Prazan krevet. Prazan stan. Praznina odjekuje i širi se, prožima sve. Prazna ja. Prazan život. Dobro, nije baš potpuno. Sve prazno, a opet puno. Najblesavije biće na svetu nekad ga je ispunilo sobom i to će zauvek ostati tako. Blesave rime (“Jedna klupa, tiha luka, na njoj pijem ko tri smuka, otkako ti posta muško i sada se zoveš Duško”), teniska loptica pored laptopa (“Šta će ti ta loptica?” – “Sviđa mi se što je ovako žuta”), zid od knjiga na dugačkom stolu pored kreveta (“Sve su u radnom statusu, moraju da budu tu”), “super ti je ta slits frizura”, “nije ti loša ta đuntica” (đudica koju je on prekrstio po svom).
Trumanov šou u “Đuri Salaju” 1998, ruka koja u mraku traži moju i nalazi je. “Sami, svoji, izbeglice iz besmisla.” Ceo moj svemir. Zemun, Beograd, Novi Sad, Valjevo, Deronje, Subotica, Vršac, Pančevo, Kikinda, Zrenjanin, Niš, Kraljevo, Zagreb, Rijeka, Pula (“Gde ćete na more? – U brodogradilište “Uljanik”), Split, Brač, Lovran, Umag, Istra kao takva (nezaboravno izvođenje “Zelene grane s tugom žuta voća” u kolima na putu za Motovun), tunel Tuhobić, Skoplje, Ohrid, selo u Albaniji odmah iza granice, restoran sa odličnim jeguljama, Bitolj, Sarajevo, Ljubljana, Trst. I naravno, Pariz. “Ima li nešto što posebno želiš da vidiš? – Samo bez kulture.” (Verovatno jedini čovek koji je nekoliko puta bio u Parizu a nije izbliza video Mona Lizu.) “Je li ovaj grad uvek ovako lep ili ga uveče rasklope i negde odnesu pa ujutro opet sklope, za turiste?” “Neću pivo, hoću vin rouge!”
Pisanje jednim prstom (srednjim leve ruke), neverovatnom brzinom. Zapanjujuće precizno cepanje tekstova iz novina za “arhivu”. Neumorno davanje sumanutih imena mačkama, psima i jednom zecu: Matilda Antinomija, Stipendija, Benfika, Komizbrot, Helvecija, Ćepenak, Čizkejk, Brufen, Vićentije (to je zec)… Izvrtanje naziva lekova: Ksantipa (xtandi), Terpsihora (taksotera), mrmazepam (bromazepam), Fonseka (forteka), lejtard (insulatard), rapid (aktrapid)… I svega ostalog: krklet (raklet), jajonez (majonez), noćni bizar (noćni bazar), neumaština (kad nisi u Umagu)… Celonoćno čitanje foruma o autobusima. Skupljanje mapa gradova (i onih u kojima nikada nije bio niti će biti). Nikad smartphone. Oko kamere na laptopu prelepljeno crnom izolir-trakom. Večito “ne” društvenim mrežama. Neizbežni radio. (“Znaš kakav sam estonski džez radio našao, ludilo!”) I wanna be your dog LIVE – Iggy Pop i Sonic Youth. “Kad ne znaš šta da pustiš, pusti Faith No More.”
Balašević na Spensu, davno. Novinarka presreće posetioce na izlasku sa koncerta i pita ih koji im je omiljeni Balaševićev stih. “Sloven sam, belac, slobodni strelac”, kaže. “I wanna be adored” na Egzitu. Svitanja na Tvrđavi. Koen u Areni. Mrak u bioskopu. Besomučno gledanje filmova na Festu. Pozorište, mnogo pozorišta. “Take me out tonight, because I want to see people and I want to see life.” Popodne u “Fridi”, veče u “Fridi”, dočeci Nove godine u “Fridi” (a tu su, da pripomognu, i “Šamrok”, “Dablin”, “Fokstrot”, počivša “Izba” i isto tako počivši “Šervud”…). I kafane, bezbrojne kafane.
Kasno otkriveni škembići (“Koliko su ovoga pojeli drugi ljudi dok ja nisam znao šta je dobro!”). Obožavane faširane šnicle. Kozice sa riječke peškarije. Čorba od brancina sa pulske. Džigernjača iz Temerina. Večiti tiramisu. I čupavci (uz varijantu bez kokosa zvanu “ćelavci”). Krempita sa višnjama. Sve sa višnjama. Prozirna šolja za kafu. Uz kafu uvek biobela s cimetom. I knjiga. Knjige, knjige, svuda knjige, čak i na veš-mašini (“A jeste li sve ovo pročitali?”, neizbežno pitanje svih majstora koji uđu u kuću). Sve iz knjiga, sve za knjige, zbog knjiga, radi knjiga. I svaka se mora imati odmah, čim se za nju sazna, mora ući u kuću, a kad će doći na red za čitanje, to je druga priča. I na letovanje se nosi tridesetak, najmanje, jer ne zna čovek za šta će biti raspoložen. I nikome se ne pozajmljuju one koje se ne mogu nabaviti u Srbiji. Beogradski sajam knjiga, Interliber, pulski sajam – sveta mesta. “Jednog dana ćemo se samo nekako izvući iz stana, zaključati vrata i preseliti se negde drugde, jer će nas knjige izgurati.” Tako je i bilo.
A otkud tuga u Vremenu uživanja? Objašnjenje je jednostavno: ona mi ga neprestano vraća.
Pošto ne može da kaže „odanost je meni važnija od časti“, Aleksandar Vučić će reći da je častan čovek. Bezbroj je takvih primera. U filozofiji, to se zove performativna protivrečnost: izricanjem vrednosnog suda upada samome sebi u usta
Umesto da se distancira od studenata iz Novog Pazara, narod je duboko postiđen beščašćem policije koju plaća, ogorčen nepravdom i sada samo gleda kako da im pomogne na maršu do Novog Sada
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da su za pucnjavu u Ćacilendu krivi „blokaderi“, opozicija, mediji. Ali, samo u žabokrečini koju je on stvorio društvene patologije mogu da postanu prvoklasna politika
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
