Sinhronicitet

U svakom velikom umetničkom, društvenom ili filozofskom pokretu postoji nevidljiva nit što povezuje pojedince koji su živeli u istom istorijskom trenutku – često u neposrednoj blizini, gotovo kao susedi u vremenu – i koji su, čak i bez međusobnog kontakta, govorili istim jezikom ideja. To su retki trenuci kada vreme, duh i misao sazrevaju istovremeno u više umova rađajući epohe koje zauvek menjaju tok istorije.

Tu pojavu Jung naziva sinhronicitetom – fenomenom koji ne proizlazi iz uzročno-posledične logike, već iz smislenog podudaranja događaja. Reč je o trenucima kada se ideje, osećanja ili unutrašnje vizije istovremeno javljaju kod različitih pojedinaca, katkad i bez spoljašnje povezanosti ili direktnog uticaja.

U antičkoj Grčkoj, u doba filozofske eksplozije, u istom vremenskom okviru deluju Sokrat, Platon i Aristotel – mislioci koji postavljaju temelje etike, metafizike i logike oblikujući način na koji razumemo čoveka, svet i znanje. U ranom srednjem veku paralelno deluju veliki crkveni oci: Sveti Atanasije, Aleksandar Aleksandrijski, Sveti Nikola i Sveti Avgustin, čija su učenja i dela postavila temelje vere i zajedništva na kojima i danas počiva hrišćanstvo.

Docnije, Evropa se “budi” kroz renesansu – duhovni i kulturni preporod zasnovan na nasleđu antike. Istovremeno, Leonardo da Vinči, Mikelanđelo i Rafael ne oblikuju samo tela u mermeru ili pigmentima boja, već izražavaju ideale unutrašnje lepote, skladnih proporcija i onog božanskog koje obitava u čoveku.

U takvim trenucima čini se da se čitavo čovečanstvo “seća” nečega većeg – sinhronicitet tada ne izgleda kao puka slučajnost, već kao poziv epohe da se uskladi sa frekvencijom duha. Najviši dometi ljudske kreativnosti nisu, dakle, plod usamljenih genija, već talasa nadahnuća koji se ispoljavaju kroz slike, tonove i misaone strukture, povezane nevidljivim nitima što prožimaju bezvremene, međusobno isprepletene umove.

Zaista, retko kada se duh epohe oglasio tako jasno kao u klasičnoj muzici 17. i 18. veka. Bah, Mocart i Betoven bili su faktički savremenici, ali i muzički proroci – učesnici u velikom, neprekidnom dijalogu o čovekovoj duhovnosti i njegovom mestu između božanskog i ljudskog. To doba paralelno su oblikovali i Kant, Lajbnic i Hegel – filozofi čije su misli utisnule snažan pečat u duhovni horizont epohe.

Sličan talas formira se i nešto kasnije. U istom vremenskom okviru, pa čak i u istim gradovima, nastaju remek-dela Van Goga, Renoara ili Sezana. Slikali su iz istog izvora nemira: iz osećanja da je stvarnost postala pretesna za ono što čovek nosi u sebi. Njihovi pejzaži, zvezdana neba, ljudi i predmeti postaju odraz unutrašnje stvarnosti – buđenja (pod)svesti kroz boju, liniju i svetlost.

U svim tim epohama nešto suštinsko povezivalo je umove – kao da je svest nalazila svoj kolektivni izraz kroz živote i dela velikih ljudi. Danas, međutim, neko bi s pravom mogao da postavi pitanje: gde su ti veliki umovi sada? Gde su savremeni Leonardo, Platon, Rembrant – ne kao imitacije, već kao originalni izvori novih svetova? I gde je njihova međusobna rezonanca, ona čudesna podudarnost koja stvara nevidljivu simfoniju ideja?

Najveći “vizionari” savremenog doba ne tragaju za smislom, već za tržišnom dominacijom. Umesto da svetom upravljaju ljudi sa duhovnom vizijom, u dijalogu sa vremenom u kojem žive, dominaciju preuzimaju jahači tehnološke apokalipse iz Silicijumske doline – milijarderi čije ambicije više podsećaju na ekspedicije u distopijsku sadašnjost i budućnost, nego na izgradnju mostova koji nadilaze granice i vreme.

Oni nisu vođe epohe u pravom smislu te reči; oni su kreatori algoritama, arhitekte masovne automatizacije i hipnoze, i kapitalistički proroci sveta u kojem su umetnost i duhovnost puke alatke za prodaju i kontrolu. Njihova “kreativnost” nije sinhroni ples ideja, već fragmentisani tok tehnologije, usmeren ka profitu i nadzoru.

Danas, umesto epohe sinhroniciteta, živimo u vremenu “sinhronizacije” – hladne, bezlične, lišene duha i dijaloga; u svetu u kojem se precizno usklađuju uređaji, a sve ređe ljudi i ideje.