Ugledni ekonomski magazin objavio je krajem prošle godine da nam “sledi otežano snabdevanje strujom” (sušna godina, nizak vodostaj, presušile i investicije…). To je na društvenim mrežama propraćeno s nekoliko duhovitih i naoko bezbrižnih komentara:
– Ima zlata, šta nas briga.
– Bar će se natalitet poboljšati.
– Vrlo važno, kupio sam fenjer i petrolej.
Dobro, de, novinama se ne mora verovati (gde će da laže ako ne u novinama, “branio” je svojevremeno Brana Petrović jednu novinarku), ali su najavljenu nevolju mnogi tokom januarskih praznika iskusili: niz mesta u Srbiji ostao je bez struje. Doduše, ne iz navedenih razloga. Zasad. Nego nas je opet, usred zime, iznenadio sneg.
Uoči Nove godine, na mreži Iks pročitala sam: Lepo je što ulazimo u 2026. Samo još da izađemo iz devedesetih. Pretpostavljam da autor ove dosetke, baš kao ni ja, nije mislio na restrikcije električne energije, nego na još crnji mrak, ovaj u koji smo već duboko zagazili (videti proslavu Božića u vodećem tabloidu kao najsvežiju ilustraciju).
U nadi da nam se devedesete neće ponoviti, sećam ih se, između ostalog, i po tome što smo svaki čas ostajali bez struje. Ne sluteći da ću usvojiti manir otmenog sveta (besnog, rekli bi naši stari) da večera uz svetlost sveća pored onakvih i onolikih lustera, skinuh sa police svećnjak koji je služio kao ukras, gurajući se s knjigama. Dobro bi mi došao i onaj stari, slavski, koji se uoči Svetog Jovana brižljivo čistio sidolom da bi se posle ukrasio ružom od krep-papira, ali ostao je u roditeljskoj kući.
Sklona da pojmove o kojima razmišljam potražim i u enciklopediji, čak i kad je reč o tako poznatoj stvari kao što je sveća, u Leksikonu JAZU, koji mi je uvek pri ruci (nisam se srodila sa veštačkom inteligencijom, niti ću), čitam: “Svijeća, rasvjetno tijelo izrađeno od voska i stijenja; služi ponajviše u nuždi (podvukla ja), za postizanje intimnih ugođaja i kod verskih obreda…”
Sve sam to, razume se, i znala (ovo podvučeno naročito), ali uvek treba zaviriti u leksikon! Da nisam, možda mi ne bi sinulo kakav je krasan paradoks to što je upravo svijeća “jedinica za mjerenje jakosti svjetla”!
Zbog sveće sam listala i Čajkanovića. O sveći – gle čuda – ni pomena! Ostalo mi je da verujem kako je postala važna tek u životu savremenih Srba. Naravno, ne treba zaboraviti na prenosna značenja reči, na primer: “Upalio je sveću duhovnosti”; što bi moglo da znači, ali ne znači (taman posla!), da nam je duhovnost na samrti; zatim: “U tamu laži (npr. medijski mrak) uneo sveću istine” (da narod razume, što bi na Iksu rekao duhoviti Radomir Martin), i slično.
Sveća se još zove i voštanica jer je od voska. To jest, nekad je bila. Kažu da u ovim današnjim, čak ni kad su žute, voska nema ili ga je malo, jer je skup. Bilo kako bilo, izrada sveća mora da je unosan posao, ili je bar bio, o čemu govori i to što je prvi stanovnik mog rodnog grada koji je s porodicom letovao na Svetom Stefanu bio – voskar!
“Vesele” devedesete! Razmažena komforom u kome smo živeli pre Gazimestana i buđenja nacionalne svesti (imalo struje, vode i grejanja, a ni prevoz nije bio mnogo loš), bila sam sasvim zaboravila na žižak.
Žižak – preporuči mi komšinica, i ja se setih pretprazničkih večeri detinjstva. Doduše, tada nije služio umesto sijalice, već kao deo verskog rituala, uoči slave (onda se nije govorilo krsna, jer smo bili obični, a ne veliki pravoslavci), pa je trajao dugo i osvetljavao simbolično. Te tako kupih kutijicu žiška, žrtvovah pola čaše deficitarnog ulja i obezbedih pristojan izvor svetlosti u kupatilu. Iskustvo počeh da prenosim dalje, primetivši samokritički već pri prvom transferu tehnologije da sam od osvetljavanja žiškom napravila čitav elaborat!
Imala sam i fenjer (crven, pa šta?), uvezen iz Češke, namenjen kamperima. Našla sam na buvljaku petrolej (jao što smrdi, u početku, dok fitilj ne “povuče”) pitajući se da li su i ovo te “prednosti zaostalosti” o kojima je, da uteši naciju, govorio Dobrica Ćosić…
Devedesetih nam je bilo određeno koliko kilovata smemo potrošiti za 24 sata pa je jedan moj prijatelj, doktor tehničkih nauka, projektant hidroelektrana (“od Zvornika pa redom”), od Elektrodistribucije “dobio” – deset!
A u ruku bronzanog Nikole Tesle na mračnom Bulevaru neko duhovito čeljade udenulo je – sveću.
Stvarno, da je bio živ i da je bio ovde (na stranu sada što bi se to dvoje teško spojilo) – koliko bi kilovata dobio Nikola Tesla?
Između apokaliptične slike sveta koji juri ka ambisu i nežnog sećanja na detinjstvo obojeno zimom, muzikom i porodičnom toplinom, leže prolaznost, gubici i snaga uspomena koje jedine uspevaju da zaustave vreme
Za osnov uspešnosti svakog braka najveću važnost ima predmet jednostavan do banalnosti – obična supena kašika
Pokušavam, na primer, da mislim na stvari od kojih mi se radnim danima uznemiri žuč
U Beograd konačno stiže Brent Sadler koga na N1 i Nova TV očekuju kao glavnog cenzora. Da li su dani profesionalnog novinarstva na televizijama koje kidaju živce Vučiću odbrojani
Zašto su naprednjački nasilnički eskadroni tri puta palili cvećaru „Imela“ Jovana Nenadića. Šta im je bio cilj? I zbog čega se ovo nedelo odnosi na sve građane Srbije
Aleksandar Vučić nudi da Srbija uđe u EU i bez prava veta. Takva trgovina – geopolitički interes EU za interes režima da večno vlada – bila bi pogubna po građane Srbije
Još jedna zima našeg nezadovoljstva
Studenti između batinaša i opozicije Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
