Tri dana discipline

„Ukratko: uzmem, spustim, izvadim, stavim, svučem, odnesem, skinem. Sve je to izvanredno važno.“
B. Hamvaš

Ne podnosim nered. Mislim, totalni. Ali onaj „taman koliko treba nered“ obožavam. Život je tada budan, spreman za transformacije, akcije, preuređivanje. Kad ovako prođem kroz sobu i padne mi pogled na sto na kome su čestitke, makaze, markice, rokovnik, stara penkala, zlatni flomaster, male nalepnice u vidu zvezdica, knjiga iz koje se mogu prepisati redovi u novogodišnje čestitke a povrh svega jedne hulahopke koje treba ušiti – uhvati me milina. Jasno je da sam ovde potrebna, pa toliko toga treba završiti….

Ali onda odem kod jedne ili one druge moje prijateljice kod koje svega toga nema i vidim da je to jako lepo. Ne znam gde to drže. Pitala sam ih: a gde su ti novine koje si jutros čitala (oni odgovore), a gde ti je majica koju si juče imala, nije prljava ali je danas nisi obukla? Takve stvari imaju samo jedno logično mesto: naslonjač stolice. Tako se radi u boljim kućama, inače znam i za drugačija rešenja (videti: soba moga sina). Pitam ove uredne gde su im sveske sa receptima koje su izvadili da bi nekome izdiktirali pa su onda tu na komodi i ostale, gde su im red vožnje i telefonski imenik koji je ukućanin (uvek isti) juče gledao, kako da nema nijedne šoljice za kafu, ogriska od jabuke, tacnice sa par mrvica. Da ne pominjem raširenu dasku za peglanje i golem-planinu povrh nje, odmah tu naspram televizora. Sve to treba da je spremno i ako se ukaže vremensko-energetska situacija koja se poklopi sa raspoloženjem, mala akcija peglanja začas popravlja stvar. Kod ovih superurednih svega toga jednostavno nema. Na stolu im je cveće i možda jedne novine, viđala sam. I nema kutija sa fotografijama onako nemarno položenih na servir stočić, nema selotejpa na stolnjaku, nema makazica, grickalica, krema za ruke (a, bogami, i za noge). Prvo sam mislila da je tajna u tome što oni, na primer, ne kuvaju. Možda kuvaju ponekad ali ne tako kreativno i u naletima kao neki drugi. Nešto mora da ima jer ovo ne izgleda normalno. Ja sam to probala. Recimo, petkom se sve i kod nas raskloni. Ne moramo sad zalaziti u to ko, šta i koliko raskloni, važno je da se već u pola devet ne vidi ništa od gore navedenog. Tada se stan očisti i kod nas je u tom trenutku isto kao kod onih ispravnih i urednih. Priznajem, divno. Ja tada pomislim: e sad ću samo malo da pazim i biće uvek ovako. Đavola. Potrebno je samo par sati da stvar počne neprimetno da se kotrlja ka prirodnom stanju. Što je najgore, izgleda da se ne radi samo o njima, ukućanima. Vidim da se tu nađe i pokoja moja stvarčica. Prvo jedne pantalone, pa jedne zoknice, pa jedna torba pored fotelje, iscepljene ukrštene reči za tatu iz nedeljnika koji nije „Vreme“, kesa sa džemperom za likvidaciju, kutija sa rasparenim rukavicama, rečnik, blokčić…

