziji, bio stoprocentno siguran da će završiti otpuštanjem osobe koja je u tako neviđenoj gluposti učestvovala, te da će ova mračna epizoda biti predmet sprdnje o kojoj će se još pričati, koliko sutra.

Sutradan sam bio prilično iznenađen kad sam shvatio da ceo apsurdni incident niko i ne pominje, da nikog nije briga, te kao da se možda niko i ne seća kako se pravilno kaže – mada je sasvim jasno da je Tajland kontinentalna zemlja i da se nikako ne može ići „na njega“. Uskoro sam potpuno zaboravio na incident sa potpuno nepismenom osobom koju je neko nepromišljeno pustio na televiziju.

Međutim, već do 1991. shvatio sam da u retkim pominjanjima ove azijske države svi oko mene počinju da govore kako se nešto desilo „na Tajlandu“. Prvih godina sam se još i ljutio, a onda sam počeo da shvatam kako me niko ne razume, kao i da, eto, nikog nije nešto posebno briga. Sa druge strane, ja sam bio sve više uveren da je u pitanju neka povelika zavera u čiju logiku ne uspevam da proniknem.

Ne bi bilo prvi put da se nisam slagao sa okolinom. Na kraju krajeva, bili su to oni isti ljudi koji nisu mogli da se sete kako nekad nije bilo viceva o plavušama kao glupačama. Istorijska činjenica: oni su se u našim krajevima pojavili tek sredinom osamdesetih. Pre toga su se ženske osobe plave kose u vicevima pominjale isključivo na temu njihove navodne seksualne slobode, ali nikad – ponavljam, jer vam neće biti dovoljno jednom da čujete – nikad nisam čuo vic na temu gluposti plavuša pre 1985. I tada sam se veoma iznenadio i nisam shvatao vezu, niti zašto bi neko toliko vređao ceo jedan deo ženskog roda. I tad sam bio uveren da će se već neko pobuniti, a naročito plavuše.

Ništa se nije desilo, i do 1991. plavuše su počele same da pričaju viceve o plavušama.

Možda je sredinom osamdesetih biti glup zapravo postalo sjajno?

U paklenom međuvremenu, prošle su godine i ljudi odavde počeli su polako da putuju „na Tajland“, da se odmore. I dalje sam u raznim društvima ponavljao svoju staru anegdotu o TV voditeljki što je prva pogrešno proglasila tu zemlje za ostrvo na našoj televiziji, anegdotu koja nikom više nije bila jasna, iznosio geografske dokaze o tome da se u stvari putuje „u Tajland“, ali me je opšti tok nepismene stvarnosti uvek demantovao. Kako i da kažeš da je neko otputovao „u Tajland“, a da se ne osetiš potpuno glupavo, jer svi oko tebe govore „na Tajland“? Pogrešan jezik brisao je realnost pred sobom – svaka vrsta uništitelja prvo nas napada iz jezika.

Ipak, stvari nisu baš tako jednostavne i očaju se nikad ne treba predavati. Pre neki mesec sam otvorio dnevne novine „Blic“, koje, po prirodi stvari, prate osobe koje idu „na Tajland“ da se odmore – i sa iznenađenjem otkrio neobičnu anomaliju: u jednom tekstu stoji da je estradna zvezda otputovala „u Tajland“. Sa zadržanim dahom sam i sutradan primetio istu stvar, i kontinuitet koji se bojažljivo sprovodio, ne uvek i ne precizno, ali je trend postao očigledan – iz broja u broj, od Nove godine, u „Blicu“ je zavladala drugačija jezička praksa. Bar u tim novinama, svi odjednom idu „u Tajland“.

Da li će pogrešan jezik ipak prevladati i promeniti stvarnost, na štetu stvarnosti, ili ćemo se izvući? Da li ćemo ikada shvatiti da se idući „na Tajland“ ne stiže nigde, jer takvo mesto ne postoji? Možda zato ne uspevamo da izađemo iz ovakve Srbije?

A možda se neki samo plaše da konačno otkriju kako plavuše nikad nisu bile glupe?