Transporter

Opet sam se zaposlio. Vrlo verovatno poslednji put, pošto mi je već više od šezdeset godina, ali nikad se ne zna, Amerika je to.

Što bi rekao moj drug Lale: rodio si se u prvoj polovini prošlog veka, što baš onako metuzalemski zvuči. A interesantna stvar oko tog novog posla je da je potpuno različit od svega što je do sada bilo u obećanoj zemlji. Jer ne mora da se misli. Jer oko pola pet krenem kući potpuno prazne tintare, osim sećanja na neku zgodicu. I još je interesantno što kao da se krugovi polako zatvaraju, radim na dve milje od kuće, skoro isto kao na početku svih karijera, kada mi je stan bio na jednu milju od Doma zdravlja Vračar.

U finišu života postao sam Transporter. Ne kao Jason Statham u „Audiu“ koji vozi bolje od Džejmsa Bonda, nego u „Good Samaritan Hospital“, jednoj od najboljih bolnica u Čikagolendu. A transporteri su oni momci i devojke (i pokoji penzioner) što vozaju pacijente u „strečerima“ ili u invalidskim kolicima ili u kompletnim krevetima sa ugrađenim infuzijama i kiseonikom, sve kroz dugačke i zamršene hodnike. Glavni zadatak im je da budu beskrajno ljubazni i puni optimizma, jer svaki kontakt sa nama predstavlja sliku humanosti i perfektnosti naše plemenite ustanove, koja leči ljude imajući u vidu da su načinjeni prema božjem liku. Na sivim majicama (crne pantalone i crne patike) nam piše: Wheeling towards healing, Kotrljanje ka ozdravljenju.

Naravno, svi moji saradnici su krajnje zanimljivi likovi o kojima bi se moglo napisati daleko više od poželjnih pet hiljada karaktera, a mušterije su još zanimljivije. Eto juče, bilo je jedno baš slatko poslepodne. Moj novi drugar Majki Korso, mladić od 24 godine koji, pošto je bistar, bez prestanka postavlja razna najfantastičnija pitanja, i ja koji na ta pitanja odgovaram, potajno se diveći samom sebi kao sva čičišta ovog sveta, vozimo ogromni krevet sa intenzivne nege, pravo čudo tehnike, a prati nas strašno slatka Induskinja, sestra Šajni. I dok Majki vešto manevriše zum-zum električnom ležaljkom, ja desnom rukom upravljam, levom pridržavam bocu sa kiseonikom i idem unazad. Da vidite samo kako sam još držeći.

Pa pošto tako hodam, gledam u lice ispisnika duge sede kose i veselih očiju, uprkos činjenici da je teško povređen u glupoj saobraćajnoj nesreći. On pevuši neku poznatu pesmicu iz šezdesetih godina prošlog veka, reči se teško razumeju, a onda zastane i kaže: Živela moderna medicina! Ovaj „Moki“ je odličan. Pa ponovo pritisne dugme kojim ubrizgava sebi novu dozu. Amerika je to. Majki i Šajni se smeše dok zujimo kroz blistave hodnike a pacijent se odjednom pridigne pa pita: Ko zna šta ovo pevam? Majki i Šajni dižu obrvice, nikad čuli. A pacijentov ispisnik, koji drži kiseonik levicom i upravlja zum-zum krevetom desnicom, kaže: Mudi Bluz, ali reči, brate, mumlaš. Izgleda nešto o Timotiju Liriju, samo nisam dobro čuo.

Tako je, my man! Ostareli hipik trijumfalno gleda omladinu pa onda mene: Reci im, čoveče. Kaži im šta je doktor hteo da uradi. I naravno, morao sam na brzinu da ispričam klincima kako je dotični gospodin hteo da ubaci veću količinu LSD-ja u kongresni vodovod i kako je tih godina verovao da bi dve trećine predstavničkog tela na licu mesta deklansiralo (ispoljilo dotada skrivene simptome psihoze). Svi su se smejali, Majki je rekao da bi to danas bilo četiri petine i tako veseli smo ušli u operacionu salu. Gde su se svi pomalo čudili, jer je sledila ozbiljna intervencija, ali im je i prijalo i njihova lica su se razblažila.

Pa smo onda Majki i ja krenuli da operemo ruke i tu sreli punačku simpatičnu sestru koja je zurila u naša radosna lica, posle čega je pogledala u moj bedž i kazala:

Dimitrijević. Odakle ste vi? I to na jeziku Old Countryja.

Ja sam iz Beograda, a vi?

Ja sam iz Vranje.

Jao, i moja mama je bila iz Vranje.

E da gu jebem!, kazala je moja nova poznanica, kao da je stavila šlag na tortu jednog finog poslepodneva u Good Samaritan Hospital, Downers Grova IL.

foto: a. anđić