Međutim, sada je prvi od tri dana discipline ili ispravnog života! Može se zamisliti koliko je važan povod bio potreban za ovoliku revoluciju. Prvi je januar, ali to samo po sebi ne bi pomoglo. Naš prijatelj, kome su poduhvati ove vrste način života, gladuje prva tri dana januara da ne bi došlo do rata u Iraku. Trodnevno gladovanje posvećeno nevinim žrtvama i njihovim nevinim ubicama. Cenim ovakve poteze i ne smatram ih naivnim, neozbiljnim i nevažnim. Pridruži se na bilo koji način, kaže prijatelj. Volim njegove podvige i odmah sračunavam da se na gladovanje ne mogu obavezati jer u kući ima hrane i ima gladnih. Ali mi klikne da bih mogla tri dana da budem „dobra“. Možda bi trebalo da kažem „normalna“ jer je normalno da čovek odmah spremi krevet i uopšte da sve odmah stavi na svoje mesto. Ali, za mene je to podvig jer ja stalno nešto vraćam na svoje mesto, ali broj razmeštenih stvari ostaje nekako isti. Prijatelj me ohrabri da istrajem i da zabeležim. Evo.

Interesantno je da ponašanje menja već sama odluka da će se postupati ispravno „od sutra pa tri dana“. Tako primećujem da već 31. počinjem da „dovršavam pokrete“. Postajem svesna da ne moram sve da radim u dve faze: pola odmah a pola posle, već da se to može obaviti odjedanput. To me ohrabruje: ići će mi, izdržaću. I evo, prvi dan. Trudim se od jutra. A jutro počinje u kuhinji. Zatim napredujem ka onoj sobnoj žici za veš, gomilicama novina, izlizanim sapunima koji se vuku u držaču za sapun. Jedan uveli zumbul, opet neke korice od mandarine (to rade oni), kašičica na stolu dnevne sobe položena na goli politir sa već osušenom kafom, cedei van svojih kućica, kutije od kaseta bez svojih kaseta, olovke koje ne pišu i još mnogo toga pažljivim lovačkim akcijama prilično brzo odlazi tamo gde mu je i mesto. Mnoge stvari za oblačenje lete u korpu za veš, čak i poneka koja je bila na čekanju za peglanje. Neka se osveži, tako traži pojačani smisao za red. Neke druge lete ravno u kantu za đubre jer ne spadaju nigde i zato nikada neće nestati kao izvor nereda. Na primer, ova ljubičica koja poboljeva i dugo čeka da je presadim, lečim, pelcujem. E, sad je taj problem rešen (ništa nije večito, kaže ukućan kad on nešto razbije, ali ne i kad ja nešto bacim). Videla sam da neki ljudi uopšte ne počinju da ručaju dok ne uspostave red u kuhinji. Oni to rade svaki dan, a ja ću evo bar tri dana. Oni takođe ne odlaze da „čitaju šekspira“ dok sve iza ručka ne postane spremno za nenajavljenu posetu. Šalim se, nisu sad važni oni drugi, uredni, i njihov uzor. Ne mogu da kažem da nisam oduvek osećala da je ispravno pažljivije postupati sa stvarima. Ali, gledala sam sebi kroz prste. Sada kuća postaje onakva kakva je kada se čekaju gosti a mi pomalo ulazimo u svečanost sopstvenog doma.

Ne znam da li napon održavanja ovako ispravnog života opada ili raste ako se nastavi u ovom stilu. Jer sada, u početnoj fazi, osećam da sam ustremljena na predmete koji stalno iskaču i odnekud se pojavljuju. Ne bacam se na njih sa mrzovoljom, ipak me uprežu u neprestani balet premeštanja. Kesica od čaja, palidrvce, malo brašna, prospekt neke nove samoposluge, ram za sliku, ruž, turpijica, ono za ceđenje limuna.

Dan drugi protiče sada već sa samopouzdanjem novog iskustva. Zaista, pomalo se osećam kao da ovo i nisam ja. Ne kažem da je kuća u zaleđenom redu, ali razlika je ubedljiva. Kao što je bio ubedljiv i moj šok kada sam odnela bežični i beskućni telefon u (sređenu) spavaću sobu da sve ovo na miru nekom ispričam. Na krevetu pobacana sva moja letnja garderoba! Ukućanin putuje. Izvrnuo sve iz kofera. Ništa nije večito, red u kući najmanje.