Rodni grad

Iako je baš u njemu smešteno porodilište u kojem ste došli na svet, rodni grad je mnogo više nego puko mesto rođenja. S druge strane, rodni grad nije ni zavičaj – iako baš u njemu žive roditelji i rodbina, iako baš u njemu postoji neko drvo/ulica/kuća za koje ste emotivno vezani. Za razliku od administrativne formulacije mesto rođenja ili pesničke zavičaj, koje podrazumevaju krajnje konkretne stvari, najpribližnija definicija rodnog grada jeste ona koja se bazira na tezi da je to deo univerzuma s kojim imate specifične odnose.

U trenutku kad spakujete sve pinkle i napustite ga ispraćeni suzama bližnjih, rodni grad je samo mesto u kome ste se rodili, u kome ste proveli određen broj godina i iz kog ste svojevoljno otišli vođeni praktičnim ili manje praktičnim razlozima. Pošto bi svako drugačije tumačenje automatski izazvalo suze, nostalgiju i osećaj jezive usamljenosti, suvišne emocije jednostavno se guraju pod tepih i rodni grad i dalje važi za mesto koje baš nešto i ne volite, ali u koje uvek možete da se vratite. Tokom prvih par godina, dok još ima osnova za mogućnost povratka, rodni grad se skoro neprimetno transformiše u mesto u koje morate da otputujete da biste oprali veš, obišli rodbinu, prisustvovali sahrani/svadbi/slavi. Iako ta dva ili tri sata putovanja vremenom počinju da smaraju, a dobro poznate ulice postaju emotivno sve beznačajnije, vraćate se i dalje – kad i ako sve propadne, rodni grad je bar zagarantovan. I tako to traje sve dok vam iz rodnog grada ne jave da je umro taj-i-taj, a vi shvatite da nemate pojma o kome je reč, dok se na jedvite jade setite kako se zvaše ono mesto na koje ste onomad izlazili i dok istovremeno ne postane jasno da povratka više nema. Jedini problem u priči, sad već oslobođenoj nostalgije i obaveza, jeste činjenica što baš tada (kada ste se udobno smestili na nekom novom, ovog puta zaista SVOM mestu) za one koji su ostali postajete nezvanični predstavnik rodnog grada u „dalekom svetu“ – u prevodu to znači da će vas stići sve ono od čega ste pobegli.

Za početak, tu su egzistencijalne stvari kojih u rodnom gradu nema. Protivno svim pravilima zdravog razuma, bićete, na primer, prinuđeni da promenite dvanaest autobusa kako biste našli kremu za vene neophodnu prvoj komšinici ili da izgubite ceo dan tražeći jedinog majstora na kugli zemaljskoj sposobnog da popravi predmet koji pripada nekom rođaku. Nekadašnjim sugrađanima ništa neće značiti objašnjenja da je dvanaest autobusa ipak previše truda za neki tamo melem ili da je u velikom gradu neophodno znati tačan kućni broj, posebno ako se ulica proteže kilometrima. Ništa im neće značiti ni činjenica da je glavni kvalitet vašeg sadašnjeg staništa slobodno planiranje sopstvenog vremena i da vam stoga ne odgovara da izigravate besplatan hotel za sve one koji u velikom gradu moraju da obave ovo ili ono. Sve dok konačno ne skupite hrabrost i ne izgovorite istorijsko NE, primaćete i trpeti nezvane goste, lutaćete po velegradskim budžacima i, uopšte, baviti se krajnje besmislenim i napornim poslovima. Kako istorijsko NE podrazumeva da vaš telefonski broj ostaje vojna tajna za sve žitelje rodnog grada izuzev za roditelje, duševni mir uspešno je obezbeđen.

Ta smirena faza kontakata s rodnim gradom prestaje, međutim, onog trenutka kad bivši sugrađani shvate da o vašem životu ne znaju apsolutno ništa. Koliko god da ste bili beznačajni i nevidljivi dok ste u njemu živeli, za rodni grad tada postajete Misterija. U pogon se stavljaju sve lokalne informativne službe, svi tajni i javni izvori, svi neiživljeni pisci naučne fantastike, svi koji su vas ikada, makar i u prolazu, upoznali. Zahvaljujući brojnom istraživačkom timu, vi tako postajete: osoba koja je promenila desetak fakulteta (iako niste završili nijedan)/ koja je „propala načisto“/ koja će „morati da se vrati, ma nema šanse da uspe“/ koja ima nekoliko desetina potencijalnih muževa/ koja se nikada neće udati jer je niko neće/ koja ima više vanbračne dece različitih boja/… Da, neke priče će vas baš zaboleti, ali kad se nasmejani (i u najboljoj formi) pojavite u rodnom gradu demantujući već i svojom pojavom sve što se govorilo, duševni bol biće vam uspešno nadoknađen zapanjenim/belim pogledima „dobro obaveštenih“ koji su se do juče kleli u ono što su saznali.

Sledeća faza odnosa s rodnim gradom u potpunoj je suprotnosti s prethodnom, a bazirana je na tezi (opet „dobro proverenoj“) da ste u velikom gradu neslućeno uspešni, da imate ko zna kakve sve „kontakte“ i da, kao takvi, možete da „pripomognete“. U cilju promocije nekog projekta/ otkrivanja „velikih“ lokalnih afera / prodaje samizdat knjiga ili izdavanja zbirke pesama, u svako doba dana i noći pozivaće vas znani i neznani, čak i oni za koje pouzdano znate da su vam onomad pravili spletke i probleme. Odjednom, postajete svemogući mag, sposoban da samo jednim pokretom čarobnog štapića ili okretanjem jednog telefonskog broja učinite nemoguće. Onako neiskusni, održavate zablude o sopstvenoj moći, trepćete, obećavate nemoguće. Sve dok u jednom trenutku ne prepoznate već zaboravljeni udvorički osmeh, dok se ne setite kako ste za iste te persone nekada bili „promašaj“ (ili nešto tome slično) i sve dok vam, moleći vas, ne poruče: „Pa, to činite za Vaš grad.“ Zahvaljujući deceniji izbivanja, stvarima koje ste već učinili, pričama koje je isti taj „Vaš grad“ lansirao o vašoj malenkosti, tog momenta pruža se prilika za trijumf: „Moj grad? Ja živim u svom gradu, a za Vaš ne znam šta mogu da učinim“, izgovarate svesni da molbi, apela, poruka i tračeva više neće biti. U rodnom gradu, koji je već odavno samo mesto na mapi, pozivni broj i pozadina na nekim dragim fotografijama, sada ste stranac čija je glavna karakteristika to što se od njega ništa ne očekuje i od kojeg se ničemu ne nada. A to je valjda i bio cilj onog dana kada ste rodni grad napustili, ispraćeni suzama bližnjih.